Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Београд кога више нема
Министри у тазбини
На данашњем заравњеном простору између Савског пристаништа и Бранковог моста некад је било густо насеље где је међу бројним зградама, које су подизали угледни Београђани, бујао живот. Успомену на то време сачувале су само ретке, избледеле фотографије   

    Кад су Аустријанци почетком 18. века освојили Београд, најпре су почели да тадашњу турску касабу претварају у модерну западњачку варош. Највише измена претрпео је Дорћол, где су тих година досељене 333 немачке породице из области Ворма и Мајнца. Истовремено, затечени Срби, Цинцари, Јевреји и Цигани протерани су на савску обалу Београда, где је убрзо никло ново насеље. Аустријанци су, очигледно, желели да заувек овде остану, али су њихови снови трајали свега двадесетак година. Ипак, захваљујући њима, али и Турцима који су на Дорћолу убрзо повратили „своје” куће, коначно су и Срби добили свој део Београда.  
    Средином 19. века српска варош протезала се уз савску обалу, од данашње Железничке станице до Сава капије подно Калемегдана. С обзиром на то да је Сава у заветрини, знатно погоднија него Дунав, овде је убрзо подигнуто и пристаниште за лађе. Некада је обала изгледала много другачије него данас, река је била плитка и муљевита, па су бродови пристајали уз такозване штекове или шлепове. Да би се град заштитио од честих поплава и да би лађе лакше пристајале, касније је крај реке изграђена утврда.
    Промет путника на Савском пристаништу одувек је био жив. Најомиљенија излетишта тадашњих Београђана били су Земун и Панчево, а до њих се најлакше стизало управо лађама. Бродови су били и мањи и спорији него данас, али то није сметало нашим прецима да уживају у вожњи и лепоти предела поред којих су пролазили.



За читање и уживање
Бајке далеких народа


НЕВИДЉИВИ СТВОР
(афричка)                                            

   Људи који живе по селима дуж обала реке Ковали често спомињу створење које зову Невидљивим.
    Прича се да се оно по цео дан крије у сенци великог дрвећа и чека ноћ. А кад се сасвим смркне, напушта скровиште и нечујно, као леопард, креће према селу.
    – Ловили су га наши најбољи ловци – причају људи. – Постављали су клопке и на стазама и на појилу, али све је било узалуд, јер је Невидљиви најнеприметније биће у џунгли. Сваке ноћи шуња се око наших кућа, али га нико никад није ни чуо ни видео.


Пут око (оног) света за 99 динара
Весело гробље

У румунском селу Сеп'нца необични надгробни споменици одавно изазивају радозналост све бројнијих посетилаца. С много разлога


Остаци прошлости: веровање прастановника Румуније да је смрт пут у нови вечни живот

    На самом северу Румуније, на граници с Украјином, налази се регион Марамуреш, а у њему село које је на мапу света стигло по свом – Веселом гробљу.   Надгробни споменици на њему најчешће су обојени јаркоплавом бојом, са сликама покојника које су урадили „домаћи уметници”, уз, понајчешће, смешне поетске натписе везане за лик и дело станара гробља. Ти пригодни песмуљци животе покојника описују на начин који је понекад гротескно смешан, некад смешан на наиван и простодушан начин, али често достојан и хумора једног Марка Твена или „Летећег циркуса Монтија Пајтона”. Временом је Весело гробље (на румунском „Cimiterul Vesel” – занимљиво је да су Румуни позајмили словенску реч за весеље, па је „весео” на румунском „vesel”) постало музеј на отвореном и, уз замак грофа Дракуле, једна од главних туристичких привлачности суседне нам земље.


КОЗМА ИНДИКОПЛОВ
На леђима слона

Свако доба имало је велике путнике. Сви су чули за Марка Пола, Ибн Батуту, Кристифора Колумба... С пуно разлога сматра се да је највећи путник Византијског царства био Козма Индикоплевст (Индикоплов) који је живео у 6. веку      
                     
Портрет Козме Индикоплова

    О животу Козме Индикоплова сачувано је веома мало података тако да се његова биографија може поставити само у главним цртама.   Сва је прилика да је на свет дошао на размеђу 5. и 6. века. Како је сам забележио, због слабог здравља и лошег вида није могао да добије неко шире образовање већ се још од ране младости бавио обичним пословима.   Међутим, помањкање књишког знања надокнадио је трговачком делатношћу и многобројним путовањима приликом којих је посетио многе земље. Очигледно је да је био више човек подухвата него човек књиге и знања. Познато је да је у зрелом узрасту живео у Александрији, после Константинопоља другом граду Византијског царства. Потом је, највероватније, примио монашки завет и ступио у манастир на Синају. Своје главно дело, под називом „Хришћанска топографија”, завршио је у Синајском манастиру негде средином владавине цара Јустинијана И Великог (527–565), између 545. и 547. године. У време кад је написао „Хришћанску топографију” Козма Индикоплов већ је био аутор два списа – из географије и астрономије – који, нажалост, нису сачувани.


Хогар



ЈЕСТЕ ЛИ ВЕЋ ЧУЛИ ДА...

... становници грчког острва Крита најдуговечнији су у Европи. 

... у Турској се лева рука никоме не пружа, јер је по веровању – нечиста. Храна се искључиво узима и даје десном руком.

... око 50 одсто становника на нашој планети никада није обавило телефонски разговор.

... пацов може дуже да издржи без воде од камиле.

... године 1926. у свету је било само сто телевизијских уређаја.



Ма шта кажеш

ЛЕЧИ ДУШУ И ТЕЛО                                             


Птт

ПЛАНЕТА У ДУВАНСКОМ ДИМУ
Занима ме како се дуван ширио светом.
АЛЕКСА
Костолац