КОЗМА ИНДИКОПЛОВ

Свако доба имало је велике путнике. Сви су чули за Марка Пола, Ибн Батуту, Кристифора Колумба... С пуно разлога сматра се да је највећи путник Византијског царства био Козма Индикоплевст (Индикоплов) који је живео у 6. веку      
                     

Портрет Козме Индикоплова

    О животу Козме Индикоплова сачувано је веома мало података тако да се његова биографија може поставити само у главним цртама.   Сва је прилика да је на свет дошао на размеђу 5. и 6. века. Како је сам забележио, због слабог здравља и лошег вида није могао да добије неко шире образовање већ се још од ране младости бавио обичним пословима.   Међутим, помањкање књишког знања надокнадио је трговачком делатношћу и многобројним путовањима приликом којих је посетио многе земље. Очигледно је да је био више човек подухвата него човек књиге и знања. Познато је да је у зрелом узрасту живео у Александрији, после Константинопоља другом граду Византијског царства. Потом је, највероватније, примио монашки завет и ступио у манастир на Синају. Своје главно дело, под називом „Хришћанска топографија”, завршио је у Синајском манастиру негде средином владавине цара Јустинијана И Великог (527–565), између 545. и 547. године. У време кад је написао „Хришћанску топографију” Козма Индикоплов већ је био аутор два списа – из географије и астрономије – који, нажалост, нису сачувани.
    Овај енергични трговац и одважни морепловац посетио је Абисинију, пловио Нилом и неустрашиво бродио бескрајним морским површинама Средоземног, Црног и Црвеног мора, као и Персијским заливом. Стизао је у удаљена подручја Арабије, источне Африке, Персије, Цејлона (Сри Ланке). Већ су му савременици доделили надимак Индикоплевст (Индикоплов), то јест „онај који је пловио у Индију”, зато што је, по свој прилици, посетио и ову егзотичну земљу обавијену легендама. За будуће нараштаје оставио је занимљив опис природе, насеља и историјских споменика Египта и Синајског полуострва. У случају Козме Индикоплова, недовољно образовање било је надомештено познавањем свакодневног живота, огромним искуством и несвакидашњим посматрачким даром.   Отуда су његови описи веома живи и необично сликовити, а језик којим се обраћа читаоцима је обичан, народски.

Крст са Голготе и Нојев ковчег

Бикови за злато

    Међу византијским историјским и књижевним споменицима 6. века особено место заузима веома познато и у току целог средњег века радо читано дело Козме Индикоплова под називом „Хришћанска топографија”. Кад је жанр у питању, овај спис тешко се може разврстати и не уклапа се у уобичајене оквире византијске књижевности тог времена. У њему су сједињени и записи путника, природнонаучни рад из географије, биологије, астрономије и филозофско-богословски трактат који се дотиче верских спорова те епохе. При том су у „Хришћанској топографији” различити жанрови и садржаји каткад спојени механички, као да живе свој самосталан живот.
    Дело Козме Индикопловца, као ниједан други споменик, показује колико је у 6. веку широк замах добила трговина Византијског царства преко Египта с Етиопијом (Аксум), острвом Цејлон (Тапробана), Индијом и Кином. У основу описа далеких земаља и непознатих градова Козма је пре свега ставио лична запажања, а затим и извештаје њему познатих грчких и сиријских трговаца и путника. Нарочито је много користио исказ свог пријатеља, богатог византијског трговца Сопатра. Због тога је све што се тиче непосредних Козминих описа различитих земаља и народа, по правилу, истинито, пуно животних подробности и заслужује поверење.     

Страшни суд и Градња Вавилонске куле

    Као двадесетпетогодишњак, Козма је посетио Аксум (Етиопију) где је видео раскошни дворац тамошњег владара и описао живот његових поданика. Опис је праћен низом илустрација. Његова књига драгоцен је извор за изучавање природе, економике и историје те веома древне државе у североисточној Африци.  Особито занимање изазивао је Козмин приказ караванске трговине житеља Аксума са златом богатом земљом Сасу која се налазила у суседству Занзибара. Владар Аксума је сваке две године опремао велики трговачки караван и слао га у Сасу. Путовање дуго пола године било је скопчано с многим опасностима, па су, због заштите од напада непријатељских племена и дивљих звери, трговци наоружавани. Аксумити су у земљу Сасу допремали бикове, со и гвожђе и мењали су их за злато. Козма је на врло занимљив начин приказао трговину без посредовања новца која се готово ћутке одвијала између трговаца из Аксума и локалних житеља. Описујући природу и богатство Аксумског царства у 6. веку, византијски путник бележи да је та земља била позната по слоновој кости коју је извозила у Персију, Арабију и Византију.

Плугови од коже    

Космос по Козми са Свевишњем на врху

    Једно од најлепших поглавља „Хришћанске топографије” је прича о Цејлону, богатом зеленом острву у бескрајном океану које је, по Козми, у 6. веку било средиште светске трговине између источне Африке и Кине. Острво се дели на две области: горњу, где се добијало драго камење, и приморску, у којој се налазила лука са живом трговином. Тим областима владају двојица владара у непрестаном непријатељству. На острву живе и инострани трговци, а нарочито су на гласу биле трговачке постаје Персијанаца.
    Неизбрисив утисак на византијске трговце оставила је природа Цејлона и, за њих, дотад невиђен живи свет. Морепловац даје веома сликовит опис носорога, за Византинце потпуно непознате звери која их је поразила и величином и оријашком снагом. По сведочанству Козме, кожа носорога толико је дебела да је острвљани у осушеном облику употребљавају уместо гвожђа и од ње праве плугове.
Приповест о биљкама и животињама код Козме се смењује са стварним сценама пријема грчког трговца Сопатра и персијског изасланика код једног од владара Цејлона. Легенда, створена у вези с тим пријемом, одражава оштру супарничку борбу између персијских и византијских трговаца за трговину свилом и другим производима с Индијом и Кином у којој је Цејлон играо важну посредничку улогу. Козма приповеда о томе како је за време пријема Сопатра и персијског изасланика владар Цејлона питао: „Који је од ваших царева бољи и јачи?” Претекавши свог византијског такмаца, хвалисави и благоглагољиви Персијанац хитро је и без оклевања одговорио да је најсилнији владар – шах Ирана (Персије).
Отуда, додао је разметљиво, он с разлогом носи титулу „шахиншах” – „шах над шаховима”. С друге стране, уверен да победу не могу однети брзина и број изговорених речи персијског трговца него опипљиве и проверљиве чињенице, смирени византијски трговац предложио је господару Цејлона да сам погледа владаре обеју страна и да ће му одмах све бити јасно. Овај предлог византијске стране изазвао је малу недоумицу код свих присутних. Тада је Сопатр затражио да владару „зеленог” острва покажу два новчића – византијски златник и персијски сребрњак – и рекао: „На обе монете су представе царева – погледај у њих и дознаћеш истину!” После разгледања монета владар Цејлона задивљено је признао очигледну надмоћ византијског златника. У односу на велелепни златник цара Јустинијана И Великог, персијски сребрњак изгледао је ипак скромно. Реч је о најлепшој монети тог времена и није чудо што је познати шпански економски историчар Роберто Лопез проницљиво закључио да је византијски златник с пуно разлога био „долар средњег века”. Владар Цејлона једноставно је закључио да је византијски цар и славнији и силнији и умнији од свог персијског колеге.   После овог „одмеравања” снага у коме је Византија надвисила Персију, Сопатру су указане нарочите почасти: посадили су га на слона и уз громогласну буку бубњева свечано га водали по граду. Персијски посланик, на другој страни, био је веома постиђен.
    Подаци које дугујемо археологији на особен начин потврђују оно што можемо да прочитамо у „Хришћанској топографији”. Византијски златник с ликом цара Јустинијана И Великог, савременика Козме Индикоплова, нађен је у Шведској, с једне стране, и у долини кинеске реке Хоангхо (Жута река), с друге стране.
    До данас није поуздано утврђено да ли је Козма Индикоплов заиста посетио Индију или је за свој опис користио приче других путника.  Његови неодређени искази по том питању поделили су истраживаче византијске прошлости и не дају основу за коначно решење ове недоумице. Уколико је он и био у Индији, његова приповест, која се одликује својеврсном наивношћу и једноставношћу, не може се убројати међу боље описе ове земље које су Европљани створили у римско доба и у раном средњем веку.
   Северна обала Индостана, коју је описао Козма Индикоплов, у 6. веку била је богата земља с мноштвом трговачких градова, подељена на низ државица чији су владари непрестано ратовали једни против других. Одсуство јединства довело је до тога да је држава била потчињена белим Хунима чији је вођ Гола убирао данак из Индије. Племена белих Хуна (Турака номада) одликовала су се великом ратоборношћу, а њихов господар је у рат водио око две хиљаде слонова и много коњице. Локални владари Индије такође су имали по пет или шест стотина слонова које су првенствено користили као војну силу, али и за забаву племства јер су често приређиване борбе ових големих животиња. Као непотребан терет у војним походима, индијским слоновима обично су секли кљове. Ове животиње процењиване су по величини. Козма Индикоплов бележи да су их мерили од пета до темена и, у зависности од те мере, плаћали за њих од педесет до сто златника, чак и више. Византијски морепловац наглашава да се у Цејлону особито ценио камен јакинт, а у Индији смарагд којим је украшавана круна владара.   

Новац из времена цара Јустинијана  Великог

       Упоредо с географским и етнографским подацима „Хришћанске топографије” Козме Индикоплова своје место нашле су и космогонијске и филозофске представе о свемиру, прилагођене хришћанском учењу. По овом питању не само окретни трговац и спретни морепловац него и вешти приповедач одлази у други план и уступа место фанатичном и прилично неуком и ограниченом монаху. Козма покушава да оповргне античку грчку космогонију и да је замени библијским представама о васиони. Ослањајући се на Библију и списе светих отаца, Индикоплов је систему Клаудија Птоломеја, знаменитог александријског географа и астронома, супротставио хришћанску космографију.   Сматрајући учење Птоломеја не толико погрешним колико штетним и опасним, Козма је тврдио да Земља ни у ком случају нема лоптасти облик, већ је четвороугаона плоча у виду Нојевог ковчега, окружена океаном и покривена небеским сводом на коме висе звезде и где се налази Рај. Он је небо замишљао као двослојни правоугаоник чији горњи слој образује свод. Васиона се дели на четири слоја: у највишем борави Исус Христос – врховни судија свега постојећег, у другом обитавају анђели, у трећем – људи, у четвртом, подземном, слоју – демони. Све космичке појаве и метеоролошке промене Козма је објашњавао дејством анђела који испуњавају предсказања Бога.
      Необична слика света коју је створио Козма Индикоплов ни у ком случају није била његово откриће. Стварајући је, писац се ослањао на веома стар приказ: представа света у облику четвороугаоног ковчега води порекло од древнојеврејског и од учења александријских теолога Оригена и Климента. Могуће је да су иза таквог приказа стајала још старија учења древног Истока која су придавала мистично значење броју четири. У „Хришћанској топографији” очевидно су помешана симболична схватања древних мислилаца о устројству васионе са стварним погледима аутора на свет који га је окруживао. Отуда и толико необичне противречности између његове измаштане слике света и исправних и тачних географских судова које је стекао током прекоморских путовања. Исходећи из тог учења, Козма ступа у дуалистичко поимање свега што постоји, па сматра да се васиона дели на два света – земаљски и небески, а историја човека на два раздобља – један који почиње од Адама, а други – од Христа.

Кружење звезда по Козми

Двострука улога једне топографије

    Занимљиви географски описи Козме наишли су на знатан одјек у Византији и дуго су били омиљено штиво разним круговима читалаца. Омиљеност „Хришћанске топографије” била је толико велика да је у поимању средњовековних људи сасвим истиснула приказе о сферичности Земље све до ренесансе класичног образовања у време великих умова као што су били Фотије у 9. и Михаило Псел у 11. веку. О пријему Козминог дела на најбољи начин казује чињеница да је оно преписивано, превођено на различите језике и илустровано више од хиљаду година, готово до времена Галилеа Галилеја и Николе Коперника, и да је допрло како у западну Европу тако и Русију. Нарочито су познате знамените минијатуре Ватиканског рукописа Козме Индикоплова из 9. века. На широком простору православног света Козмин текст се преписивао и у 15, 16. и 17. столећу. Посебно је занимљив податак да се у великим преписивачким средиштима царске Русије „Хришћанска топографија” илустровала Козминим минијатурама на готово непромењен начин.
    До нашег времена остало је спорно какве су се илустрације налазиле у оригиналу „Хришћанске топографије” и да ли их је радио сам Козма или неки други уметник. У тексту свог дела он не само да често помиње него и објашњава пратеће цртеже. Сматра се вероватним да су представе носорога, статуе у дворцу владара Аксума и неке друге илустрације припадале самом Козми. У сваком случају, у цртежима Козме Индикоплова, или неког другог уметника, осећао се утицај најбољих образаца уметничке школе Александрије – мозаика, фресака, статуа. Истовремено, минијатуре и цртежи Козмине „Хришћанске топографије” заузимају видно место у византијској уметности 6. века.
    По стилу и уметничким особеностима „Хришћанска топографија” у најмању руку оставља двоструки утисак: она као да се састоји из делова који нису подједнаке вредности. У опису далеких путовања и опасних пустоловина аутор је талентовани приповедач, а језик његовог приповедања је блистав, сочан, народни. Напротив, у филозофско-богословским коментарима, писац губи блиставост и његов начин саопштавања постаје нејасан, сув, а делимично и тешко схватљив. Спису Козме Индикоплова недостаје јасан план, што доводи до тога да се његова композиција разлива и да се срећу заморна понављања.
    Космографски прикази Козме Индикоплова, који су, између осталог, имали за циљ да докажу истинитост Светог писма и хришћанског вероучења, неспорно су биле корак назад у поређењу са системом који је утемељио Клаудије Птоломеј и, следствено томе, нанеле су штету развоју науке о свемиру. „Хришћанска топографија” умногоме је омела напредак науке о стварању света у средњем веку. Њене опречности, природно, умногоме су биле проузроковане противречном прелазном епохом у којој је живео аутор – епохом пропасти античке цивилизације и успостављања нове културе средњовековног друштва.
    Козма Индикоплов стекао је популарност и у нашој земљи. Тако је Гаврило Тројичанин, калуђер и преписивач 17. века, за собом оставио препис „Хришћанске топографије” из 1649. године. По мишљењу меродавних стручњака, он је преузет из неког руског изворника. Слично томе, и илустрације у њему опонашале су минијатуре с тог руског изгубљеног рукописа. Украшавање рукописа обавио је зограф Андрија Раичевић од села Толца, сестрић тадашњег игумана манастира Свете Тројице код Пљеваља где је рукопис настао. Међутим, овде се не ради о дословном подражавању, односно копирању руских илустрација. Упркос знатним сличностима с оновременим руским узорима, запажа се и снажан исламски утицај што је поуздано сведочанство да је источњачка орнаментика с предлошка истиснула руску. Уз то, у раду мајстора Андрије Раичевића примећују се и поједини западни утицаји. Разнолики утицаји исход су посебних прилика у којима се развијала српска уметност 17. века. Ове илустрације највећи су подухват минијатурног сликарства у нашим крајевима у доба турске владавине.