Сваки његов концерт изазивао је салве одушевљења јер присутни нису успевали да обуздају осећања
есто су га мешали с уличним скитницама. С ушима пуним жуте вате, корачао је бечком калдрмом, млатећи рукама и жврљајући по комадићу прљаве хартије. Због оваквог његовог понашања мештани су редовно звали полицију. Једном су га бацили и у затворску ћелију, јер су власти одбиле да му поверују да је он заиста онај који је тврдио да јесте, највећи композитор града Беча. „Ти си варалица!”, викали су. „Бетовен не изгледа тако!”
Беч је врвео од шпијуна. Вребали су у кафанама, ресторанима и на пијацама, чекајући да натрапају на бунтовнике против племства. Како је Бетовен изгледао сумњиво, шпијуни су га пратили и прислушкивали. Ипак, власт га није сматрала правом претњом. Као и остатак града, и они су мислили да је – луд.