3320 25. 9. 2015.
Лудвиг ван Бетовен – прва рок-звезда
МАНЕКЕН С ПОСТЕРА
Сваки његов концерт изазивао је салве одушевљења јер присутни нису успевали да обуздају осећања
есто су га мешали с уличним скитницама. С ушима пуним жуте вате, корачао је бечком калдрмом, млатећи рукама и жврљајући по комадићу прљаве хартије. Због оваквог његовог понашања мештани су редовно звали полицију. Једном су га бацили и у затворску ћелију, јер су власти одбиле да му поверују да је он заиста онај који је тврдио да јесте, највећи композитор града Беча. „Ти си варалица!”, викали су. „Бетовен не изгледа тако!”Беч је врвео од шпијуна. Вребали су у кафанама, ресторанима и на пијацама, чекајући да натрапају на бунтовнике против племства. Како је Бетовен изгледао сумњиво, шпијуни су га пратили и прислушкивали. Ипак, власт га није сматрала правом претњом. Као и остатак града, и они су мислили да је – луд.
Прошло је скоро десет година од како је написао „Осму симфонију” и исто толико времена није одржао ниједан концерт. „Он очигледно није способан за писање бољих дела!”, писале су градске новине. Али, грађани Беча нису знали да је Бетовен у тим тренуцима компоновао као да је опседнут неким вишим силама. У свом стану ударао је темпо руком и снажно притискао дирке, толико снажно да су жице клавира редновно пуцале. Умрљане белешке испуњавале су му собу, а сву пажњу усмерио је на ноте, и то у толикој мери да је често заборављао да испразни ноћну посуду која се налазила испод клавира.
Управо то што је тада писао биће и његово највеће достигнуће: Девета симфонија у Де-молу. Композиција – главна брига шпијуна који су га пратили и власти која га је прогањала. Дело је било не само политички јасно опредељено, већ је композитор намерио да га изведе пред највећом публиком коју је могао да окупи. Надао се да ће музика „ставити племиће на њихово место”.
Утицај Француске револуције
Рођен у породици дворских музичара 1770. године, Лудвиг ван Бетовен није имао много избора осим да живот посвети музици. Његов деда био је цењени дворски музичар, а отац Јохан дворски певач града Бона, у Немачкој. Отац је био и први Лудвигов учитељ клавира. Кад би се вратио кући из кафане, улетео би у Лудвигову собу и терао га да вежба свирање, све до зоре. Сваки пут после непроспаване ноћи на диркама јеостајао танак слој дечакових суза.
Деценију раније седмогодишњи Моцарт пропутовао је Европу свирајући клавир пред племићима и зарађујући огроман новац који је слао својој породици. Јохан је маштао о томе да и његов син има сличну судбину. Због тога је често лагао за Лудвигово годиште, како би дечак привлачио више пажње (и новца), те не чуди што ни сам Лудвиг извесно време није знао колико заиста има година.
Међутим, ни слава ни богатство нису се осмехнули Бетовеновима. Очева навика посећивања кафана увукла је породицу у толике дугове да је његова жена морала да прода сопствену одећу. Кад је Лудвиг напунио једанаест година, родитељи су га исписали из основне школе како би се потпуно посветио музици. За тих неколико година школе које је завршио није поштено научио ни да чита ни да сабира.
До двадесет друге године Бетовенов свет потпуно се променио. Родитељи су му умрли, а он је напустио Бон и преселио се у Беч. У то време у главном граду Аустрије умро је и Моцарт, највећи забављач високих кругова. Бечка елита је очајнички тражила његову замену, па је Бетовен, који је тада свирао своје композиције на клавиру, проглашен најдаровитијим музичарем Беча и Моцартовим наследником.
Али, што се више мешао у племићко друштво, то га је више презирао. У то време музичари су били попут кувара и спремачица, само слуге на двору. Чак је и Моцарт током вечере морао да седи за столом за послугу.
Лудвиг је одбијао такав положај и захтевао је место за главним столом, с племићима. Када су други музичари долазили на двор у свиленим хеланкама и с перикама на глави, Бетовен је долазио обучен у свакодневну одећу. Одбијао је да свира ако није био расположен а, кад би други свирали, он би гласним разговором покушавао да их надјача. Једном, кад је наступом људе навео на плач, проклињао их је и питао зашто не тапшу.
Већина музичара тог времена због таквог понашања добила би отказ, али Бетовенова даровитост била је као магнет. „Он је знао како да утиче на сваког слушаоца, тако да често није постојало око у публици које не би пустило сузу, а многи су чак и јецали!”, рекао је један критичар.
Ипак, композитор није био усамљен у свом презиру према високим слојевима друштва. Неколико хиљада километара даље, у Француској, ваљала се револуција, односећи на хиљаде племића, чак и краљевски пар. Иако није био присталица крвопролића, Бетовен је подржавао Француску револуцију. Волео је „слободну мисао” и жарко желео да компонује музику за Шилерову „Оду радости”, својеврстан позив на слободу и уједињење.
Али, то скривање бунтовничких осећања ставило га је у незгодан положај. Његова каријера заправо је зависила од људи које није желео више да види, а ипак је да ћутао. Бечко племство винуло га је у музичке висине и он је постао звезда града. А тада је у ушима почело да му звони...
Љутња на Наполеона
Почело је као благи звиждук. Лекари су му саветовали да уши напуни бадемовим уљем и да гњура у кади пуној хладне воде. Ништа није деловало. До 1800. године у ушима му је звонило и дању и ноћу. Постао је потиштен, престао да иде на вечере у високом друштву, повукао се у кућу на селу, где је због усамљености почео чак да размишља о самоубиству.
Али, музика га је одржала. „Чинило ми се немогуће да напустим свет, све док не запишем сва она осећања која имам у себи!” Био је познат као виртуоз, а не као композитор, али више није имао избора. Гурнуо је у страну каријеру пијанисте и почео да се бави писањем музике.
За његову уметност самоћа му је била најпотребнија. Свакога јутра будио се рано и писао неколико сати. Онда би лутао ливадама с оловком и свеском у рукама, изгубљен у мислима. Бележио би замисли, црткао, мумлао, махао рукама, певао и ударао ритам. Једном је направио толику пометњу и буку да је стадо волова почело да бежи.
Често би заборављао да једе и спава, али никада да попије кафу: за справљање сваке шољице искористио би тачно 60 зрна. У кафансма би седео сатима, црткајући ноте по салветама, јеловницима, понекад чак и на прозорима. А кад би одлутао или се превише занео, знао је да плати и туђе рачуне.
Почео је отворено да прича о политици. Дивио се Наполеону и намеравао да му посвети своју следећу симфонију. То је био храбар потез, с обзиром на то да је Наполеон тада био један од главних непријатеља Аустријске заревине. Али када се Наполеон прогласио царем, Бетовен је био згрожен. Написао је: „Сада ће само блебетати о људским правима и биће му важне само сопствене амбиције!
Поставиће себе изнад свих и постати тиранин!” Кад су 1809. године Наполеонове трупе улетеле у Беч, бука њихових топова толико је штетила Бетовеновим бубним опнама, да се затворио на таван и зарио главу у мноштво перјаних јастука.
Када је Аустрија 1814. године, после пропасти Наполеоновог царства, покушала да врати ред и мир, канцелар Клеменс фон Метерних прогласио ју је земљом под полицијском управом. Новине нису смеле да објављују ништа без одобрења власти. Полицајци су се као зараза ширили градом, а Бетовенов презир према моћницима само је растао.
Суза у оку, марамице у ваздуху
Иако су му послодавци били племићи, имао је мало пријатеља међу њима. Многи су нестали, многи умрли, а остали пријатељи несрећно су позатварани или склоњени из јавности. Срећом по њега, писао је инструменталну музику. Наиме, слушаоци су годинама класичну музику сматрали незрелом, чак и вулгарном. Важила је за уметност која не може да се пореди с песништвом. Међутим, угледни Ернст Теодор Хофман и Јохан Волфганг Гете називали су инструменталну музику „јединим местом праве истине и самоће”. „Забрана не може да важи за музичаре!”, рекао је драматичар Франц Грилпарцер Бетовену. „Када би само знали шта мислиш о њима у својој музици!”
Тада је композитор одлучио да се препусти компоновању музике за Шилерову „Оду радости”. Иако је власт у Бечу још 1783. године забранила Шилерова дела, поново их је одобрила, али с „благим изменама”. Тако је 7. маја 1824. године, бечко позориште Кертнертор било крцато. Бетовен је провео месеце спремајући се за овај тренутак, окупљајући готово две стотине музичара и истовремено расправљајући са цензорима који су „цепидлачили” око верских питања у програму. Међутим, они се нису жалили на „Девету симфонију”. Нико је још није чуо.
Композитор је узео диригентску палицу, дајући знак за почетак. Погледи свих чланова оркестра били су заковани за Бетовена, чинило се да прате сваки његов покрет, али га у ствари нико није пратио. Потпуно глув, Бетовен није био неко на кога је оркестар могао да се ослони, већ је композитор довео пријатеља којег су музичари пратили.Дело се састојало од четири става и трајало је нешто више од сата. Прва три става била су чисто инструментална, а последњи је садржао Шилерову „Оду радости”. Чим би се став завршио, сала би експлодирала од аплауза. Данашња публика попреко би гледала на такво понашање, али сваки Бетовенов концерт више је личио на наступ каквог модерног рок бенда, на ком би људи изненада почели да тапшу и вичу!
Кад је публика скандирала „Још, још…”, Бетовен би наставио да маше рукама, несвестан аплауза и марамица у ваздуху. Аплауз је био толико гласан и толико је дуго трајао да је полиција у неким тренуцима морала да стишава публику. Кад је завршио извођење, композитор с очима пуним суза умало је пао у несвест.
„Девета” је била хит! Али не код племића, јер се они нису ни појавили. Одлучан, Бетовен је посветио симфонију краљевској породици и пруском краљу Фридриху Вилхелму III. Краљу је послао копију завршеног дела, а он му је узвратио прелепим дијамантским прстеном. Деловало је као да је поклон израз захвалности, али када је Бетовен прстен однео код златара, да би га продао, златар је имао лоше вести: дијамант је био лажан! А то је значило само једно – композитор је притиснуо погрешне дирке.
Уметник није занатлија
Девета симфонија била је Бетовеново последње дело. Кад је умро 1827. године, у поворци на улицама Бона било је 20.000 људи. Град Бон је 1840. године први пут приредио „Фестивал Бетовена”, кад су се свуда по граду продавале „Бетовенове” цигаре, кравате, па чак и панталоне.
Никада пре неки музичар није добио толико пажње. Бетовен је био прва права рок- звезда. Био је „ манекен романтизма с постера” и изменио је значење речи „уметник”. Од тада ова реч више није означавала умешног занатлију, попут тапетара или кувара. Уметник је постао онај који је пропатио како би исказао осећања, лепоту и душу.
Наравно, његов утицај на класичну музику је огроман. Већи и снажнији клавири појавили су се делом и због извођења његових сложених композиција. Први професионални оркестри окупљали су се у то време, многи са циљем да сачувају сећање на његов рад. Пре Бетовена дела умрлих композитора ретко су извођена, али већ од 1870. године композитори који више нису ходали под Сунцем наставили су да живе у концертним салама широм Европе.
Често се заборавља да је дело које је Бетовену обезбедило славу и наглавце окренуло класичну музику заправо моћно политичко дело. У концентрационим логорима током Другог светског рата затвореници су проналазили утеху у Бетовеновој поруци слободе. У једној тужној причи дечји хор је отпевао „Оду радости” у логору Аушвиц. Ода је певана на свим олимпијским играма од 1956. године, а данас је химна Европске уније. Сличне невоље које су преплављивале Беч пре више од двеста година – неједнакост, присмотра, забране – присутне су и данас. Бетовен, који никада није чуо своју симфонију, није је написао за себе, већ за друге.
Аутор:
Катарина Стефановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
