Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Борба против нечистоће


УРИН ЗА


Умакање шака у њега и воду на замрзнутом језеру, бесомучно вишечасовно ударање палицом у различите предмете и трљање метала млевеним јеленским роговима – све је то, не тако давно, домаћица морала да уради…

сујући клету судбину, у машину убацујете прљав веш. Док сипате прашак у њу, издајете јој и гласовне заповести бирајући програм. Размишљате шта сте све убацили унутра и да ли би било паметније да одаберете сушилицу или центрифугу. Гости само што нису дошли, а у кухињи је гомила неопраних судова које ваља убацити у машину и брзо их припремити за послуживање вечере. Уз то подови још нису усисани. Срећом, набавили сте усисивач-робота који ће обавити највећи део посла док ви не решите застој са судовима. Док усисивач предано гмиже по стану, откривате да је бежична веза ваше машине с интернетом у прекиду – мораћете да је ресетујете да би могла да ради. Док се борите са сузама чекајући предугих 30 секунди да се њен оперативни систем поново подигне, телефон вам јавља да и машина за веш има тешкоћа зато што јој се запушио филтер. У том тренутку чујете ломљаву у дневној соби: усисивач је ударио у сто с ког је пала заборављена кристална чаша која је стајала на ивици и разбила се. То је превише. Падате на колена и беспомоћно јецате.
   Да – обављање кућних послова у данашње време уме да буде напорно и исцрпљујуће, али никада немојте да се заваравате сматрајући да вас технологија није размазила. Све што данас узимате здраво за готово домаћицама од пре само 100 година изгледало би као рајски врт препун чуда. Вековима је обављање кућних послова било нама незамисливо мучно, болно, смрдљиво и дуготрајно.

                                                   Прање веша

   Прање кошуље у викторијанској Енглеској (друга половина 19. века) подразумевало је најмање осам мукотрпних корака. У својој књизи „Код куће”, издатој 2010. године, Бил Брајсон објашњава да је у то време прво било потребно да на неколико часова потопите веш у смрдљиву цеђ (смеша воде и пепела која је служила за уклањање отровних материја с одеће или тела), потом га добро истучете моткама, изрибате четком, искувате у лонцу уз мешање, исцедите, одвучете напоље, избелите и окачите да се суши. Прање веша било је изненађујуће насилан посао: ударањем одеће огромним дрвеним батинама прљавшина се буквално „истеривала” из ње. Те батине изгледале су попут данашњих палица за крикет, а према једном предању овај спорт измишљен је управо тако што су деца овим палицама јурила мехуре од сапунице по дворишту. Уз батине се користио и низ других нама данас чудних помагала, као што су дрвени калупи за развлачење чарапа и чивилуци постављени на шамлице на којима су се сушили комади одеће који није требало да изгубе облик.
   Сваки пут када се знојите носећи веш у неки сервис за прање, сетите се да су домаћице некада морале да га носе до реке или језера – чак и током зиме. Енглески свештеник Реџиналд Хебер описао је прање веша које су обављале жене у Петрограду, у Русији, поред рупа на залеђеном језеру. Стајале су сатима на леду потапајући голе руке у ледену воду.



   Ако удове и прсте не би изгубиле током прања и испирања, увек су имале другу прилику да то ураде током пеглања. Деценијама су пегле биле гвоздене посуде тешке по неколико килограма у које се сипао жар или су се загревале поред ватре, а требало их је чистити, глачати и шмирглати.
   Због тога што је цео посао око прања био тежак, обављао се само одређеним данима – такозваним „данима за прање” – кад су се породице из читавог комшилука упућивале на реку да би заједничким снагама опрале веш. Линдон Џонсон (1908–1973), бивши амерички председник, у својој биографији каже: „Цео живот ћу се сећати како су ме леђа болела након ‘дана за прање’.“ У то доба, наравно, нису постојала детерџенти „с мирисом пролећа”, а ни чудотворне хемикалије за уклањање мрља. Чиме су онда наше прабабе уклањале неугодне „тврдокорне” мрље? Урином. У књизи „Када би зидови могли да говоре” Луси Ворсли записала је анегдоту о батлеру који је замолио домаћице у једној господској кући у Енглеској да му сачувају кофу урина потребну да се избори с мрљама на одећи насталим током лова на лисице. Особље које је у богатијим домовима било задужено за прање веша користило је и штирак (скроб) који им је додатно оштећивао шаке нагризене мокраћом и узроковао појаву пликова.

                                               Прање судова

   Тешка искушења очекивала су домаћице и приликом прања судова. У својој књизи Брајсон пише о томе како су људи у 19. веку у Европи челичне виљушке и ножеве чистили с потпуно махнитом преданошћу: „Није било довољно да их оперу и углачају, већ су их после сваке употребе и бесомучно оштрили комадом коже преко којег је била размазана смеса од млевеног песка, креде, прашине од печене глине и шафрана. Негде се користила и мешавина од млевених јеленских рогова и сала. Након прања, глачања и оштрења, прибор за јело премазивао се овчијом машћу како би се спречило рђање, и потом сваки комад посебно увијао у хартију пре него што се одложи у креденац. То је значило да га је пре сваке употребе било потребно поново распаковати, опрати и осушити.”

                     Намештање и дубинско усисавање кревета

   У другој половини 19. века почеле су да се користе металне опруге, а до тада су се простирке за спавање углавном ослањале на мреже од конопца које је, с времена на време, било неопходно затезати. Због тога су собарице у викторијанско доба свакодневно имале веома захтеван посао. Ворслијева наводи да је поступак подразумевао подизање душека од коњске длаке, перјаног душека (из којег се вадило перје), простирке, чаршава, неколико ћебића, јорганског чаршава, јастучница и јастука (из којих се такође вадило перје), који су се потом извлачили напоље, тукли моткама и проветравали. Уколико је, пак, било потребно хитно да се постељина замени током ноћи, служавке нису могле да једноставно упале светло. За ту прилику палиле су се свеће које су у то време прављене од крављег и овчијег лоја, знатно јефтинијег од пчелињег воска. Ове свеће не само да су смрделе као овчији обор, већ им је била потребна и посебна пажња зато што је фитиљ непрестано морао да се скраћује.


Аутор: 
С. Н.
број: