
Како је Раде Драинац, један од највећих песника српске модерне, покушао да спречи почетак братоубилачког рата на југу Србије 1941. године...
Почетком 1942. године наш велики песник Раде Драинац, који је те ратне дане проводио у родном селу Трбуњу покрај Блаца, позвао је свог сестрића Драгоја Игњатовића да му нешто помогне. Овај се чудио шта то има да се ради усред ноћи, али се придружио ујаку. Затекао га је унезвереног, како у качицу од кајмака пакује неке папире. Драинац му је објаснио да су то његови записи које је водио од почетка Априлског рата, и да та писанија врло лако могу да га коштају главе. Сестрић му је помогао да заједно раскопају огњиште, похране качицу, све то лепо затрпају и онако гарави и прљави почну да разваљују кућни праг. Испод су ставили још неке папире, претекле из оне качице. Драинац је заклео сестрића да чува тајну и, „ако сунце слободе икад сване”, обелодани те папире. Убрзо се упутио на своје последње путовање, ка Београду.