800 ГОДИНА ВЕЛИКЕ ПОВЕЉЕ СЛОБОДА

Поводом Велике повеље слобода научници се споре и у наше време. Док једни сматрају да је посреди први устав у свету, други наглашавају да је пред нама списак феудалних повластица, повољних и драгоцених само за највише племство. На неки начин, у праву су и једни и други.


У другој половини 12. века односи Енглеске и Француске ушли су у веома динамичну и занимљиву фазу. Године 1154. за енглеског краља изабран је млади француски племић Анри Анжујски, оснивач династије Плантагенета. Ова династија добила је име по гранчици брнистре, жбуна са жутим цветовима, коју је као украс на шлему носио Жофруа V, гроф од Анжуа, Анријев отац. Плантагенети ће владати Енглеском следећих два и по века (1154–1399), а онда се тај краљевски род поцепао у две лозе – кућу Ланкастера и кућу Јорка.

Анри II Плантагенет (1154–1189) женидбом и миразом добио је толике простране области у Француској да је држао око две трећине њене територије, тако да је Енглеска била само део његове велике државе. Занимљиво је да он никад није научио да говори енглески, али је енглеско краљевство проширио на рачун Шкотске, освојио је и део Ирске, Велс довео у вазални положај и с разлогом се сврстао међу велике енглеске владаре.

Спровео је и важне реформе у судству и финансијама. Још од времена краља Анрија И (1100–1135), захваљујући делатности краљевих судова, почео је да се примењује систем такозваног општег права. Ту су уједначени закони обичајног права тако да су важили за читаву земљу. Временом је успостављен правни систем, и данас својствен англосаксонским земљама, да се суди на основу „прецедента”, односно претходних судских одлука. Анри II Плантагенет је због ограничавања аутономије духовних лица у суђењу дошао у сукоб са црквом. Против ових промена у судству устао је Томас Бекет, некадашњи краљев близак пријатељ и канцелар, а сада кентерберијски архиепископ, па је био приморан да побегне у Француску.

Бекет се касније вратио у Енглеску, али га је у катедрали у Кентерберију убила група племића, док је одговорност за злочин приписана Анрију II. Тај догађај изазвао је лавину незадовољства и довео до низа побуна широм земље. Под претњом искључења из цркве, краљ се покајао на Бекетовом гробу и подвргао јавном бичевању, а морао је и да се одрекне неких мера уперених против црквених судова.


Папа против краља
Последње године његове владавине обележио је сукоб са француским краљем Филипом II Августом (1165–1223) који је успео да против старог краља окрене његове синове. Анрија II наследио је син Ричард Лавље Срце (1189–1199), пустолов и ратник без мане и страха, покровитељ песника и узор средњовековног витеза. Његово име више припада историји крсташких ратова него историји Енглеске. Знатан део своје десетогодишње владавине провео је ван матичне земље и за енглеске поданике био је странац.

До свог крунисања у Енглеској је био само два пута, а и после тога углавном је боравио на Истоку или на својим француским поседима. У Енглеској је видео само извор прихода што је вређало тамошњи живаљ и, због повећања пореза, довело до побуна. Ричард Лавље Срце преминуо је од ране коју је добио приликом опсаде једног замка у Француској, а наследио га је брат Јован (Џон), иначе сасвим различит од њега.

Чињеницу да није имао способности правог владара Јован Без Земље (1199–1216) покушао је да надокнади увођењем својеврсног тиранског режима. Уклонио је синовца Артура и наставио рат против Француске, али веома неуспешно јер је једну за другом губио тамошње области док му нису остале само Гаскоња и Поатје. Због тога је и добио надимак „Без Земље”.

Положај енглеског краља био је додатно ослабљен и због сукоба са чувеним папом Иноћентијем III (1198–1216). Римски архипастир умешао се у избор енглеског првосвештеника, кентерберијског архиепископа, и поставио је свог кандидата. На тај начин била су нарушена правила утемељена у енглеској цркви, па је Јован Без Земље оштро протестовао.

Међутим, Иноћентије III је одговорио тако што је 1208. године на Енглеску бацио такозвани интердикт, односно једну врсту обуставе обављања црквених обреда. На краљеву невољу, већи део земље је на папин интердикт гледао као на заслужену казну за владара. Разгневљени монарх, у коме се неутемељено и охоло частољубље сјединило са неуравнотеженим карактером, наредио је одузимање поседа читавог свештенства које је признало интердикт. Моћни папа узвратио је крајње делотворно тако што је Јована Без Земље искључио из цркве. Ово је ишло у прилог енглеским великашима које је краљ притиснуо прекомерним наметима и они су почели да отворено исказују своје незадовољство.


Устанак у Лондону
Нови ударац за краља било је то што га је папа лишио титуле краља и права на енглеску круну предао француском краљу Филипу II Августу. Барони и свештенство подржали су одлуку Иноћентија III, а ободрени Филип II почео припреме за напад на Енглеску. У том критичном тренутку, схвативши да нема много избора и да је на корак од губитка престола, Јован Без Земље из корена је променио своју дотадашњу политику и пред Иноћентијем III заузео став смерног покајника.

Признао је папин избор кентерберијског архиепископа, обећао да ће свештенству вратити одузете поседе, пао на колена пред папиним легатом и себе признао за папиног вазала који ће у Рим сваке године слати одређену суму новца.

Обезбедивши папину подршку, Јован Без Земље се окренуо Француској и, како би повратио изгубљене поседе, повео је поход. Међутим, француски краљ Филип II Август однео је важну победу над енглеским одредима у бици код Бувина 1214. године. Овај тежак и сраман пораз умногоме је пољуљао ионако несигуран положај енглеског краља у домовини. У народу је погрдно назван „Млитави мач”. Јован Без Земље вратио се на челу најамничке војске на Острво чврсто решен да се обрачуна с непокорним баронима. Иноћентије III му је помогао тако што је баронима запретио да ће их искључити из цркве.

Међутим, омраза према неомиљеном владару који је наметао порезе, а на бојном пољу се нимало није прославио, непрестано је расла. Побуњеним баронима пришли су и они слојеви енглеског друштва – свештенство, ритери и градови – који су до тада традиционално подржавали краљевску власт. Лондон се придружио устанку и градске капије је отворио баронима, што је додатно ослабило ионако несигуран положај Јована Без Земље. Он је био приморан да попусти и сагласи се са реформама које су планирали његови противници. Тако је дошло до издавања знаменитог документа.


Ништа мимо закона
Велика повеља слобода  повеља је коју је на ливадама поред реке Темзе, код места званог Ранимед, недалеко од Виндзора, 15. јуна 1215. године, под притиском побуњених барона, потписао енглески краљ Јован Без Земље. Она има облик двостраног уговора којим се владар обавезује да ће поштовати права племства, свештенства и грађана Лондона и може се сматрати првим писаним уставним законом Енглеске. Састављена је на латинском језику и има шездесет три члана. Исписана је на пергаменту, у четири примерка, а до наших дана сачуван је само један.

Одредбе Велике повеље слобода могуће је према тематици поделити у четири групе. Прва, која се налази у само једном члану и тиче се односа државе и цркве, изузетно важног у средњовековном свету, предвиђа поштовање свих права која припадају овој другој. Другу групу чини петнаестак одредби о односима између краља и његових вазала које подразумевају како ограничења у феудалним давањима барона, тако и обавезу да се ванредни порези не могу убирати без пристанка скупштине најзначајнијих подложника енеглеске круне.

Трећа група, састављена од тридесет пет одредби, односи се на поступке и рад краљевске власти. Ове три групе одредби Велике повеље слобода чине срж реформских захтева које су барони поднели енглеском краљу. Четврта група ишла је у смеру испуњавања личних прохтева побуњених барона. Зајемчена су им права која су имали и удовољено им је да бирају одбор који чини двадесет пет чланова, а чији је задатак да се стара о поштовању тих права. Састав тог општег већа краљевине уређује члан 14 у коме стоји да су у веће морали да уђу сви непосредни краљеви вазали, духовни и световни, како барони, тако и ритери.

Историјска наука сматра да је већина одредаба из Велике повеље слобода била од значаја само за савременике и да је мали број њих имао смисла једно столеће касније. Међутим, постојала су два члана за која се може нагласити да су имала ванвременски и свеопшти значај. Први, члан 12, тицао се краљеве обавезе да ванредни порез неће убирати осим у три нарочита случаја, а то су произвођење краљевог најстаријег сина у витеза, удаја његове најстарије кћерке и плаћање откупа уколико допадне заробљеништва. Ову одредбу краљеви су касније заиста и поштовали и на њој је био утемељен надзор парламента над пореским системом. Други, пак, члан који је од особене важности јесте члан 39, који гласи:
„Ниједан слободан човек не сме да буде ухапшен, или утамничен, или лишен своје имовине, или на било који начин оштећен, нити ћемо ми кренути против њега или послати људе на њега, осим по правоснажној пресуди њему равних или по закону земље.”

Сматра се да је ова гласовита реченица основно упориште англоамеричке представе о личној слободи. То је практично значило да органи извршне власти против појединца не могу да предузму никакве мере док претходно не буде спроведен одређени законски поступак. Наравно, није без значаја ни чињеница да ово обећање није било ограничено само на бароне или витезове, већ се односило на сваког слободњака.

Истине ради, ваља нагласити да је 1215. године слободу имало знатно мање од једне половине укупног становништва Енглеске, што унеколико умањује значај ове важне одредбе. Међутим, слобода се временом ширила, а заједно са њом и ова људска права. Нарочито је занимљив и важан члан 35 Велике повеље слобода којим су у Енглеској прописани и уведени опште мере и тегови.

Уколико краљ не поштује одредбе Велике повеље слобода дужност савета двадесет петорице барона била је да упозори монарха да је учинио преступ. Уколико би се краљ оглушио о ово упозорење савета, барони су могли да против монарха поведу рат и заузму његове земље и замкове.


Борба за уставност
Поводом Велике повеље слобода научници се споре и у наше време. Док једни сматрају да је посреди први устав у свету, други наглашавају да је пред нама списак феудалних повластица, повољних и драгоцених само за највише племство. На неки начин, у праву су и једни и други. У сваком случају, овим документом су баронима зајамчене феудалне повластице у односу на централну власт и призната премоћ закона у односу на монарха.

У тренутку када је потписивао Велику повељу слобода краљ Јован Без Земље није ни помишљао да ће се придржавати њених одредби. У том чину видео је само драгоцен предах који ће му бити од користи да се припреми за наставак рата против барона за који је сматрао да тек предстоји. Међутим, стварност га је умногоме оповргла. Он најпре није желео да из Енглеске врати најамничку војску, како је био првобитно обећао. Штавише, заповедио је да се позову и нова појачања.

На руку му је ишла и драгоцена помоћ папе Иноћентија III који је бароне прогласио за бунтовнике и Јована Без Земље ослободио обавезе да се придржава одредаба Велике повеље слобода. Ускоро је дошло до обнове ратних дејстава и папа је опет на Енглеску бацио интердикт, али је прави учинак изостао. У рат се укључио и син француског краља Филипа II, Луј, који је истакао своја права на енглески престо, што је ионако метежно стање учинило додатно сложенијим. Међутим, у самом јеку ратних дејстава, у ноћи између 18. и 19. октобра 1216. године, Јован Без Земље је преминуо.

С Великом повељом слобода почела је борба Енглеза против краљевског апсолутизма, односно борба за уставност. Њен суштински значај лежи у томе што је закон ставила изнад краљевске власти и натерала потоње владаре да је поштују. Из Великог савета, састављеног од барона и прелата Краљевства, које је краљ сазивао према потреби, средином 13. века никао је парламент. Он се први пут састао 1265. године. На скупштину су, поред свештенства и племства, позвани и по двојица витезова из сваког округа, као и по два грађанина из сваког града. Разлог за сазивање парламента било је убирање пореза. Постепено су великаши из Великог савета постали Горњи дом, а представници округа и градова чинили су Доњи дом енглеског парламента .