Бела лађа донела је у бели град двојицу пруских официра да ту заувек и остану. Приче о њима и данас су својина народног памћења, историја је била мање дарежљива...

ведочанство је из прве руке. Преписујемо га из памћења Николе Трајковића, књижевника, а припада давним годинама кад су београдским улицама хтели, и смели, пешице да шетају и краљеви.
Прича отприлике гласи овако:
Никола Трајковић, дете, често се играо на Варош-капији. Ту је, у свом рејону, био и жандар, један бркати доброћудни дебељко. Умео је, насмејан, да деци из краја припрети прстом због какве враголије, али и да их дарује лепљивим и укусним бомбонама.
Дешавало се, пак, да се кадгод много озбиљно уозбиљи, затегне униформу, стресе невидљиву прашину и навуче беле рукавице. Већ су и деца знала да то у оближњу цркву стиже краљ Петар. Белобрки Чича Пера, тако су га звали и дворјани и обућари, долазио је у друштву једног официра, с исто тако накострешеним ињем на наусницама. Мали Никола је толико страсно желео да је краљ онај као бор високи официр упечатљива лика да га је сазнање да је владар сићушни човек у униформн у почетку жестоко болело.