Када је око 1281. године Ертогрул умро, братство је за новог вођу изабрало његовог најмлађег сина – Османа, као најхрабријег и најжешћег међу браћом. С њим је почела повест о настанку једног од најмоћнијих царстава које је свет икада видео – Османског царства
егде у првој половини 13. века група пастира-номада прелазила је преко сунцем спаљене Анадолске висоравни. Долазили су хиљадама километара далеко из степа Централне Азије, одакле су их, заједно са бројним другим турским племенима, деценијама раније прогнале монголске хорде. Јездили су ка западу Анадолије, тамо где су, веровали су, постојали добри пашњаци за стоку и пуно добрих извора. Јахачи су припадали племену Каји из народа Турака Огуза. Њихов претходни вођа и поглавица удавио се у реци. Успут, без старог вође, племе се разделило на мање групе које су се разишле на разне стране света. Сада је преостале чланове групе предводио вођин син, нови вођа Ертогрул, чије име је значило „Човек праведног срца”.