Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Писац о писцу – Давид Албахари о Жилу Верну


КАПЕТАН

               
Нико, уосталом, није идеалан, па зашто би то онда био капетан Немо? Сада помишљам да је требало да будем слободнији током наших сусрета, да га упитам шта је права истина, али слутио сам да он не би ни покушао да одговори на то питање...

икада нисам успео да схватим зашто велике писц е авантуристичких, историјских и научнофантастичних романа данас углавном сврставају у књижевност за децу? Ако сада неком кажете да читате Жила Верна, Александра Диму, Карла Маја или Волтера Скота, узвратиће вам забринутим погледом, као да радите нешто забрањено, или ћете можда чути саркастичан коментар о узалудној жељи да се вратите у младост? Ако су ти аутори сматрали да пишу првенствено за одрасле, зашто им се сада намеће само млађа читалачка публика?   
   Не, немам никакве предрасуде и сумње када је реч о младим читаоцима — уосталом, поменути аутори могу њима да захвале што су и даље у жижи интересовања једног дела одраслих читалаца — већ верујем да би требало утврдити разлоге за појаву таквог социлошко-културолошког феномена.
   Један закључак се одмах намеће: захваљујући убрзаном развоју науке и технологије, а нарочито ширењем утицаја средстава за јавно информисање (новине, филм, телевизија), двадесети век делује супериорније од свог млађег брата, деветнаестог века. Свет је постајао све познатији, све ближи, док се у исто време смањивао број разних истраживача и авантуриста које су заменили антрополози и археолози.  И напокон, готово свеопшта компјутеризација на крају двадесетог века дефинитивно је удаљила читаоце од књига као што су „Пет недеља у балону” или „Деца капетана Гранта”. Додуше, компјутеризација филмске индустрије довела је и до обновљеног интересовања за филмске адаптације прича и романа поменутих писаца, али оне ће донети још веће удаљавање од оригиналних књижевних верзија и потврдиће њихов „изгон” из света одраслих. Све то доприноси тези да је двадесети век гледао готово са неком врстом подсмеха на век који му је претходио, као што, на пример, старији брат гледа на покушаје млађег брата да га досегне у некој вештини. Старе чудесне приче више, просто речено, нису биле чудесне, поготово у последње две-три деценије прошлог века.

                              Књига, једини извор надахнућа

   Међутим, у педесетим и шездесетим годинама прошлог века оне су још увек сијале златним сјајем. Тада је, за мене као и за сву децу коју сам познавао, књига била највећи и најприроднији извор надахнућа. И снова. Свако од нас је прижељкивао да буде неки од јунака из романа Жила Верна или Карла Маја. Ја сам у нашим играма најчешће тражио да ме зову Винету, премда сам у потаји имао други план: да постанем нови капетан Немо...
   Ниједан други књижевни лик – не само у тим дечачким данима већ и касније –није имао толико утицаја на мене као тај тајанствени капетан величанствене подморнице „Наутилус”. С једне стране, он је био идеалан модел – тајанствен, веома образован, увек спреман да помогне људима у невољи, на страни потлачених и експлоатисаних и прави борац за правду. С друге стране, управо је питање правичности и правде представљало главну препреку потпуном поистовећивању са капетаном Немом.



   Приповедач у роману, професор Аронакс, који не крије дивљење према ћутљивом капетану, ипак сматра да су неки његови поступци одраз капетанове обузетости осветничким духом, као што се десило када капетан потапа један брод (мада је то учинио, тврдио је капетан Немо, само зато што га је тај брод први напао). Професор Аронакс у томе види само осветнички чин, иако заправо читаоцу остаје да сам одлучи да ли је у питању капетанова потиснута мржња према људском роду или само последица чина самоодбране.
   Тако је Жил Верн, као сваки добар писац, омогућио свом роману да настави да траје у читаоцима, чак и након завршетка читања самог романа, а позивајући се на библијску „Књигу проповедника” на крају књиге, пребацио је ту недоумицу у вечно питање избора између добра и зла.
                                                   
                                               Сусрет у Земуну

   У једном плакару у предсобљу налазе се књиге које су пре много година твориле моју дечју библиотеку. У списку мојих (и сестриних, наравно) књига, који сам саставио као дечак од десетак година, записано је да сам имао највише књига управо Жила Верна: укупно четрнаест романа (од којих су три-четири била у два тома). Када сам почео да читам Вернове књиге? Не знам. У првом тому превода романа „Двадесет хиљада миља под морем” налазим посвету од наше рођаке из Модриче: „Слушај своје добре родитеље и буди добар ђак.” Следе њен потпис и датум: 21. Иæ 1955. Тада сам имао седам година и не верујем да сам у том узрасту већ читао Жила Верна. Вероватно је то био поклон за касније. Тада сам једноставно био одвише мали да бих разумео лик капетана Нема, што не значи да га сада боље разумем. Уосталом, прво је требало да ме он освоји својом мистичном појавом, па да ја онда пођем за њим, занесен онако како нас занесу сви лидери, тако да постајемо спремни да кренемо за њима и у ватру ако треба, или у морске дубине у „Наутилусу”.



   Разгледам књиге Жила Верна и одједном схватам да у мојој садашњој библиотеци постоји само неколико писаца од којих имам више наслова. То су Владимир Набоков, Исак Башевис Сингер и Вилијам Фокнер. Да ли су и они читали Жила Верна? Набоков вероватно јесте (јер он је прочитао све, баш као и Хорхе Луис Борхес). За Сингера се двоумим, а за Фокнера сам сигуран да га није читао. Некако ми Жил Верн не иде уз њега. Ето, и на тај начин се потврђује да је Жил Верн извршио пресудан утицај на мене. Додуше, не узимам у обзир све оне књиге које сам прочитао а које нису у мом поседу, али чак и када би било могуће да се присетим свих књига које сам читао, Жил Верн би, бар по броју прочитаних књига, остао негде у самом врху.
   Уосталом, не би то требало да нас чуди јер је Жил Верн други на листи најпревођенијих писаца на свету, одмах после Агате Кристи. Последњих деценија интересовање за њега обнавља се углавном захваљујући новим филмским или телевизијским адаптацијама његових романа, што је, чини се, редовна појава када је реч о класичним делима европске књижевности. Неком се може учинити да ти подаци дају супротну слику од оне коју сам изложио у уводним одељци¬ма, али ја нисам ниједног тренутка тврдио да се његове књиге не читају, већ сам само нагласио чињеницу да се оне читају као део дечје књижевности, а не као дела за одрасле читаоце. Бити означен као писац књига за децу значи за многе читаоце да је то мање важан аутор, ограниченог домета, што једноставно речено није тачно. С тиме се сложио и сам капетан Немо када смо се последњи пут упутили у шетњу земунским улицама и кејом поред Дунава.
   Сада ми све то делује као сан. Наиме, изашао сам на кеј после једне брзе провале облака које се често догађају у Земуну током лета. Облаци су се хитро склонили са неба и над нама се поново указала плавичаста купола. Капетан Немо је на себи имао униформу у којој га никада раније нисам видео. Капу је држао у рукама и повремено је користио као лепезу, узалудно покушавајући да се одбрани од оморине која се мало повукла после пљуска а онда се вратила са обновљеном снагом.   Капетан Немо је због тога жмиркао и брисао ознојано чело белом марамицом. Нисам могао да се не сетим реченице коју му је једном приликом, за време боравка професора Аронакса и његових пријатеља на „Наутилусу”, упутио пргави кавгаџија, Канађанин Нед Ленд: „Лако је теби да се хвалиш у својој подморници на дну океана, али изађи ти једном напоље, на копно, па да видим онда твоју праву моћ.”
   Међутим, иако је доиста деловао крхко и уморно, био сам сигуран да би капетан Немо био достојан противник хвалисавом Канађанину. Једино нисам био сигуран да би његова униформа то добро поднела и та помисао ме је натерала да га упитам зашто је уопште има на себи. Он ме је погледао као да ме први пут види, одмерио ме од главе до пете и рекао: „Када ми се неки град допада, онда се и ја трудим да се допаднем њему.” Тада смо се већ налазили у Господској улици и ту нас је готово опколила група младића и девојака који су хтели да се сликају са њим.   На моје изненађење, капетан Немо је пристао, ставио капу на главу и почео да позира. Док је то трајало, ја сам се на тренутак окренуо да поздравим неке познанике, али када сам поново погледао, нисам више могао да видим ни капетана Нема ни све оне младе људе око њега.



   Упитао сам познанике да ли су видели којим путем су отишли капетан и раздрагана младеж, они су ме збуњено погледали и рекли да никога нису видели. „Нико није био овде”, рекли су, „баш нико”. „Да”, рекао сам им, „њега и тражим! Капетан Нико, сигурно сте га приметили, има на себи свечану униформу.” Али, узалудно сам трошио речи. Помислио сам да би у сличној ситуацији капетан Немо једноставно заћутао, па сам тако заћутао и ја.

                                            Стварност у машти

   Библиографија дела Жила Верна је дугачка. Само у серији „Фантастична путовања”, коју је издавао Жан-Пјер Ецел, објавио је педесет четири романа. После његове смрти објављено је још четрнаест романа. Осим тога, Верн је аутор пет збирки кратких прича, више књига о разним темама из географије и науке, затим бројних драмских текстова, есеја и песама. Најпо¬знатији је, наравно, по својим романима, као што су „Путовање у средиште земље”, „Око света за осамдесет дана”, „Царски гласник”, „Деца капетана Гранта”, „Светионик на крају света”, „Тајанствено острво”, „Пустоловине капетана Хатере”, „Пловеће острво”, „Јужна звезда”...



   Претпостављам да нећу погрешити ако кажем да је роман „Двадесет хиљада миља под морем” ипак његово најпопуларније дело. Тај роман на најбољи могући начин показује одлике прозе Жила Верна, његову вештину да у ткање својих измишљених прича уведе бројне детаље из нашег стварног света, тако да читалац и не примећује да заправо чита једну дивну маштарију. Понегде, доиста, може то зазвучати као нека врста проповеди или као исказ учитеља који по ко зна који пут понавља лекцију својим ђацима. Претпостављам да је такав педагошки приступ био потребан Жилу Верну као потврда нечега што се дешавало његовим јунацима. Вероватно због тога он наводи све врсте риба на сваком месту где се „Наутилус” налази – иако сви ти називи риба читаоцу углавном ништа не значе, оне служе Верну као доказ стварности „Наутилуса” и његове посаде, то јест, као потврда да је подморница била на локацији која се помиње. Додуше, многе локације – као, на пример, остаци Атлантиде – само су плод пишчеве маште.

                            Пољски племић или индијски раџа?

   Плод Вернове маште је и генијални капетан Немо, с тим што га Верн, како радња романа одмиче, приказује у све негативнијим сликама. С једне стране, он је човек који би могао човечанству да понуди безброј изума и пружи изузетне увиде у вези са коришћењем подводног света, а с друге стране је злочинац који, заслепљен жељом за осветом, немилосрдно убија невине људе. Све до краја романа капетан Немо остаје тајанствен лик. Не зна се ко је и шта је, као ни због чега ради све што ради. Све ће то постати јасније тек када Жил Верн буде објавио роман „Тајанствено острво”, у којем се појављује остарели капетан Немо, као последња особа у „Наутилусу”.
   Ко је, у ствари, капетан Немо? И ту је Вернов издавач умешао своје прсте. Верн је, наиме, хтео да капетан Немо буде пољски племић који је постао нека врста „борца за правду” пошто је његова породица страдала 1863. године у Јануарском устанку у којем су се Пољаци подигли против руске власти. Пјер-Жил Ецел се уплашио могућности да Русија забрани роман, те је тако Немо постао принц Дакар, син једног индијског раџе, а његова породица је убијена за време индијске побуне против Енглеске (1857).



   Иако наизглед веома различите, оне се подједнако уклапају у идеју о бунту и ослобађању подјармљених народа. Укратко, капетан Немо је увек капетан Немо, без обзира на то одакле потиче. Он је толико идеалан да је мало недостајало да се претвори у властиту пародију, што објашњава зашто је Жил Верн (тачније речено: професор Аронакс) морао да га слика мрачним бојама, поготово на последњим страницама романа. Наиме, тиме је капетан Немо добио људске димензије и није био неко идеално створење из снова.
   Из снова или не, ја сам непоколебљиво веровао у капетана Нема. Његове слабости нису га чиниле неважним у мојим очима, већ су га заправо чиниле више људским. Нико, уосталом, није идеалан, па зашто би то онда био капетан Немо? Сада помишљам да је требало да будем слободнији током наших сусрета, да га упитам шта је права истина, али слутио сам да он не би ни покушао да одговори на то питање. Окренуо би се, оставио ме самог у некој од земунских улица које воде према кеју и вратио се у „Наутилус”, а касно ноћу ретки шетачи поред Дунава чули би тих и тужан звук оргуља који као да је допирао испод воде. Неки су чак видели светлост која је треперила испод површине реке, премда то је толико кратко трајало да су после лако убедили себе да им се све то причинило, али они који верују у моћ приповедања и омаму коју стварају добре приче, знају истину: капетан Немо је доиста био у Земуну.
Илустрације Алексе Гајића
за најновије издање романа
„Двадесет хиљада миља под морем”
( издавачка кућа „Макондо” из Земуна)


Аутор: 
Давид Албахари
број: