3320 25. 9. 2015.
„Забавников” ЗОО
КАКАПО,
Ноћни папагај, или папагај-сова, дебељуца је, има крила, али не може да лети, живи дуго и, премда незаинтересован за „љубавне ствари”, удвара се на тако занимљив начин да би му завидели и најславнији заводници 
Београду је недавно дошло до оштре препирке међу пријатељима. Ништа необично. Расправа је заправо трајала врло кратко, а имала је помирљив исход. Повод је, међутим, био више него необичан.„Уколико би човек имао свог близанца у животињском свету, ја бих свакако био какапо”, рекао је један господин. „Без сумње, какапо је мој алтер-его!” – закључио је. Затим је објаснио да је као страствени читач изабрао лик какапоа за свој ex libris. „Ех сад! Моја нарав потпуно је какапоовска! Ти ми баш и не личиш на какапоа. Успешан си човек, а какапо је чисти губитник. Али, држи се аристократски! То је моја слика и прилика” – глумила је скромност пријатељица.
„Обоје се правите важни”, напоменуо је трећи пријатељ, иначе Земунац. „Свима је познато колико волим сове и да у граду имам највећу збирку предмета који личе на различите сове. А какапоа називају папагајем-совом. И ноћна је птица. Сада вам признајем да већ годинама патим од несанице. Јасно је – ја сам човеколики какапо!”
После изношења најчуднијих доказа у корист чињенице да се какапо, на овај или онај начин, крије у свакоме од њих, дошли су до закључка да је какапо, древна птица којој прети истребљење – симбол човекове неприлагођености, противречности, а пре свега – изузетности. Јер, бити „ретка звер” међу људима увек је представљало нескривено преимућство. Осим тога, има крила, али не може да лети: то је готово песничка метафора! (Какапо заиста има крила и не може да лети).
Занимљиво је да необична ноћна птица потиче са Новог Зеланда, места где, како се обично каже, Сунце излази. Као птицу Stigopos habroptila забележио је славни енглески орнитолог Џорџ Роберт Греј (1808–1872) у свом надалеко чувеном делу „Genera of Birds” коју су на величанствен начин цртежима птица украсили Дејвид Вилијам и Џеф Волф. Такође је крајње занимљиво што је годинама постојало уверење да је какапо потпуно ишчезао са лица Земље. А није. Прошле године било је 126 (или 127) какапоа, углавном у резерватима на новозеландским острвима Кодфиш и Анкор.
Дебељуца меканог перја
Какапо је познат по томе што је веома крупан, односно тежак. Ова дебељуца међу папагајима тешка је између три и четири килограма. Јединствен је и по томе што не уме да лети. Ипак, дуго живи. Шездесетак година, па и дуже, ако га не улови непријатељ.
Назив какапо на маорском језику значи ноћни папагај. Stigops habroptilus потиче, међутим, од грчких речи strix, strigos, што значи сова, ops – око; harbos – мекан, и ptilon – перје. Може да порасте до шездесетак центиметара. Његова крила су кратка, а грудна кост крива. Крила му служе како би, колико-толико, одржавао равнотежу уколико се нађе на некој грани. Дакле, више као помоћ при доскоку, односно слетању и како не би, тетурајући, стално посртао и падао.
Чини се да је код какапоа све другачије него код осталих птица. У телу може да нагомила велике количине масти и тако има спремну ризницу снаге. Боја перја ноћног папагаја је зеленкаста, налик маховини. У задњем делу тела перје је тамније боје. Толико се утапа у околно растиње да га уопште није лако приметити. Перје му није оштро јер није ни очврсло због летења. Напротив, мекано је као паперје. На грудима, лицу и врату, перје му је жућкасто. Укратко, на први поглед, какапо је огромни, буцмасти папагај. Када га боље погледате, могли бисте заиста помислити да је можда и сова.
И кљун му је окружен меким, танушним паперјем, неком врстом брчића. Он њима додирује тло док хода погнуте главе, истражујући пут. Кљун је прилагођен храни, а то су тврди и чврсти листови биљака. Међутим, кад кљуца лишће, он из биљке извлачи готово само сок, а влакна пљује свуда наоколо. Уколико је гладан, једе и биљке пузавице, па чак и кору са дрвећа, изданке. Има веома развијено чуло мириса, што је ретка особеност папагаја и служи му да се ноћу добро сналази у околини. Какапоове ноге су велике: два прста напред, а два назад. То му омогућава да се вере по дрвећу.
Мирише на виолину!
Оно што какапоа чини још јединственијим у односу на све остале птице јесте његов мирис. Он је врло угодан, истовремено и снажан. Тај мирис најчешће се описује као мирис цвећа и меда. Заљубљеници у какапоа (а можда и, пре свега, у музику) тврде да је то онај исти мирис који се осети кад отворимо кутију неке добре виолине, направљене од најбољег дрвета! На жалост, управо је тај миомирис нека врста какапоове Ахилове пете.
Као и други папагаји, располаже читавом лепезом различитих гласова које употребљава, за различите намене. Најособенији су позиви на парење, док дубоким тоновима друге птице обавештава где се налази. Какапо је једини папагај који „свадбени обред” заснива на окупљању свих мужјака из околине и удварању женкама. Они се сакривају иза зеленила, завлаче у рупе у стаблима и дозивају женке чезњивим и продорним гласом. Тај глас може се чути током ведрих ноћи и километар далеко. А много више, ако има ветра! Дакле, какапо се удвара певањем. Све звучи попут такмичења оперских певача. Женке бирају и одабирају онога чије им се наступање највише допало. До сада није примећено да постоји икаква врста нетрпељивости међу супарницима. Нико се не бори на живот и смрт, већ само даје све од себе да на најлепши начин дозове женку. Када напослетку дође до парења, какапо не остварује никакву дубоку везу. То је било то. Само за једну ноћ! Јер, он живне кад сунце зађе... и све се дешава у ноћној тами.
Иначе, када дође време парења, какапо може да се удаљи и седам километара од свог станишта. Једино због чега су у стању да се боре са другим папагајима, јесте борба за станиште – јазбину. Тада подижу крила и перје им се накостреши. Јазбине су ископане у земљи, обично десетак центиметара, и личе на чинију. Довољно велику да у њу легне. Јазбине су међусобно повезане својеврсним путељцима, понекад дугим и до тридесет метара. Њих утиру само мужјаци какапоа.
На оперско удварање женка какапоа одговара игром. Чим женка заигра, њој се придружује и мужјак. Прелази с једне на другу страну оне којој се удвара, приближава јој се и удаљава. Врло шармантно! Знак да је потпуно „полудео” за женком и да се „заљубио до ушију” тренутак је када почне да иде уназад док га она пажљиво посматра. Шири крила као да ће полетети, мада знамо да неће. У документарним филмовима у којима је приказан овај „свадбени обред” многи налазе сличности са бројним, посебно латиноамеричким плесовима.
Било како било, после парења, женка одлази својој „кући”, а мужјаци се враћају у свопствене јазбине. Женка ће направити гнездо на земљи, или у пањевима, удубљењима дрвећа. Сваке ноћи напушта јаја и гнездо у потрази за храном. То је управо тренутак када грабљивци нападају гнезда и односе јаја. Женка какапоа лежи на јајима тридесетак дана. Тек рођени папагаји сивкасте су боје и напуштају гнездо после 10 до 12 недеља. Мајке се ипак брину о њима до шестог месеца, будући да су трапави и прилично неспособни док су млади.
Уз све дивљење које заслужује његов начин удварања, какапо се не пари сваке године. И то је прилично необично. Много тога зависи од биљке, односно плода дрвета риму. Дакле, удварање је незаборавно, али – ретко!
С европском колонизацијом какапо је такорећи нестао. Бројне су грабљивице криве за то. Као и какапоов продорни мирис. Непријатељ их врло лако нањуши. Први покушаји очувања ноћних папагаја почели су последњих година 19. века. Верује се да су „преци” какапоа дошли на Нови Зеланд из Африке где су живели у најдавнија времена. Тада су наводно били налик данашњим арама и могло се набројати неколико милиона какапоа. Временом су постали већи, тежи и изгубили су моћ летења. Главе су им дошли пацови, хермелини, мачке и творови.
Наиме, какапо се потпуно неочекивано понаша када се нађе лицем у лице са неким грабљивцем или било којим непријатељем. Кад осети да му прети опасност, укочи се, покушајући да се стопи са околином. Додуше, зелена боја перја у томе му помаже. Али не и довољно. Одаје га „виолински” мирис.
Новозеландска влада одлучила је да заштити ову животињску врсту, па су сви преостали какапои пренети у сигурне области где се о њима води рачуна.
И за крај, још једна занимљивост. Могло би се рећи да је какапоова „личност” веома снажна. Он је крајње особена птица. Сваки се у врло значајној мери разликује по нарави. Као да су људи!
Аутор:
Мирјана Огњановић
Илустровао:
Александар Палавестра - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
