3320 25. 9. 2015.
Од ратника до султана из „кафеза”
ЧОВЕК ПРАВЕДНОГ
Када је око 1281. године Ертогрул умро, братство је за новог вођу изабрало његовог најмлађег сина – Османа, као најхрабријег и најжешћег међу браћом. С њим је почела повест о настанку једног од најмоћнијих царстава које је свет икада видео – Османског царства
егде у првој половини 13. века група пастира-номада прелазила је преко сунцем спаљене Анадолске висоравни. Долазили су хиљадама километара далеко из степа Централне Азије, одакле су их, заједно са бројним другим турским племенима, деценијама раније прогнале монголске хорде. Јездили су ка западу Анадолије, тамо где су, веровали су, постојали добри пашњаци за стоку и пуно добрих извора. Јахачи су припадали племену Каји из народа Турака Огуза. Њихов претходни вођа и поглавица удавио се у реци. Успут, без старог вође, племе се разделило на мање групе које су се разишле на разне стране света. Сада је преостале чланове групе предводио вођин син, нови вођа Ертогрул, чије име је значило „Човек праведног срца”. Према легенди, Ертогрула је пратило тачно 444 ратника. За Турке, број четири носио је магијско значење. Жене, децу, старе, заробљенике и робове нико није бројао, али легенда је запамтила да је цело братство могло да стане под четри стотине шатора. Прешавши један планински превој, племе је пред собом угледало сукоб између две групе ратника. Ертогрул је витешки одлучио да помогне оној страни која је била малобројнија. Имао је успеха и среће тог дана.
Помогао је војницима селџучког султана Алаедина Кајкубада, владара града Конје у Малој Азији, у бици са монголским одредом. Султан је из захвалности Ертогрулу и његовима доделио малу област на западу своје државе. Било је то место звано Согут. Налазило се уз границу са Витинијом, провинцијом Византије. Пастири су могли да напасају стада у брдима и уз обале реке Сакарије. Повремено би ишли у походе преко границе, где би пљачкали насеља, купили робље и сукобљавали се са војницима „неверника” – хришћана.
Сан светог дрвета
Око године 1258. године Ертогрул је добио трећег сина. Дао му је име Осман. Дечак је растао међу шаторима и стоком, слушајући приче и песме дервиша о подвизима јунака и ватрене позиве на свети рат против неверника. Био је снажан и окретан. У походима се показао као одважан борац и добар вођа. Прозвали су га „Кара” што, поред главног значења „црни”, може да значи и „одважни”. Осман је постао „газија” борац за „праву веру” – ислам. Ништа, чини се, није могло да се одупре брзим турским коњаницима и њиховој увежбаној војсци. Османлије, које нису биле тако бројне, вешто су користиле покорене хришћанске народе међу којима су исламизацијом (насилном или добровољном) налазили помагаче у новим освајањима.
Било би ипак погрешно веровати да су полет и снага газија лежали искључиво у њиховој ратоборности и у жељи за пленом, као и у слабости непријатеља. Био је то и верски, духовни рат, који је напајао ислам. Са ратницима-газијама било је измешано и мноштво верских проповедника, разних шеика и дервиша, називаних деде и баба, који су често личили на древне туркменске шамане, исцелитеље и читаче снова из периода турског паганства пре прихватања ислама. Они су ширили полет и веру међу исламским борцима уз које су, раме уз раме, војевали против хришћана.
Борци за џихад на византијској граници имали су „непоколебљиву веру у Бога и Бог им је пружио своју подршку”, каже једна турска хроника. Мноштво је знаменитих шеика, оснивача суфијских дервишких редова или поглавара текија, који се повезују с почецима отоманског успона. Међу бројним дервишима у Османово време познати су Абдал Муса, као и Сејид Али Султан, који ће иза себе оставити бројне поклонике. Дервишки редови попут мевлевија, нашкибендија, руфаија, као и бекташија играће велику улогу у развоју Османске државе. Ови последњи ће касније постати и духовне вође јаничара.
Када је негде око 1281. године Ертогрул умро, братство је за новог вођу изабрало његовог најмлађег сина Османа, као најхрабријег и најжешћег међу браћом. С њим је почела повест о настанку једног од најмоћнијих царстава које је свет икада видео – Османског царства.
Једном Осман-бег усни следећи сан: у његове груди спусти се Месец, а из груди израсте свето дрво које се ширило на све стране; испод дрвета су стајале четири фонтане, које су представљале планине Кавказ, Атлас, Таурус и Балкан; из корена дрвета извирале су четири реке: Тигар, Еуфрат, Дунав и Нил. Посвуда се чула молитва мујезина и цвркут славуја. Наоколо су светлуцали дијаманти – градови, који су се скупљали у прстен, а највећи међу њима био је најчувенији од свих – Цариград. Осман се пробуди онда када је на руку стављао тај прстен. Један дервиш, који тумачи снове, прорече му да ће његово потомство владати светом.
Преживљавање најспособнијег
Османов живот и дела су добрим делом остали у магли легенде. Предаање преноси да је у једној расправи погубио и рођеног стрица, који се супроставио намери да се организује напад на византијску територију. Власт је подразумевала не само борбу са странцима и неверницима, већ и проливање породичне крви. Постаће то усуд Османове породице.
Пуна титула султана на врхунцу моћи Османског царства гласила је „султан кан, падишах, господар дома Османовог, султан султана, кан канова, вођа верника, наследник Пророка Господара Света, чувар светих места (Меке, Медине и Јерусалима), Римски цар и цар три града Константинопоља, Једрена и Бурсе, као и градова Дамаска и Каира, владар целог Азербејџана, Магреба, Алепа, арапског и персијског Ирака, Басре, Мосула, Киликије, провинција Ерзерума, Сиваса, Карамана, Абисиније, Туниса, Триполија, Кипра, Родоса, Крита, провинције Мореје, Средоземног мора, Црног мора и њихових обала, Анадолије, Румелије, степе Кипчака, све земље Татара и суседних области, Бонсе, града и утврде Београда, провинције Србије са свим утврдама и градовима, Албаније, Богданије као и свих зависних и пограничних области и других земаља и градова”.
Ипак, понети ову титулу моћи, постати султан султана, падишах, господар дома Османова и тако даље... односно наследити Османов престо, није било унапред обезбеђено ни за једног од често бројних султанових синова. Турци Османлије, наиме, нису имали никаква јасна правила о наслеђивању. Од раних времена па до доба највећих освајања, у Османовом дому владало је правило да ће султана наследити један од његових директних потомака, али који? Одговор на то питање зависио би најчешће од резултата сурове битке међу браћом, која је некада почињала тренутком смрти претходног султана, а некада још за време његовог живота.
Добро је познато како је султан Бајазит I, још у току Косовске битке, наредио да се погуби његов брат Јакуб, чим се прочуло да је султан Мурат I страдао од Милошевог ножа. Четири Бајазитова сина годинама су водила крваву битку за очево наслеђе након његове смрти после пораза од Монгола у бици код Ангоре. Позната је и језива прича како је Мехмед II Освајач преузео престо 1451. године. Док се удовица преминулог султана налазила у престоној дворани да би новом господару предочила тугу због губитка мужа, дотле су, по налогу новог владара, убице продрле у женске одаје, где су у купатилу удавиле султанијиног осмомесечног сина.
Закон братоубиства, који је столећима при свакој промени власти примењиван, озакоњен је у време султана Мехмеда II Освајача следећим речима: „Било којем мом сину да припадне султанска власт, приличи му да у интересу реда убије своју браћу. А и већина правника је то потврдила. Сходно томе, дакле, ваља и делати!” Тако Османлијска династија дуго није имала млађих грана – оне су вековима редовно „подсецане”, у најсуровијем смислу те речи.
Један историчар је правила Отоманског наслеђивања назвао „преживљавање најспособнијег, не и најстаријег потомка”. По правилу, током очевог живота сви одрасли султанови синови слати су у провинције – вилајете Царства, где су се обучавали управи као локални гувернери, валије. Окружени пратиоцима и под покровитељством мајке–султаније, обучавали су се у управи као локални гувернери, очекујући и вребајући тренутак смрти владара, после ког им не би остало пуно времена: остајао је узак избор између успеха или смрти.
Кључно је било што пре добити вести, најбрже реаговати и пре других стићи у престоницу, Цариград, како би се обезбедила подршка а тиме и легитимитет и моћ да се у крвавој борби униште сва остала браћа. Што је провинција којом је неки принц управљао била ближа престоници, то се његова шанса за успех у надметању за наслеђе повећавала.
Једини забележени изузетак османског принца који је преживео долазак на власт свога брата јесте случај сина Мехмеда Освајача – принца Џема. Џем је након пораза у борби за власт са братом Бајазитом II, успео да побегне на запад – у Италију, где је и умро 1495. године (о његовој судбини писао је и Иво Андрић у „Проклетој авлији”). Посебно је по окрутности био забележен долазак на власт суровог султана Мехмеда III, 1595. године. Тада је погубљено чак 19 принчева – браће и полубраће новог султана, као и сви њихови мушки потомци, па чак и двадесет кћери претходног владара. Погубљење женских чланова владарске породице био је Мехмедов хир, јер то у начелу никада није био османлијски обичај. Османлије су своје сестре и кћери углавном удавали за своје блиске сараднике на двору (везире и паше).
Улога мајки
Од времена султана Сулејмана I Величанственог почиње да расте утицај жена из султановог харема, односно „омиљених конкубина”, од којих су оне које су султану родиле сина имале почасну титулу хасеки (што је значило „принчева мајка”). Познат је кобни утицај који је Сулејманова омиљена конкубина, а затим и његова једина званична супруга – Хурем (Рокселана) – имала на Величанственог, као и на борбу за његово наслеђе. Сулејман I је због те борбе чак наредио да се погуби његов старији син (Мустафа), што је пружило прилику Рокселанином сину да наследи оца као Селим II.
Један део отоманске историје 16. и 17. века познат је под називом „време владавине жена” – јер је утицај жена из харема на политику Царства постао кључан. У том раздобљу главну улогу добија „валида султанија” – односно мајка владајућег султана, која је хијерархијски била на челу целог харема и чији је положај надмашивао положај султанових законитих супруга, мајки његових синова или других омиљених султанових конкубина. Валида султанија је временом добила утицај који је надмашивао и великог везира и остале турске великодостојнике. Имена султанија као што су биле Хурем, Нурбану или Косем обележила су отоманску историју 16. и 17. века.
Временом, и можда делимично и под утицајем „женске владавине”, у Цариграду је обустављена пракса братоубиства приликом ступања на престо новог султана. Султан Ахмед I (ктитор чувене цариградске Плаве џамије) био је први султан који ступањем на престо 1603. године није погубио сву браћу, него је једноме (Мустафи) одредио да живи затворен у посебном делу двора, који је касније добио назив „кафез”.
Временом је обичај да принчеви, могући наследници живе у „кафезу” постао озваничен. Иако далеко човечније од претходног обичаја братоубиства, затварање у „кафез” на дужи рок утицало је на дегенерисање владарске породице Османлија. Принчеви се више нису припремали за владарску власт управом у провинцијама, него су водили скучен живот без додира са спољним светом, без озбиљног образовања, у досади коју су разбијали одајући се пороцима, попут опијума или алкохола.
Стога су на Османов престо у 17. и 18. веку често долазили неуротични или душевно ограничени владари, изненада извучени из „кафеза” на светло власти и политике, често неспособни да се одупру утицају и сплеткама непосредног окружења. Неуротични Ибрахим I, који је пре доласка на престо 25 година проживео у „кафезу” у сталном страху од погубљења, једном приликом је у наступу беса и љубоморе наредио да се цели његов харем – 280 конкубина – погубе тако што су несрећне жене стрпане у вреће и бачене у воде Босфора.
Престанком обичаја братоубиства уведен је нови начин наслеђивања османског престола. Између више живе браће и рођака, на престо је у начелу постављан најстарији (правило сениората). Овакав начин наслеђивања задржао се у турском царству све до његовог краја 1922. године. Последњи турски султан, Мехмед VI Вахид (1861–1926) провео је цео живот између харема и кафеза, пре него што је са 56 година дошао на престо.
Султаније српског порекла
Још од времена султана Сулејмана Величанственог султани су се врло ретко званично женили по правилима шеријатског права, него су једноставно држали хареме и имали потомство са конкубинама које су у правном погледу биле султанове робиње. Жене у харему готово редовно су имале хришћанско порекло јер једна муслиманка није могла да постане робиња. Сва султанова деца рођена у харему сматрана су легитимном, а мушка деца и могућим наследницима. Тако је велика већина османских владара имала мајке које су потицале из хришћанских делова султановог царства, као и из Средоземља – Гркиње, Албанке, Српкиње, Украјинке, Грузијке, Венецијанке...
Добро је позната судбина две српске принцезе које су у време турских освајања на Балкану постале царске супруге. Оливера (звана и Деспина), најмлађа кћи кнеза Лазара, постала је 1390. године жена Бајазита I. Мара, кћи деспота Ђурђа Бранковића, у знак вазалног односа Србије према Османлијама, дата је 1435. године у харем Бајазитовог унука – султана Мурата II. Мара у овом браку није имала деце, што није сасвим сигурно за Оливеру, којој неки турски биографи приписују три кћери из брака са Бајазитом. Као жене високог рода, Оливера и Мара сматране су званичним супругама (а не робињама), и чак су задржале и своју веру током живота у харему.
Много мање су познате валида султаније српског порекла из 17. и 18. века. Ово је донекле и разумљиво имајући у виду да се радило о хришћанским робињама, дакле женама ниског порекла о којима су сазнања била тешко доступна. Турци су по правилу изостављали или прикривали тачне податке о хришћанском пореклу својих султанија, везира или паша. Ипак, забележено је да су најмање две валиде султаније, односно мајке владајућих султана, без сумње биле пореклом Српкиње.
Катарина – Салиха, Велинка – Шехсувар
Прва од њих била је мајка султана Сулејмана II која је у турским хроникама запамћена као Салиха Дилашуб. На рођењу око 1627. године добила је име Катарина. Постала је конкубина султана Ибрахима I. Када је њен син Сулејман, након 39 година проведених у „кафезу”, проглашен за султана током цариградских немира 1687. године, Салиха Дилашуб понела је титулу валида султанија. Иако су времена била неизвесна, а Турско царство водило дуготрајан рат са Аустријом, Сулејман II се током кратке владавине углавном бринуо о ономе чиме се бавио током деценија проведених у кафезу – илуминацијом свете књиге Курана. Чак је забележено да је молио да га оставе на миру и да се поново врати у кафез. Салиха Дилашуб је убрзо и умрла, са титулом султанове мајке (у децембру 1689. године).
Њен гроб и данас може да се види у гробном комплексу султана Сулејмана I у величанственој цариградској џамији Сулејманији. Не знамо колико је и да ли је уопште одржавала везе са својом породицом и народом чија се историјска судбина тих година драматично мењала у рату између Аустријске и Османске царевине. Беше то време које је у нашој историји забележено као прва „Велика сеоба Срба”. Прави управник Турског царства у то време није био ограничени султан, него велики везир Ахмед Фејсил Ћуприли. Он је 1690. године успео да од Аустријанаца поврати Београд, пре него што је поражен и убијен у великој бици код Сланкамена (1691. године). Сулејман умро је не оставивши деце, само месец дана након овог тешког турског пораза.
Друга валида султанија српског порекла звала се Шехсувар, у хришћанству звана Марија (по једном другом извору њено име било је Велинка). Била је жена султана Мустафе II и мајка Османа III (владао 1754–1757). Живећи 55 година у „кафезу” пре него што је постао султан, Осман је постао чудак који мрзи музику и жене. Двором се кретао у металним, звучним папучама, како би свака жена или служавка могла да га унапред чује и склони му се с пута. Валида султанија умрла је 1756. године и сахрањена је у џамији коју је саградио њен син (Нуруосманлија) и која се налази на самом улазу чувене истанбулске тржнице – Капаличаршије. Ни Осман III није оставио потомство.
Треба на крају напоменути да Салиха Дилшуб и Шехсувар вероватно нису једине две валида султаније које су биле српског порекла. Поједини извори међу мајкама султана српског порекла наводе и мајке Бајазита II, Османа II и Махмуда I. Ипак, порекло мајки ова три последња султана је спорно, јер се у неким другим изворима тврди да су оне биле Гркиње, односно хришћанске Албанке, што поново показује колико је било тешко продрети у тајне које су скриване у добро чуваним и загонетним одајама султановог харема.
(из књиге Душка Лопандића
„Битке за Балкан”
која је управо објављена у издању „Архипелага”)
Аутор:
Душко Лопандић
Илустровао:
Олга Дугина - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
