3320 25. 9. 2015.
Ma šta kažeš
ПРОБУДИ МЕ У ТРИДЕСЕТ ПЕТ И ДВА
Већ је један после подне а ви још увек седите заваљени испред телевизора? Време је да набавите најновији изум шведског проналазача Фредрика Колтинга. „Сат среће”, како га је изумитељ назвао, зову још и сат смрти, претпостављате зашто. Осим што вам саопштава тачно време, овај сат непрекидно подсећа на то колико вам је живота остало. Колтинг објашњава: „Желим да подсетим људе да славе и поштују време које им је дато. Да искористе дан и прате своја срца. А најбољи начин да то схватимо јесте да прихватимо да се сати, минути и секунде који прођу никада не враћају.” Пре него што украсите ручни зглоб овако посебним сатом, морате попунити сложен упитник – породичну историју болести, старост, лични начин живота, навике, психичко стање... Када стручњаци проуче ваше одговоре и израчунају колико бисте још могли да поживите, сат се програмира, само за вас. Класични „Тикер” кошта тридесет девет долара, а они који желе облик по својој жељи мораће да издвоје скоро три пута више. Колико год звучало језиво, многима би „сат среће” могао да буде својеврстан „будилник”. Јер, као што каже рекламна кампања, свака секунда се рачуна! НИСАМ ЛЕЊ, НЕДОСТАЈЕ МИ БЕЛАНЧЕВИНА!
Заиста бисте желели да се бавите спортом, али никако не успевате себе да приморате на редовно вежбање? Није то баш увек знак лењости! Понекад зависи и од одређене беланчевине у мозгу. Онај коме та беланчевина недостаје не само што се с тешкоћом одлучује на вежбање, већ се и брже умара. Да је недостатак беланчевине узрок спортске лењости недавно су открили научници са универзитета у Бордоу (Француска). Наиме, поменута беланчевима (Cb1) игра пресудну улогу у стварању жеље да се физички напрежемо – да вежбамо, јер се њено дејство везује за осећање задовољства које се јавља за време спорта. Откривено је и „,седиште” беланчевине. Као што се може закључити, налази се у делу мозга који је „задужен” за осећање задовољства.
42 ЖИВА ДАЛМАТИНЦА
Цртани филм „Сто један далматинац” оставио је јачи утисак на једног одраслог Чилеанца него што је икада оставио на неко дете. Нелсон Вергара био је одушевљен Дизнијевом анимираном причом али је, како каже, онда пожелео праву ствар. Иако је одувек био велики пријатељ и љубитељ паса, његова љубав према далматинцима добила је дивовске размере па је пожелео да постане Понгов власник, у живом издању. Вергара годинама прикупља тачкасте четвороношце, а данас их има четрдесет два. Распознаје их, и каже да су њихове личности толико различите и посебне да је тешко помешати их. Како то већ иде, овај педесетпетогодишњак већ је наишао на критике комшија који се жале на буку која допире из његовог дворишта, иако су његови љубимци васпитани и очишћени од бува и паразита. Нелсон тренутно ради на изградњи азила, са циљем да што већи број луталица доживи „срећан крај”, попут оног из Дизнијевог цртаћа из 1995. године.
СТОП ТУЂИЦАМА
Хођи Такахаши тужио је суду јапанску телевизијску станицу „NHK”. Овај седамдесет једногодишњи Јапанац тражи одштету од 1,41 милона јена (око једанаест хиљада евра) због, како је навео, „емотивних тегоба” које је преживео пратећи ову националну ТВ станицу. Позива се на члан 709 грађанског закона који гарантује слободу и сигурност. А Такахаши се не осећа тако зато што су програме преплавиле стране речи, посебно оне преузете из енглеског језика. Зашто би се употребљавале толике туђице, образлаже Такахаши, кад готово за сваку реч постоји одговарајући појам у јапанском? Да ли ће суд уважити жалбу и пресудити у корист незадовољног Јапанца, остаје да се види.
ШТА СЕ ТО МИЧЕ У ТАЊИРУ?
Ко има прилику да посети Сеул, а жели касније да препричава необично искуство, сигурно ће у неком од ресторана главног града Јужне Кореје наручити живу хоботницу. Овај мекушац, бира се свакако мањи примерак, стиже на трпезу у посуди с водом, не слутећи да ће му неко врло брзо пресудити. Октопода који се увија и креће по дубоком тањиру треба брзо ухватити, потом што вештије намотати на штапиће, умочити га у већ послужене прилоге и убацити у уста. За Корејце је жива хоботница права посластица, али је овакав залогај странцима углавном гадан и пробају га само зато да би касније могли да се праве важни. На једвите јаде пође им за руком да прогутају љигавог мекушца, али после тог храброг чина махом сви понављају да им не пада на памет да тако нешто икада више понове у животу. Ако неко пожели да погледа како се то ради, има прилике да види на Јутјубу (eating live octopus).
КО НЕ ТУЧЕ ДЕЦУ?
Џаред Дајмонд, чувени амерички лекар, орнитолог и антрополог, добитник „Пулицерове” награде, у књизи „Дојучерашњи свет” објављује врло занимљиве податке. Наиме, он је истраживањем дошао до закључка како у заједницама које је у најмањој мери дотакла „рука цивилизације” и у сталном су додиру с природом, васпитавају децу тако да постају знатно сигурнија у себе од оне која живе под окриљем високе технологије.
Пре свега, у бројним племенима и примитивним заједницима према деци се понашају као према одраслима. Такође је занимљиво да племена која се баве ловом не познају батине као начин кажњавања деце. Поред тога, млади који живе у најзабаченијим племенима Африке или Нове Гвинеје не „вежбају” пред другима насилничко понашање. Доктор Дајмонд тврди да постоје бар два разлога за то: њихов свакодневни живот иначе је препун опасности, а нема ни лекара који би им могли притећи у помоћ уколико дође до повреде.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
