Архива
Како су настале најважније постаје на недогледном путу питања и сазнања
„Атинска школа” по сасвим слободној замисли ренесансног сликара Рафаела.
У средини су Платон и Аристотел.
ало је данашњих студената којима се неће догодити да се пред неусклађеношћу све већих гомила књига и све краћих рокова, неизбежном на путу високог образовања, не запитају коме имају да захвале за тешкоће с којима се суочавају. Одговор на питање о настанку универзитета, који ћемо, ограничени простором, овде покушати само да скицирамо, тешко може бити кратак, па чак и општеприхваћен. Пред вама је, стога, текст о знању, у извесној мери унапред осуђен на пропаст. Мада обесхрабрујући, не заборавите да је то ипак почетак једне од најзначајнијих прича које се могу извући из путне шкриње човечанства.
„Убијени фазан”, „Заклани петао”, „Обешена кокошка”, „Распорени во”... Шта је овог сликара терало да овековечи крваве призоре, да кистом као ножем „засеца платно и отвара ране”? Да ли је тиме хтео да одбрани жртве, осуди крвнике или покаже ране сопствене душе?
атум рођења Хаима Сутина не зна се тачно, по некима је у питању 13. јануар 1893. године, по другима 1894. година. Извесно је да се родио у Смиловичу, код Минска, као десето дете у сиромашној породици руских Јевреја. Од малих ногу морао је да помаже оцу, који је радио као сеоски кројач, и да се припрема за позив обућара који су му наменили.
Најратоборнији владар Немањића унајмио је триста оклопника који су се запутили према Светој земљи и, умногоме уз помоћ њих, успео да до неслућених размера прошири границе своје државе. Њихов заповедник, пак, није био само величанствен ратник, већ и човек од највећег царевог поверења...
ве, ама баш све, што је било до њега, чинио је и учинио. Узалуд. Грофица из Штајерске, његове постојбине, остала је хладна. Није помогло ни то што је у Венецији, код тамошњег најбољег лекара, оперисао такозвану двоструку зечију усну која му је од рођења ружила лице, нити што је, службујући код кнеза од Аустрије, проглашен за витеза. Несмирен али и даље надеждан, лутао је Средњом Европом, с турнира на турнир, из победе у победу, јачајући снагу и освајајући вештину. У једном од двобоја изгубио је и прст на руци. С друге стране га је и даље чекала ћутња, као да се у њено срце уселио мраз снеговитих Алпа. Он није био витез кога је чекала.