Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Приче које (не) личе


КАМЕНИ

            

                   Каква веза постоји између Стива Џобса
                                         и Мартина Лутера?

 тели не хтели, запослени у „Пиксару” виђају се у кафетерији, сали за састанке, али и у два заједничка тоалета. Кад је рачунарски геније чуо да, по замисли архитеката, просторије филмског студија треба да буду смештене у три одвојене зграде, подигао је једну обрву. Стив Џобс (1955–2011) одмах се побунио против такве замисли. Зашто би у једној згради радили аниматори, у другој „компјутераши”, а у трећој директори, продуценти и сви остали?
   „Пиксар”, студио који је настао 1979. године, седам лета касније, за десет милиона долара, преузима Стив Џобс. Оснивач „Епла” сматрао је да студио треба да постане место где ће се људи различитих професија, разнородних светоназора, шареноликих и вишестраних схватања виђати у току радног времена.
    Уместо три, зграда „Пиксара” претворена је у велики простор у чијем средишњем делу су, између осталог, постављена два заједничка тоалета. Запосленима намерно није дата могућност да имају одвојен женски и мушки WC и да их, како је било предвиђено, буде знатно више. Стив Џобс, изумитељ iMeka, iFona, iPoda, iPeda, веровао је да се велике замисли рађају уколико запослени имају прилику да размењују мисли, чак и у тоалету. Ма колико се чинило да у тим просторијама човек само брже-боље обави шта треба и иде даље, показало се да је Џобс унапред „нањушио” нешто што већини није пало на памет.



    Човек предан послу, везан за одговарајуће радно место на коме често проводи дуге сате, понекад мора да устане и одговори природним потребама. Уместо да то уради у неком од тоалета, који су углавном надохват руке, приморан је да до те просторије хода извесно време. Не само да, некад и несвесно, наставља да размишља о ономе на чему ради него, кад стигне до тамо, добије прилику да, некад у сасвим необавезном разговору, изненада смисли решење за нешто што га је мучило и што није знао како да изведе. Надахнуће не бира место где ће се родити.


„Пиксар” студио, који се налази у месту Емеривил у Калифорнији, компанија „Дизни” купила је 2006. године за 7,4 милијарде долара. Политика нових власника била је да тоалете ипак треба одвојити на мушке и женске.

    Да тоалети могу да буду несвакидашње место за настајање свакаквих замисли потврђује студија која се недавно појавила у „Психологу”, стручном часопису Британског психолошког друштва. Професор Ник Хаслам, предавач на катедри за психологију Универзитета у Мелбурну, између осталог наводи примере великана који су имали тегобе повезане с варењем и неминовно морали да проводе време у тоалету.
    Тако је, рецимо, Чарлс Дарвин (1809–1882) читавог живота патио од надутости. Овај велики енглески природњак борио се с гасовима и често свраћао у WC. Друга је прича с Карлом Густавом Јунгом (1875–1961), славним швајцарским психијатром. Јунг је, како је касније сам причао, као дете доживео необичну спознају Бога, седећи на ÝЦ шољи. Од хроничног затвора патио је и Сигмунд Фројд (1856–1939), „отац” психоанализе. И Фројд је, претпоставља се, до одређених идеја дошао у тој малој просторији.
    Најзанимљивији је, ипак, случај Мартина Лутера (1483–1546). Овај немачки калуђер, добро је познато, 1517. године на врата цркве у Витенбергу закуцао је списак са деведесет пет теза. Критички се осврнуо и на продају индулгенција којима је Римокатоличка црква, за одређену суму новца, верницима нудила опрост. Иако је црква забранила његово учење, Лутерове идеје брзо су се прошириле целом Немачком и Европом. Његових Деведесет пет теза било је фитиљ који је потпалио пламен реформаторства у цркви.


                                     Остаци просторије у коју је Мартин Лутер ишао пешке.

    Професор Ник Хаслам тврди да је Лутер имао великих тегоба с пробавом и да је, колико год му то није пријало, много времена проводио у тоалету. Седећи на том „каменом престолу”, даље наводи Хаслам, између осталог, Лутер је дошао на замисао да напише своје чувене тезе и да раскрсти с Римокатоличком црквом.
    Иначе, и сам Лутер је у два наврата навео да је надахнуће добио у „клоаки”. Наравно, има научника који кажу да „клоака” може да се протумачи као WC, али да је овај велики реформатор можда ту реч искористио симболично, у значењу „свет”. Било како било, Лутеров „престо” недавно је нађен: направљен је од камених блокова и, што је неуобичајено, има „седиште” од тридесет квадратних центиметара, с одговарајућим отвором.


Аутор: 
В. Софреновић
Илустровао: 
Добросав Боб Живковић
број: