3320 25. 9. 2015.
ЖИВОТ ЈЕ БАЈКА – ХАИМ СУТИН
КРИК ЗАСТАО
„Убијени фазан”, „Заклани петао”, „Обешена кокошка”, „Распорени во”... Шта је овог сликара терало да овековечи крваве призоре, да кистом као ножем „засеца платно и отвара ране”? Да ли је тиме хтео да одбрани жртве, осуди крвнике или покаже ране сопствене душе?
атум рођења Хаима Сутина не зна се тачно, по некима је у питању 13. јануар 1893. године, по другима 1894. година. Извесно је да се родио у Смиловичу, код Минска, као десето дете у сиромашној породици руских Јевреја. Од малих ногу морао је да помаже оцу, који је радио као сеоски кројач, и да се припрема за позив обућара који су му наменили.Међутим, више од свега волео је да црта, па је угљеном на зиду и оловком на папиру вежбао колико је могао. Од оца и старије браће добијао је батине кад год би га ухватили у тој „ђавољој работи”, али није одустајао.
Када је као шеснаестогодишњак нацртао портрет сеоског рабина, чиме је прекршио јеврејски закон, грубо је кажњен. Овога пута рабинов син, снажни сеоски месар, затворио га је у хладну просторију магазе и ужасно, скоро на смрт, истукао. Да би се избегао скандал, договорено је да се породици исплати двадесет пет рубаља и с тим новцем Сутин је отишао на школовање. Сликарство је најпре учио на курсу у Минску, где је истовремено радио код једног фотографа и ретуширао фотографије, а потом у Вилну на Академији.
''Мртва природа с ражом''
Затим је уз помоћ једног покровитеља отпутовао у Париз и уселио се у кућу за изнајмљивање звану „La Ruche” – „Кошница”. Ову дрвену грађевину кружног облика, са скромним атељеима у дворишту, изабрао је јер су се у њој окупљали бројни уметници, већином Јевреји, емигранти из Русије или Источне Европе. Реченицу „Ту или умиру од глади или постају познати”, добро је упамтио. Како се кућа налазила на левој обали Сене, на Монпарнасу, налазио се далеко од нових достигнућа Пикаса и Брака, који су живели на другој страни – на Монмартру. Уосталом, њега су занимала дела Рембранта, Курбеа и Шардена, и једва је чекао да их проучава у Лувру.
Срце које пуца
Сутин је упао у нову средину као „медвед из шуме”: неотесан, лоших манира, прост, неумерен... Живео је усамљенички, није говорио ни са својим земљацима са којима је студирао у Минску и допутовао у Париз. Дружио се једино са Модиљанијем, кога је упознао преко сликара Марка Шагала, и за њега се везао као за рођеног брата. Док је у кафани „Ротонда” са наставницом учио да чита и пише француски, са дивљењем је гледао овог Италијана како своје цртеже мења за храну и пиће или их продаје за неколико новчића. Знао је да сам то никад не би могао да уради, па је одлазио да развози сандуке на железничкој станици или претура по кантама за смеће, не би ли нашао неке ствари и заменио их за храну. Током зиме није могао да трпи хладноћу у атељеу и доста времена проводио је у кафани поред пећи бубњаре. А ако би му неко платио ручак, толико је похлепно и бучно јео, да је увесељавао све присутне.
Отмени Модиљани упозоравао га је да жваће затворених уста, не лиже прсте, не узима храну из туђих тањира, не пљује на под, не спава у кафани... Сви су се чудили зашто један леп, образован и заводљив „принц” губи време са овим „дивљаком” и чак су проносили приче да се иза тог благонаклоног става крије нешто више од пријатељства. Међутим, док су други сликари припадали групама, њих двојица остајали су независни и слободни, што их је највише спајало.
Зближавало их је и заједничко опијање и „црна беда”, према којој су се различито постављали. Док се Модиљани купао хладном водом и увек ишао чист и уредан, његов штићеник препуштао се прљавштини до те мере да му је лекар једном у увету нашао легло стеница!
Све свеснији своје незграпности и недостатка финоће у опхођењу, Сутин је посебно зазирао од одласка у лепе куће. Пошто се једном затекао у гостима, а ишло му се у тоалет, изненада је изашао напоље, откопчао шлиц и окренуо се према дрвету... Запањеним домаћинима објаснио је мумлајући: „Тако је све лепо и чисто у вашој кући. Нисам хтео да прљам”. Други пут када му је један трговац сликама уплатио луксузан хотел у Марсеју, он је ноћ провео у лучком борделу за морнаре.
Неприлагођен и затворен, најбоље се осећао у свом скромном атељеу док је сликао или читао Бодлера. Волео је и да пије, а од пића је постајао још чуднији. Тада је певао песме на јидишу, свом „заборављеном језику”, затим почињао да плаче и понавља: „Имам срце које пуца!” Када би му се, додуше ретко, некакав новац нашао у џепу, одлазио је право у кафану и све трошио. Једног јутра домар га је угледао обезнањеног на сметлишту и пошто је мислио да се десило најгоре, позвао је полицију. На увиђају се показало да сликар није мртав, већ мртав пијан!
Слике под креветом
Сутиново лоше понашање у младости ублажавао је његов привлачан изглед. Модиљани га је насликао као руског сељака, који има „пљоснати нос, дебеле усне, словенске кости лица”, црну блиставу косу. Иако се због тога допадао женама, његова срамежљивост утицала је да изгуби многе, чак и озбиљне прилике. Рецимо, када се с једном девојком из јеврејске грађанске породице (у старом крају) договорио о венчању, све је пропало јер није имао храбрости да је запроси од њених родитеља. И док је у Паризу као гост бордела увек бирао најнепривлачнију продавачицу љубави, сањао је о правој, искреној вези. Намучен глађу, једној девојци удварао се речима: „Ваше су руке нежне као тањири”.--------------
Пред месницом сам стао неко вече:
унутра крупна, туста месарица,
на руци крв, зајапурена лица,
и телетово срце ножем сече.
Тик пред њом стоје збијена телеса
у дугом реду што се лењо сел
и свако од њих тражи комад меса
а понеко и део срца жели.
И пре него што оду, преко вољ
изговоре свој свагдашњи „адио”.
Но, ја сам дуго пред месницом био
потресен драмом срца што се коље.
И изгубљен, ко у детињству своме
још загледан месарици у руку,
размишљао сам: када све развуку,
остатак срца даће било коме.
Јанез Менартунутра крупна, туста месарица,
на руци крв, зајапурена лица,
и телетово срце ножем сече.
Тик пред њом стоје збијена телеса
у дугом реду што се лењо сел
и свако од њих тражи комад меса
а понеко и део срца жели.
И пре него што оду, преко вољ
изговоре свој свагдашњи „адио”.
Но, ја сам дуго пред месницом био
потресен драмом срца што се коље.
И изгубљен, ко у детињству своме
још загледан месарици у руку,
размишљао сам: када све развуку,
остатак срца даће било коме.
један од најзнаменитијих словеначких песника и преводилаца друге половине 20. века (1929–2004). У духу модерног романтизма написао и песме које „пролазе право кроз срце”.
---------------
Како није имао новца да купује нова платна, Сутин је пресликавао старе слике, које је куповао на бувљој пијаци. Често је бацао четке и боју наносио прстима и длановима, а кад му се чинило да не ради добро, у наступу беса ножем је насртао на платна и резао их. Исто се дешавало када му гледаоци не би одмах похвалили слику, због чега је међу друштвом владао договор да нико не сме да му упути лошу критику. А када више не би имао на чему да слика, узимао је иглу и конац и шио све што је поцепао. Поред закланих животиња приказивао је портрете, као и мртве природе сачињене од хране коју је касније могао да поједе. Сликао је и букете цвећа, као рецимо „Гладиоле” 1919. године, али због крваво црвене боје личиле су на комаде крвавог меса.
Пошто се трговац уметничким сликама Леополд Зборовски, који је сарађивао и са Модиљанијем, заинтересовао за његово стваралаштво, ствари су кренуле набоље. Након продаје неких дела, „дивљи сликар” отишао је на француски југ, на Пиринеје, где је од 1919. до 1922. године насликао око двеста предела. Природа, посебно планине, толико су га надахнули, да је сликао као помахнитао, што је за последицу имало први успех!
Када је амерички колекционар Алберт Барнс дошао 1922. године у Париз, одушевио се сликом „Мали посластичар”, па је одмах затражио да ступи у везу са трговцем Зборовским. На питање „Зашто?” одговорио је: „Зато што хоћу све да купим. Тај Сутин је геније!”. И док је зачуђени Зборовски вадио Сутинове слике које је немарно држао испод кревета, Барнс се одушевљавао.
Иначе, овај Американац, који се као индустријалац обогатио производњом антисептика, саградио је музеј за своју колекцију на имању у Мериону, близу Филаделфије. Тада је откупио близу сто Сутинових радова за три хиљаде долара, а кроз неко време једна слика вредела је десет хиљада долара. „Као 'бугати'”, поносио се сликар.
Крв и новац
Нека необјашњива сила натерала је Сутина да 1925. године у атељеу у Улици Сен Готард започне слику „Распорени во”. И раније је обилазио кланице и фарме, да би ћурке, патке, зечеве и кокошке довлачио у атеље и сликао. Након што је у Вилету купио целог вола, окачио га је на куке и мазао свежом крвљу из кланице, како би му освежио боју. И поред тога што је задах ускоро постао несносан и што су се муве скупљале, сликао је као у трансу. Згрожене комшије позвале су санитарну службу, која је дезинфиковала просторију, и наложила да се тело вола премаже амонијаком да се не би распадало. Инспекцију је примила његова пријатељица, јер је „кривац” брже боље побегао, због страха од униформисаних лица. Зашто је сликао крваве призоре? Да ли је то чинио због Рембранта ( и његове слике одраног вола), месара који га је у детињству тукао или ритуалних клања? Говорио је:
„Својевремено сам видео како сеоски касапин пресеца шију живине и цеди јој крв. Хтео сам да крикнем, али месар је зрачио таквом радошћу, да ми је крик застао у грлу. Од тада тај крик осећам непрекидно.”
Када му је Барнс купио слике Сутин се напио, а затим је колима са возачем, која је добио на располагање, отишао на море о коме је сањао. Пошто је одједном постао богат, одбацио је изглед „полу клошара”: почео је да носи одела, кошуље, топли капут, шарене кравате...
Запамтио је дан када га је један јерменски колекционар водио са собом у луксузну радњу, ради избора свилених кравата, али од купљена три туцета, није му дао ниједну. Питао се да ли је тај човек знао да он испод подераног капута нема ништа, осим шала направљеног од старих чарапа? Међутим, сада је решио да све надокнади. Дотерао се и код козметичара и код фризера: на његовим рукама више се нису видели трагови боје, а коса црна као јантар сјајила се од помаде. Нажалост, због болести стомака, коју је зарадио неуредним начином живота, није могао да једе јела из завичаја, о којима је толико маштао. Уместо харинги и умака, на тањиру је сваког дана жалосно гледао барено поврће, најчешће кромпире.
И као што се раније трудио да „ишчупа” своје корене, у годинама успеха Сутин је гледао да заборави пређашњу беду. Избегавао је места на која је некад излазио, како не би срео старе познанике и одлазио сам на концерте класичне музике и бокс мечеве. Од када је изгубио драгог Модиљанија, који је умро 1920. године, није желео да склапа нова пријатељства. Купцима слика, који су прилазили да га поздраве, нељубазно је одговарао: „Ја вас не познајем!”
Сликар на коленима
Изузетак су постали једино љубитељи уметности Кастенови, који су живели у дворцу поред Шартра, за које га је везивала прича из „прошлог живота”. Наиме, са овим брачним паром Сутин се упознао у кафани „Ротонда”, када су покушали да купе његову слику виђену у полумраку. Пошто су му дали сто франака, новчаницу је поцепао, речима да му не треба милостиња, већ обраћање пажње на његов рад. Кастенови су касније постали његови покровитељи: осим што су му откупљивали радове, позивали су га и у дворац Лев, где је остајао по неколико недеља. Ту је добијао све што пожели: пространи атеље, густо ткана сликарска платна из 17. века (по којима четка клизи), као и разне моделе. Сликао је у тишини, а знао је да клечи на коленима пред праљом и моли је да врати израз лица који је раније имала. Када је једном тражио да наслика циркуског коња, и то му је омогућено, на радост циркузаната који су се у парку дворца гостили храном и пићем.Ипак, од 1933. године Сутин је сликао све ређе, нешто умереније и са светлијом палетом. Одбијао је да учествује у групним изложбама, па је излагао само два пута: у Чикагу 1935. године и у Паризу 1937. године. Све чешће тонуо је у мрак нерасположења, а тада је откупљивао своје слике и немилице их уништавао. Када се то прочуло, људи су изрезане комаде слика узимали са ђубришта, односили их код кафеџије Жака из Улице Мазарен, који их потом крпио иглом и концем и продавао галеријама.
Што се тиче Сутинових љубавних веза, причало се да је сусрео драгану из младости, са којом се венчао по верском обреду и добио дете. Међутим, како девојчицу на крају није признао, брак се прекинуо. Године 1937. заљубио се у Герду Грот – избеглицу из Немачке, Јеврејку и социјалисту, и са њом је остварио своје снове о пријатељској љубави. Ова жена га је толико брижно неговала када је добио напад чира на желуцу, да јој је већ у првим данима познанства дао надимак „госпођица Гарда”. Живели су заједно све док је власти нису 1940. године депортовале у логор поред Париза, а затим у концентрациони логор Гурс. Пошто га је за време рата Гестапо прогонио као Јеврејина, морао је да се крије код пријатеља и излази само ноћу.
Страст стварања
Када га је кућепазитељ потказао окупаторима, успео је да побегне у Турену и сакрије се у мало место Шампањи-сир-Вед. Ту је августа 1943. године добио несносне болове: тражио је да га одмах оперишу, али пријатељица Мари-Берт Оранш захтевала је да се то обави у Паризу. Кренули су изнајмљеним колима, а пошто су се успут задржавали ради куповине неких његових слика, изгубили су драгоцено време. Иако је оперисан, Сутин је умро два дана касније – 9. августа 1943. године. Неколико уметника испратило га је на вечни починак на гробљу Монпарнас, између осталих Пикасо и Макс Жакоб. На његов споменик уместо звезде неко је грешком поставио крст и нетачно написао име.
Сликајући махнито и жестоко, „као сопственом крвљу”, Хаим Сутин успео је да постане један од најзначајнијих сликара експресиониста. Са пламеним, јарким бојама изражавао је узнемиреност, страх, очај, али и страст стварања, чиме је постизао чудесан утисак. „То је сликарство попут ватре: земља, небеса, дрвеће и одрано месо налик су на смрвљене драгуље”. Сасвим је сигурно да језиве приказе убијених животиња, ружноће и смрти не би могао да доведе до лепоте и васкрсења, да им није дао печат свог имена – имена ХАИМ које значи ЖИВОТ.
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
