Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Ратне игре без граница
ЧЕТНИК У ВАРШАВИ
У познатом и трагичном Варшавском устанку важну улогу играо је и чувени мајор Јездимир Дангић, командант војночетничких одреда у источној Босни

Јездимир Дангић рођен је 4. маја 1897. године у Братунцу, у породици свештеника. Док је похађао гимназију у Тузли, придружио се револуционарној организацији „Млада Босна”, због чега је после Сарајевског атентата изведен на суд и осуђен на три године. Робију је издржао за време Првог светског рата, као и сви истакнути припадници „Младе Босне”. После рата завршио је права и радио у Сарајеву, Тузли и Суботици као полицијски чиновник. Године 1928. преведен је у активну жандармеријску службу са чином потпоручника. Све време истицао се као левичар, спасавао је комунисте од суђења, међу њима и Родољуба Чолаковића.


Живот је бајка – Един Карамазов
ПРЕДИВНИ ЗВУЦИ НЕЧУЈНОГ
Лаута је охола господарица коју он покушава да укроти с много љубави али, уколико је остави само на неколико дана, она се свети и он поново постаје само њен слуга...

„Када би поглед могао да оплођује или убија, улице би биле пуне трудница и лешева”, речи песника Пола Валерија свакога јутра, стајући пред штафелај, као заклетву понављао је себи сликар Славко Крунић. Знао је да је око најмоћнији део тела. Уједно и његов најбогатији симбол. Није знао да је куцнуо час да у то посумња.
Ви бисте свакако одмах желели да знате какве очи има Славко Крунић. Тако бисте могли да замислите почетак приче о човеку који је живот посветио лаути. Али, то није Славко Крунић. Тај други, главни јунак, зове се Един.


Кад је рагби био српска игра
26 величанствених
„Био сам бескућник, слаб, после стравичног повлачења преко Албаније. Тамо, у вашој дивној земљи, нашао сам дом и топлину. Често сам био носталгичан. Кад год сам жудео за планинама Србије, гледао бих у оне у Шкотској. И за тренутак осећао као да сам код куће...”

Овако је Живко Илић, наставник енглеског у гимназији у Обреновцу, 1926, пет година пошто је напустио Единбург, захваљивао својим некадашњим домаћинима. Био је један од неколико хиљада дечака и младића који су са војском крајем 1915. године кренули у повлачење преко Црне Горе и Албаније. Био је то подухват незапамћен у историји – једна држава одлучила је да се под притиском повуче из сопствене земље како би се опоравила, средила и узвратила ударац.
Углавном су децу слали официри, који су са собом водили најстарије мушко дете, али правила није било. Многи су у повлачење кренули случајно. Света Марјановић је, на пример, тог јутра кренуо на јахање. Коња су му код Мајданпека одузели, а он је наставио даље са војском. Гаврило Лазовић, изгубивши породицу, прелазак преко Албаније видео је као једини излаз.


Јесте ли већ чули да

... плакат за енглеску верзију нашег филмског спектакла „Битка на Неретви” (1969) Вељка Булајића урадио је Пабло Пикасо (1881–1973) .

... жене, у просеку, током живота искористе око три килограма ружа.

... пеликан у кљун може да смести до једанаест килограма рибе .

... грожђе је воће које се у свету највише гаји. За њим следе банане .


Ма шта кажеш

ТАМО ДУБОКО


pisali ste

ХОДАЧ ПО ДНУ МОРА
Волео бих да знам која врста рибе се сматра најугроженијом.
РЕЉА
Београд