Кад је рагби био српска игра

„Био сам бескућник, слаб, после стравичног повлачења преко Албаније. Тамо, у вашој дивној земљи, нашао сам дом и топлину. Често сам био носталгичан. Кад год сам жудео за планинама Србије, гледао бих у оне у Шкотској. И за тренутак осећао као да сам код куће...”

Овако је Живко Илић, наставник енглеског у гимназији у Обреновцу, 1926, пет година пошто је напустио Единбург, захваљивао својим некадашњим домаћинима. Био је један од неколико хиљада дечака и младића који су са војском крајем 1915. године кренули у повлачење преко Црне Горе и Албаније. Био је то подухват незапамћен у историји – једна држава одлучила је да се под притиском повуче из сопствене земље како би се опоравила, средила и узвратила ударац.
Углавном су децу слали официри, који су са собом водили најстарије мушко дете, али правила није било. Многи су у повлачење кренули случајно. Света Марјановић је, на пример, тог јутра кренуо на јахање. Коња су му код Мајданпека одузели, а он је наставио даље са војском. Гаврило Лазовић, изгубивши породицу, прелазак преко Албаније видео је као једини излаз.
За то шта су преживели – цичу зиму, нападе албанских племена – не постоје праве речи. Неки су гледали и како су им очеви умирали. Они који су имали срећу да преживе пут стигли су на Крф. Многи који су на острво стигли болесни пребацивани су на острво Видо, одакле се више нису враћали. Света Марјановић имао је срећу да га је штитио официр, пријатељ његовог деде, који, иако је дечак био веома болестан, није дао да га пребаце на Видо. Сам га је неговао док се није опоравио.
Ко год је био довољно јак да носи пушку, могао је да је добије. Међутим, дечаке и младиће који су преживели повлачење нису баш сви журили да пошаљу назад. Савезничке земље, посебно Француска и Велика Британија, понудиле су да их образују у својим школама. На сцену ступа тадашњи министар просвете Љубомир Давидовић који председнику владе Николи Пашићу предлаже следеће:
„Ту се, господине председниче, намеће само по себи питање: да ли ће већа корист за државу нашу бити ако се ови младићи упуте на војну дужност где ће изгубити време које би могли употребити за продужење или довршење школовања, или ако се они сада поштеде службе и употребе доцније на местима на којима могу бити неизоставни, универзитетски спремни чиновници у обновљеној и увећаној Србији и да ли се употреба за војну дужност неколико стотина ученика може сматрати заиста неопходном...”
Никола Пашић се сложио. Пре одобрења Владе нико од зрелијих младића није могао да се шаље у рат. Тако деца, дечаци, момци, крећу на пут. Многи никада нису били ван Србије, нити су знали стране језике. По одласку са Крфа обично су били на Корзици и на острвцету Фреол код Марсеја док не би били послати даље. У Француску је отишао највећи број српске деце, њих око 3000. У Велику Британију стиже их 350, а ова прича је посвећена двадесетшесторици који су тако доспели у Единбург у Шкотској.

Колачи у Единбургу

„Мала група дечака из далеке земље постројила се на једној од платформи Вејверли станице јуче увече по доласку воза из Лондона. Њихова кожа одавала је јужњачко порекло, а њихове чудне четвртасте капе од платна и торбе јарких боја још више су наглашавале њихово страно порекло. Стајали су у два реда, као војници, уморни али заинтересовани и пуни очекивања, и без сумње би изазвали велико интересовање да нису били на станици на којој свако гледа своја посла, сконцентрисан на долазак возова...”
Овако је лист „Скотсман”, августа 1916. године, извештавао о доласку прве групе српских дечака на железничку станицу Вејверли у Единбургу. Сликали су их на самом перону. Не изгледају толико уплашено, више изненађено оним што виде око себе. Одатле их воде у хостеле, а потом и у њихову нову школу, „Џорџ Хериотс”.
Овде треба поменути и како је Србија у очима Британаца изгледала тих година. Вероватно су за становнике Единбурга пристигла деца била мали хероји које треба чувати и пазити по сваку цену. Единбург је тада био један од средишта за помоћ Србији. Приређивани су концерти и представе како би се сакупио новац за малу херојску Србију која се одупире великом непријатељу.
Али, није увек било тако. Дуго је Србија била потцењена у Великој Британији, проглашена за руског друга на Балкану, непријатеља постојећег стања, Османског царства које је било вековни пријатељ Велике Британије. После Мајског преврата долази до даље кризе у односима, јер није било добро примљено отарасити се краљевског пара и то на тако суров начин. Ипак, од почетка Великог рата, Србија постаје мала држава која брани капије истока и штити читаву Европу од Аустроугара који теже да продру на југ. После српских недаћа 1915. године, нарочито после избијања епидемије пегавог тифуса, на пут да помогну Србима крећу хуманитарне мисије из целог света. Посебно су биле познате шкотске болничарке. И данас се сваког фебруара Србија сећа оних које су на њеном тлу и остале.
У то колико је Србија поштована дечаци су могли и сами да се увере 28. јуна 1916. У Лондону је чак обележен и Видовдан, дечаке је примио градоначелник, ручали су са једним лордом. Исте године одржана је и миса у Катедрали Св. Павла у Лондону, где су дошли политички врх Британије, интелектуална елита Србије и, наравно, сви српски дечаци који су до тада стигли у Велику Британију.
То су прилике у којима се 1916. нашло 26 дечака који су после Оксфорда и Кембриџа пребачени у Единбург. Смештани су у хостеле, али то су заправо биле приватне куће које су власници радо давали на овакво коришћење. Најлепше, такозване собе за писање које су биле и највеће у кући, преуређивали су тако што би додавали кревете како би сместили што више њих. Дечаке који су долазили касније примале су шкотске породице. Везе које су се тако створиле биле су толико јаке да је Гаврило Лазовић, на пример, замало био усвојен.
Убрзо су српска деца упознала своју нову школу – „Џорџ Хериотс” – и њених 350 година историје. Зидине памте Кромвела који ју је узурпирао за болницу, али и неколико његових топовских ђулади, које и данас чувају у посебном излогу.
Џорџ Хериот је био драгуљар краљице Ане и краља Џејмса ВИ и, самим тим, богат човек. Потомке није имао, па је школу саградио као место за децу без родитеља, што је у 17. веку значило – без очева. Данас, када је виде, многи помисле на Харија Потера. Кћерка писца књиге, Џ. К. Роулинг, иде баш у ову школу.
У почетку су управитељи све дечаке сместили у исто одељење. Убрзо добијају униформе, разврставају их по целој школи, и постају прави Хериотери. Успех им се мења из године у годину. Углавном је био све бољи, како се побољшавало и њихово познавање енглеског језика. И данас „Хериотс” чува документацију за сваког од њих. Посебно им је био привржен један професор, господин Вуд, који је научио српски и на енглески превео песму Јована Јовановића Змаја „Славуј”.

Српски Хериотери

Оно што причу ових дечака чини посебном јесте рагби. Спорт за који нису ни знали, а камоли играли. На почетку, тренери никако нису могли да их убеде да изађу на терен, што бележи један од њих, Ђорђе Османбеговић.
„Прво нам се није свидело, мислили смо да је то веома груба игра. Стално су нас звали да сиђемо на терен али смо ми одбијали. Све док један од нас ипак није сишао. Када се вратио, питали смо га како му се свидело, а он је узвратио да је одлично, и да му се много допало. Следећи пут кренуло нас је више и ускоро смо сви играли. Од тада смо били редовни на тренинзима.”
Свидело се Србима, али и Шкотима. Школске новине биле су пуне наслова попут „Штета што нису раније почели” или „Томић је био најбољи у нападу, Хериотс је победио”. Нису, наравно, сви играли сјајно, али их је било сасвим довољно да направе репрезентацију Србије.
То је била замисао њихових домаћина, да се одигра међународна утакмица, прва за српски рагби тим у историји. Вероватно и једна од првих када је реч о репрезентацији Србије. Циљ је био да се сакупе средства за шкотски Црвени крст. Приређено је такмичење школа, а између тих мечева одигран је и тај, међународни.
Док још није био пробијен Солунски фронт, играли су против екипе британских доминиона на рагби теренима Инверлит априла 1918. за Србију.
О томе, 40 година касније, пише један од учесника тог меча Живко Илић, у листу „Спорт”.
„Наша утакмица била је 4. по реду. Били смо помало нервозни. Када је дат знак за полазак, пошли смо из свлачионице узбуђени са нашим тренером Хардијем. Пришао нам је Тома Томић, који није био у истој екипи јер је играо за репрезентацију школе, и рекао нам је: Не заборавите, данас играте за отаџбину.
На терену смо видели да су наши противници већи и снажнији. Међу њима су се налазили један Јужноафриканац, један Зеланђанин, два Канађанина и три Индуса. Када је почела игра, видело се да је противник далеко бољи него што смо мислили. Међутим, ми смо играли као један. Додавали смо без оклевања и били неуморни. Победили смо са 8:3. То је била прва репрезентативна утакмица на тлу Велике Британије у којој је српска омладина репрезентирала своју далеку поробљену домовину и извојевала победу...”

Сви су се вратили

Од 1919. године већина дечака враћа се у Србију. Неки остају мало дуже. Тројица одлазе на Единбуршки универзитет, Димитрије Дулкановић, Константин Станковић и Живојин Ковачевић. Дулкановић је завршио медицину, а Станковић и Ковачевић архитектуру са изузетним успехом. Њихови домаћини несебично су им помагали да заврше школовање.
Сви су се вратили. Знали су да су послати да изуче науке и врате се да обнављају разрушену Србију. Никада то нису заборавили.
Српски дечаци позвани су на 300. годишњицу оснивања школе 1959. године. Како је углавном било тешко добити пасош, у Единбург су отишла само њих петорица. Говор у име „српских Хериотера” одржао је Димитрије Дулкановић.
„Опростите ми, али морам да кажем да овај дан има много већи значај за малу групу од 26 српских ђака који су имали ту велику прилику и срећу да се овде образују. Овај дан нас такође подсећа и ојачава у убеђењу да братство различитих људи постоји и да хуманост није реч без значења.”
Убрзо потом, у Србији, после четири деценије колико се неки нису срели, почињу да се окупљају. Настаје клуб Београдских Хериотера који се састајао до седамдесетих година прошлог века. За то време, често их је посећивао школски друг из Шкотске лорд Мерлон, који је о томе детаљно извештавао у школском часопису.
Када је о рагбију реч, покушавали су да се баве овим спортом, махом између два рата. Безуспешно. Једино постоји запис да је у првом рагби клубу у Србији, „Белом орлу”, основаном у Шапцу 1919, играо извесни Живко Илић.
Домаћин са значком
Много их је, као и он, отишло у професорске воде. Њихов највећи допринос био је у области културе, не толико политике. Они су заслужни за развој англистике у Србији.
Михаило Радовановић постао је географ и тврди се да је написао први школски атлас у Србији. Димитрије Дулкановић био је лекар, али и члан свих спортских и других друштава у Земуну, основао је ТБЦ амбуланту и био и спортски лекар.
Он је и надживео све своје другове. Умро је 1995. године. Та вест сместа је стигла у „Џорџ Хериотс”, школу која је и данас поносна на достигнућа својих бивших ученика.
Данашњи директор школе „Џорџ Хериотс” Алистер Хектор, 2000. године примио је писмо од професора из Манчестера.
„Написао ми је да је био у Београду на универзитетској конференцији осамдесетих година, дакле, мора да је претурао по архиви. То је било време када је Југославија била комунистичка земља. Додељен му је водич, пратилац који је бринуо о њему током посете. Стигао је на аеродром и срео га је господин који је енглески говорио добро. Разговор је био напет све док професор из Манчестера није приметио кравату коју је његов домаћин носио. Била је то кравата у британском стилу, имала је малу значку на себи. Да би пробио лед, рекао је: – Видим да носите кравату какву носе и мушкарци у Британији. Његов домаћин је био врло поносан и рекао је: – Господине, па ја сам Хериотер! То сећање је толико утицало на господина из Манчестера и очарало га да је годинама касније, док је претурао по белешкама, пожелео да мени, новом директору ’Хериотса’, каже све о свом сусрету са једним од српских дечака.”
***
На крају, важно је напоменути да прашину са ове приче из српске историје није скинуо неки истраживач из Србије, већ госпођа Луиз Милер, публициста из Единбурга, која се већ годинама бави српско–британским везама током Првог светског рата, посебно радом шкотских болничарки. Тако је наишла и на ову причу, и помогла да је ми у Србији испричамо. И нико не уме боље да објасни зашто је важно да је запамтимо:
„Имамо 26 дечака који су преживели упркос свему, стигли до Единбурга и постали успешни. Научили су енглески, играли су рагби, постали су академски и спортски шампиони. Онда су се вратили и постали поштовани у својим срединама. Али, у исто време, ово је тужна прича. Седам хиљада дечака попут њих умрло је у албанским планинама. И када само помислите шта је ових 26 дечака постигло, морате се увек сетити какав тежак губитак је било тих осам хиљада живота. И какав је то губитак за Србију.”
У знак сећања на ову причу недавно су се на рагби теренима у Жаркову у Београду сусрели данашњи играчи „Хериотса” и српски рагбисти, али и потомци некадашњих „српских Хериотера”. Желећи да приреде „реванш меч”, све се претворило у међународни рагби турнир, одржан последњег викенда у јуну. Случај је хтео да се у финалу нађу баш Срби и Шкоти. Овога пута, гости су победили. Мада, кажу, није то прави реванш. Позвали су српске играче да тај меч заиста одиграју 2018. године на теренима у Единбургу како би на најлепши начин заокружили једну причу која траје читав век .