Ратне игре без граница

У познатом и трагичном Варшавском устанку важну улогу играо је и чувени мајор Јездимир Дангић, командант војночетничких одреда у источној Босни

Јездимир Дангић рођен је 4. маја 1897. године у Братунцу, у породици свештеника. Док је похађао гимназију у Тузли, придружио се револуционарној организацији „Млада Босна”, због чега је после Сарајевског атентата изведен на суд и осуђен на три године. Робију је издржао за време Првог светског рата, као и сви истакнути припадници „Младе Босне”. После рата завршио је права и радио у Сарајеву, Тузли и Суботици као полицијски чиновник. Године 1928. преведен је у активну жандармеријску службу са чином потпоручника. Све време истицао се као левичар, спасавао је комунисте од суђења, међу њима и Родољуба Чолаковића.
Наиме, према Закону о заштити јавне безбедности и поретка у држави из 1921. године, Комунистичка партија Југославије је забрањена, као и свака њена активност. Чланство у КПЈ и комунистичка агитација повлачила је кривично гоњење. И поред тога Дангић напредује у служби и постаје мајор у јединици Дворске жандармерије, задуженој за обезбеђење краљевске породице, њихових објеката, као и министара и владиних објеката. У Априлском рату је у краљевој пратњи до Никшића, одакле Петар ИИ одлази у егзил. Мајору је понуђено место у авиону, што је он одбио речима: „Један Србин не би смео да напусти своју земљу у невољи!” Избегава заробљавање и склања се у Београд, повлачи се из службе у жандармерији.
Преко браће Теодоровић, активних мајора, ступа у везу с пуковником Драгољубом-Дражом Михаиловићем, који је с Равне горе почео да организује отпор окупатору. Шеснаестог августа Михаиловић поставља Дангића за команданта војночетничких одреда источне Босне и он се убрзо пребацује преко Дрине и преузима команду над устаничким јединицама.
У почетку устанка постојала је сарадња између четника и партизана у борби против усташа, против којих је углавном и био усмерен устанак западно од Дрине. Успели су да заједно ослободе неколико већих места: Сребреницу, Братунац, Горажде, Чајниче, Олово. После овог раздобља сарадње, као и свуда, долази до разлаза. Комунисти су устанак користили за агитовање и револуционарну борбу, што је Дангић забранио, док су га они оптуживали да рат за слободу претвара у борбу Срба против муслимана. То је био и почетак грађанског рата.

Српска управа у Босни

После немачко-усташке офанзиве на ослобођену територију у јануару 1942. године, Дангићеве јединице трпе тешке губитке, али нису уништене. Тада му немачка команда Окупационе зоне Србије, односно генерал Бадер, као командант Србије, чије су снаге биле у овом делу НДХ, нуди преговоре о положају источне Босне. Дангић их прихвата и, уз посредовање српске Владе националног спаса ђенерала Милана Недића, долази у Београд почетком фебруара 1942. године. Иначе, и раније је имао везу с Недићем, који му је слао помоћ сваке врсте за борбу против усташа и са Српским добровољачким одредима прихватао избеглице које су бежале преко Дрине у какву-такву сигурност Србије.
На преговорима му је понуђено да у источној Босни створи српску управу, у коју усташе не би имале приступ, да се злочини кажњавају, да се води заједничка борба против комуниста који су већ тад обзнанили да им је главни циљ револуција, а главни противници четници. Ипак, преговори су брзо пропали зато што је званични Загреб упутио протест Берлину, уз образложење да се део НДХ не може издвајати.
Хитлер и Рибентроп, министар иностраних послова, наложили су Бадеру да хитно обустави везе с побуњеницима. Одмах после тога Немци и усташе покрећу највећу офанзиву до тада, названу „Операција трио”. Главну ударну снагу чинила је „Црна легија” Јуре Францетића, која је починила масовне злочине над цивилима и заробљеним четницима. Дангић опет одлази у Београд по помоћ, и у повратку свраћа у Ваљево, где држи говор на збору пред начелством. Та вест одлази до Београда, где је цензор некако пропушта до новина. Павелићеви људи само су чекали доказ немачке болећивости и Недићеве подршке Дангићу, опет су се жалили Берлину, овог пута с доказима.
Наредба о хапшењу брзо је стигла, Дангићева веза из Абвера, немачке војне обавештајне службе, шаље курира да га упозори да бежи преко Дрине, али се овај успут запио и заспао у неком селу. Делови 714. немачке дивизије ухапсили су Дангића на спавању у Рогачици, код Бајине Баште, 12. априла 1941. Одмах је пребачен у београдски Гестапо, а одатле у логор Стриј, у пољској Галицији.
И док би за већину људи, који би на таквом месту бројали дане до слободе или смрти, ту био крај приче, за Дангића почиње нова.

Флашама против тенкова

Средином 1943. године бежи из логора, пребацује се у Краков, где преко људи који су га крили ступа у везу с пољским покретом отпора, Отаџбинском армијом, или Армијом Крајовом (АК). То је био широко окупљен покрет отпора основан још пре капитулације Пољске. Армија Крајова још од 1942. године спремала се на општи устанак. Од 1943. на челу АК налазио се генерал Тадеуш Бор-Коморовски. Када су се крајем јула 1944. године совјетске јединице нашле на петнаестак километара од Варшаве, Коморовски је наредио почетак устанка. У том тренутку у Варшави се налазио и Дангић
Тада је у Варшави било свега 13.000 Немаца, укључујући војску, полицију, стражу, трупну школу, особље аеродрома. Због тога што је наредба морала да буде саопштена појединачно сваком устанику, до времена предвиђеног за почетак устанка није стигла до више од половине АК. Због искуства у герилском ратовању, Дангићу је поверена команда над пешадијском бригадом устаника, једном од првих које су почеле напад на Немце.
Иако је Пољака било двоструко више од Немаца, тек је сваки десети био наоружан, док су остали користили мотке, камење, голе руке. Све је то подсећало на почетак Дангићеве борбе у Босни, па је његово искуство дошло до изражаја. Заузет је велики војни магацин, одакле су изнета СС маскирна одела, која су постала устаничка униформа. Разликовали су се од Немаца само по траци у бојама пољске заставе (црвено и бело) на рукаву.
Борци АК држали су центар града и део предграђа, али без мостова преко Висле који су их повезивали. У самом центру још су постојала језгра отпора, телефонска централа, катедрала и Универзитет.
Хајнриху Химлеру, заповеднику СС и шефу Гестапоа, одмах је јављено за устанак, и он је послао веће јединице из Познања, као и бригаду Дирлевангер и Бригаду Каминског, да Варшаву сравне са земљом. У самом граду постављане су барикаде и противтенковске препреке. Немци су довлачили најмодерније оружје које су имали, док су им се устаници супротстављали флашама са запаљивом течношћу: смеша бензина, лож уља и сумпорне киселине, а на зиду флаше причврсти се хартија са калијум-хлоридом. Када се флаша разбије, смеша се измеша и запали сама. Од аутомобилских опруга правили су бацаче флаша, а од баштенских прскалица бацаче пламена.

Совјети ћуте

Средином августа Дангић је своју јединицу водио у највећу победу устаника: заузимање телефонске централе. То је било највеће немачко упориште у центру, масивна зграда од армираног бетона, висока осам спратова, одакле је око двеста одлично наоружаних Немаца под сталном ватром држало околне улице. Пошто су пресекли струју, воду и телефонски кабл, Дангић са својим борцима почиње напад. Покушали су помоћу мердевина и минирања да заузму зграду и дошло је до пушкарања од собе до собе.
Пошто су успели да сруше главни улаз, Дангићева замисао била је да донесу пумпу и њом бензин убацују на горње спратове. Ватра се ширила и завладала је тишина. Ухваћен је један Немац који је покушао да побегне и од њега су устаници сазнали да су његови другови на последњем спрату, одакле се кроз окно лифта спуштају у подрум. Дангић је одмах наредио напад на подрум. Бацачима пламена и бомбама сломљен је отпор, Немци су се предали. Заробљени есесовци и полицајци одмах су стрељани, док су војнике Вермахта узели за заробљенике.
Победа је одјекнула, али су пристигле СС јединице мало помало освајале и рушиле град. Пољаци су тражили помоћ од Совјета, који су били с друге стране Висле, понегде на само триста метара од града. Ови нису реаговали, осим усамљених јединица, које нису могле претерано да помогну. Маршалу Рокосовском Стаљин је наредио да застане у напредовању како би Немци сломили АК, која је била прозападно оријентисана и, као таква, представљала могућу брану совјетском утицају у Пољској, која је на конференцији на Јалти ушла у интересну сферу СССР-а.
Коначно, 2. октобра Бор-Коморовски потписао је часну капитулацију, пошто је немачка команда у међувремену признала АК за регуларну армију. Становништво Варшаве и борци АК изашли су из града, који је спаљен.
Дангић је одбио капитулацију, некако је успео да пређе Вислу, где су га заробили Совјети. Чим су схватили о коме се ради, пребачен је у Лубјанку, злогласно седиште НКВД у Москви. Ту је затворен и држан до успостављања званичних односа нове Југославије и СССР-а када је предат Београду. На монтираном суђењу у Сарајеву осуђен је због ратних злочина и сарадње са окупатором у Босни, иако су се злочини догодили после његовог заробљавања.
Човек који је за живота прошао четири затвора од четири различита режима, више ратова и устанака по целој Европи, стрељан је 1947. године у Сарајеву .