Песници, глумци, писци и сликари дали су душу овој београдској низбрдици још пре више од 100 година
неко доба ноћи, а било је то крајем 19. века, на обали Дунава један наш чувени песник и сликар затражио је дозволу да пређе у Земун, у оно време у иностранство. На питање управника полиције које му је занимање, он поштено одговори да је књижевник. Збуњен, полицијски службеник прочисти грло и строже упита:
„Кажи ми своје право занимање, чиме се бавиш?” Наш писац понови искрено: „Господине управниче, немам другог занимања. Ја сам по свом првом занимању песник и драматичар, што ће рећи – књижевник!”
Управник полиције слегну раменима, па удари у звонце да пробуди уснулог ћату и стаде да му диктира: „Напиши, књижевник без занимања.” Уз то, издаде наредбу да се дотичном писцу не наплати такса будући да „скитнице, Цигани, музиканти и друга слична им лица без сталног занимања” добијају објаву бесплатно.