Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

„Дамбо” напунио 70 година


ВЕЧНИ СЈАЈ НЕСТАШНОГ СЛОНЧЕТА

Како је мали сисар спречио банкрот великог студија и постао један од Дизнијевих највољенијих јунака


ало је вероватно да би Волту Дизнију у време опште омиљености љупке Снежане и седморице луцкастих патуљака пало на памет да ће судбина његовог стваралаштва ускоро зависити од једног слончета са неуобичајено великим ушима. Па ипак се тако догодило. Упркос беспрекорном „Пинокију” и очаравајућој „Фантазији”, један од најинвентивнијих филмских стваралаца у Холивуду нашао се средином 1940. године у милионским губицима, будући да му ни један ни други филм нису донели очекивану зараду. Почетак Другог светског рата у Европи зауставио је приказивање цртаних филмова на тржишту које је доносило три четвртине свих прихода ван Сједињених Америчких Држава, док је домаћа публика реаговала млако и са мање занимања него на „Снежану и седам патуљака”. Стваралаштво Волта Дизнија налазила се на судбоносној прекретници.
    „Дамбо – летећи слон”, кратка прича коју је 1939. године написала Хелен Аберсон, а илустровао Харолд Перл, требало је да буде објављена путем механичке справе за читање „Roll-A-Book”. Међутим, уређај никада није произведен, али је неискоришћена прича показана Дизнију и одмах му се допала, па је откупио права, премда у том тренутку није намеравао да на основу ње снима филм, надајући се успеху тек објављеног „Пинокија” и „Бамбија” чије је снимање било у току. Џо Грент и Дик Хамер су у то доба већ били ветерани студија у које је Волт имао највише поверења када је требало ада се преради прича, па их је у јануару 1940. године, када су почеле да пристижу лоше вести са биоскопских благајни, упослио да напишу сценарио на основу Аберсонове приче. Када су завршили прву главу и проследили је Волту на увид, „Дамбо” који се до тада кретао на споредном колосеку, добио је зелено светло за убрзан рад.

             

    Дизни је првобитно размишљао да нови филм сними у краткометражној верзији, али се ипак одлучио да буде дугометражни филм, са веома ограниченим буџетом од 700.000 долара како би се надокнадили велики финансијски губици. Сценарио је завршен до пролећа 1940, с нешто промењеним током радње и новим поглављима, али без суштинских измена првобитног текста. Најзначајнија промена био је нови Дамбов пратилац – уместо црвендаћа Црвенка, његов највернији пријатељ постао је миш Тимоти, својеврсна пародија на приче о одбојности између слона и миша.

                                               Страх од миша

   Средином 1940. године „Дамбо” је ушао у фазу израде визуелних књига снимања, где су техником налик стрипу утврђени главни кадрови и распоред сцена. Дизни је уприличио састанке на којима се разговарало о ликовима, причи, смишљали гегови и други делови филма. Нажалост, данас знамо веома мало о овим скуповима, јер за разлику од других филмова нису вођени транскрипти – у тренуцима оскудице чак је и услуга стенографа сматрана луксузом. У поређењу са „Снежаном” или „Пинокијем”, Волт је због штрајка цртача и путовања у Јужну Америку као амбасадор добре воље, очигледно био мање укључен у рад на „Дамбу”, али је његов допринос коначном изгледу филма неспоран.   Редитељска палица поверена је Бену Шарпстину, који је због захтева за економичношћу рано одлучио да филм буде једноставан и без раскошних детаља, али топао и дирљив.
   До јесени, када је сценарио у потпуности завршен, почело се са првим тестовима за анимацију ликова и пратећих сцена. Шансу да покажу своје умеће добили су и стари и нови аниматори, предвођени Владимиром Тајтлом (Мутко, Стромболи) коме су поверени главни јунак Дамбо и његова мама, госпођа Џамбо. Надахнуће за анимирање слончета Тајтла налазио је посматрајући свог двогодишњег сина (посебно за сцену купања), а самостално је урадио најдирљивију секвенцу, када се раздвојена мајка и њено мезимче мазе сурлама кроз решетке вагона.


  
   Миш Тимоти „подељен” је између Волфганфа Рајтермана и Фреда Мура, који су претходно радили на неколико ликова у „Пинокију” (Монстро, Лампвик). Арту Бебиту додељена је рода, док је Вард Кимбал (Цврчак Цврча) са великим успехом оживео шашаве вране, користећи снимке правих плесача. Како би боље „ухватили” покрете животиња и пренели их на платно, уметници су повремено одлазили у оближњи циркус Кол Брадерс, а некада их чак и уводили у студио. Мада су ликови у „Дамбу” нацртани једноставно и са мање мекоће у поређењу са „Снежаном” или „Пинокијем”, њима не недостаје ни мало препознатљиве заводљивости и допадљивости. Напротив, баш због неоптерећености техничким детаљима филма, аниматори су могли да посвете много више пажње глуми и осећајима, а вероватно и да по први пут заиста уживају у темпу и начину рада. Временом се испоставило да је управо „Дамбо” послужио као одскочна даска дотад непознатим цртачима, каснијим легендама студија, укључујући и Френка Томаса, Варда Кимбела и Олија Џонстона.
   Како је рад напредовао, филм је све више подсећао на дугометражну „Сили Симфонију”, што не чуди јер су млади цртачи претходно стицали искуство баш у овим кратким филмовима с почетка тридесетих. Готово све што је договорено на састанцима с редитељима секвенци нашло је пут до платна, јер финансијска ограничења нису дозвољавала експериментисање и улагање у сцене које се касније можда не би нашле на филму. Поређења ради у „Снежани и седам патуљака” су на самом крају посла избачене две потпуно готове сцене које су коштале много времена и новца, а слично се десило и у „Пинокију”. Недавно су откривени цртежи за две планиране сцене у „Дамбу” које никада нису урађене до краја јер су брзо одбачене. У првој, која је названа „Мишја прича”, Тимоти је требало да објасни Дамбу како није добро одгајен јер се не плаши миша, док му у другој секвенци „Да ли си човек или миш?” певајући преноси животне лекције свог деде.

                        Штрајк цртача приземљује „Дамба”

   Околности у којима је настајао „Дамбо” биле су додатно отежане великим штрајком радника у студију у Бербанку. Дизни је током маја 1941. године два пута одбио да потпише уговор са синдикатом филмских цртача, па су његови запослени крајем месеца ступили у петонедељни штрајк, који је заувек окончао породичну и другарску атмосферу по којој је студио био препознатљив у Холивуду. Због учешћа у протесту неки цртачи су убрзо завршили каријеру или су добровољно напустили студио недуго након премијере „Дамба”, укључујући и главног аниматора Владмира Тајтлу. У време обуставе рада филма се налазио у фази грубе анимације, па је прекид утицао на почетак приказивање филма. Занимљиво је да је неколико најватренијих штрајкача у филму карикирано у ликовима циркуских кловнова који певају да ће „да ударе на свог шефа због повишице”.



   Када је штрајк завршен, уметници су пожурили да заврше посао, сниме лејаут, изврше снимање и монтажу звука, као и постпродукцију специјалних ефеката. Позадине су рађене прелепом, али једноставном техником акварела, као у „Снежани седам патуљака”, мада са знатно мање детаља (студио је поново користио ову технику тек 60 година касније, у филму Лајла и Стич). Мултиплејн камера, тај скупоцени изум Дизнијевог студија за стварање упечатљивог ефекта дубине, у „Дамбу” је коришћен веома ограничено, јер савршено дотерани визуелни ефекти нису могли да играју тако важну улогу као у „Пинокију” или „Бамбију”.
   Сцена у којој се Дамбо и Тимоти случајно напију шампањцем па привиђају ружичасте слонове има посебно место у историји анимације.   Урадили су је маштовити Хикс Локи и Ховард Свифт и добар је пример експериментисања студија са неуобичајеним формама и надреализмом, иначе омиљеним у уметности тога доба. Током рада на „Фантазији”, Џо Грент је скицирао занимљиве цртеже слонова у разноврсним плесним позама, који су вероватно допринели осмишљавању споменутих сцена.   Многи верују да је Волт Дизни управо на таласу успеха ружичастих слонова 1946. године договорио сарадњу са Салвадором Далијем на експерименталном филму „Дестино”, који није никада завршио (то је урадио његов сестрић Рој тек 2003. године).

                                       Тријумф покварен ратом


  „Дамбо” је најкраћи дугометражни цртани филм у 75 година дугој продукцији Волта Дизнија. Одјавна шпица се појављује већ на 64. минуту, што није одушевило дистрибутера РКО, па су Дизнију понуђене три опције: да продужи филм, да га скрати на неколико краткометражних или да буде приказан као филм Б категорије. Волт је одбио све предлоге, а РКО је на крају невољно дистрибуирао „Дамба” у непромењеној дужини, под категоријом А.
   После годину и по дана жестоког рада, „Дамбо” је премијерно приказан 23. октобра 1941. године у Бродвејском позоришту у Њујорку и одмах је постао велики хит. Гледаоци су долазили да га виде и неколико пута, а испред многих биоскопа широм Америке стварали су се редови у време приказивања филма. Критике су биле веома повољне, а због изненадног напада Јапана на Перл Харбор пропала је насловна страница магазина „Тајм” са ликом Дамба и насловом „Сисар године”. Исти магазин је 2011. године прогласио „Дамба” једним од 25 најбољих цртаних филмова свих времена. Филм је награђен Оскаром за најбољу музику, а номинован је и у категорији за најбољу песму („Моја бебо”). Једина замерка која се до данас упућује Волту Дизнију поводом „Дамба” је начин на који су синхронизоване вране – неки сматрају да њихов акценат подстиче расне стереотипе према Афроамериканцима и карикира џез певаче тога доба.
   У коначном, Дизни је у свој четврти дугометражни филм уложио 813.000 долара, дупло мање од „Снежане и седам патуљака” и чак три пута мање од „Пинокија”. Током првог биоскопског приказивања, „Дамбо” је зарадио прêко потребних 1,4 милиона долара, што је студију омогућило да избегне банкрот и настави снимање „Бамбија”. Филм је још четири пута у 20. веку ишао у биоскопску дистрибуцију, а на кућним видео-издањима, укључујући и најновије Блу-реј поводом 70-годишњице филма, продат је у милионским тиражима, као један од најомиљенијих класика.
   Када су га једном питали да прокоментарише успех филма, Волт Дизни је одговорио да је „Дамбо” најспонтанија ствар коју је икада урадио.
   „Почело је са малом идејом, наставило смо да радимо на њој и дограђивали је, и пре него што смо били свесни тога имали смо дугометражни филм.”
   „Дамбо” је филмско ремек-дело које је имало све услове да то не буде. Дизни је играо на брзи добитак и „погодио” џекпот – не само што је спречио банкрот студија и омогућио живот „Пепељузи”, „Аладину”, „Малој сирени” и другим јунацима, већ је уметност покретних слика обогатио једним од најзаводљивијих и најемотивнијих остварења.



Аутор: 
Марко Јеличић
број:
Milena.raska92
Слика корисника Milena.raska92's
User offline. Last seen 9 years 6 дана ago. Није присутан
Придружио се: 25/08/2011
Још текстова о Дизнију, молим!
Текст је диван, натерао ме је да опет погледам цртаћ. Било би дивно када би написали још текстова о Дизнијевим филмовима, попут неке рубрике. :) Велики поздрав за мој омиљен часопис.