Архива

Гледано на дуже стазе, стварност не може да науди уметности, па је то случај и са ова два генијална филма, али зато може озбиљно да запетља ствари, да замагли оно што је важно, а потпуне бесмислице гурне у први план

Филм или, како то Американци кажу, „покретне слике”, свакако је један од облика уметности који ће вековима остати у музејима и чувати се као што се чувају слике и скулптуре. О филмовима ће се учити као што се учи о древним књигама, гледаће се и слушати с пажњом с којом се данас гледају и слушају опере и симфоније. Права уметност и треба да буде таква – надвременска и општечовечанска. Уметничка дела остају за сва времена, очувана од пропадања лепотом од које су сачињена, а старошћу добијају сасвим посебна значења која готово никада немају везе са обичним, свакодневним стварима.
Ипак, док је живео своју младост и своје зрело доба, филм је био дубоко утопљен у стварни свет који је постојао око њега. Хиљаде филмова настало је од вести у дневној штампи. Филм је био славан и вољен тачно онолико колико су биле славне и обожаване све филмске лепотице заједно. Филм је такође значајно учествовао у стварности. Кад би се под капом небеском појавила нека изузетна лепотица, филм би одмах од ње пробао да створи звезду. Кад би неки момак знао да добро јаше и да попреко гледа негативце, одмах би добио никловане револвере и ставили би га испред камере. Филм је живео у стварности сасвим озбиљно, тако да када би ратовали, на пример, Немци и Енглези онда би немачки филмови мрзели Енглезе, а енглески презирали Немце. Филм је тешио усамљене и засмејавао сиромашне, обучавао младе како шта да раде, а подсећао старе на прошла времена. Речју, филм је баш био један вредан становник своје планете.
То му је некада доносило и заслуге, богатство и разумевање које можда и није заслуживао, али некада му је, сасвим супротно, та повезаност са стварним животом умела озбиљно да запетља ствари. Кад је стварност желела да уради нешто против филма, најчешће је користила једноставне начине као што су државне забране, финансијске уцене, игнорисање па чак и спаљивање. Али ово је прича о два сложенија и маштовитија случаја, када је уплитање стварних, необичних дневних догодовштина и стицаја околности, пробало да уништи ванвременску лепоту у филмским делима. Наравно, гледано на дуже стазе, стварност не може да науди уметности, па је то случај и са ова два генијална филма, али зато може озбиљно да запетља ствари, да замагли оно што је важно, а потпуне бесмислице гурне у први план. То је управо оно што се десило „Конану” и „Дану када су се сви смејали”.

Варварин на филму

Конан је прво био главни јунак у кратким причама Роберта Хауарда, а касније су се појавили стрипови о том дугокосом шибаџији који је све препреке решавао насилно. Он није баш био нешто расположен за мудровања и дилеме, углавном би одмах замахнуо мачем и пуштао крв противнику. Слика и прилика акционог јунака који сваки Гордијев чвор решава једноставним ударцем мача. Конан је био и веома модеран јунак чије лоше особине нису скривене. Он је лопов, често збуњен или заведен на погрешан пут, понекад носталгичан па чак и тужан, али нема те вештице, врача, полубога или демона који ће га увући у заверу размишљања или у коло мистичних небулоза.
„Да видимо како се све то носи са наоштреним челиком у мојој руци”, Конанов је јединствен филозофски став. Хм, не баш став, више замах... Момци широм света исецали су наравно квадрате стрипова, с дрским Конановим закључцима које је изговарао најчешће док би убијао непријатеље.