„ЗАБАВНИКОВА” КИНОТЕКА – КОНАН ВАРВАРИН / ДАН КАДА СУ СЕ СВИ СМЕЈАЛИ

Гледано на дуже стазе, стварност не може да науди уметности, па је то случај и са ова два генијална филма, али зато може озбиљно да запетља ствари, да замагли оно што је важно, а потпуне бесмислице гурне у први план

Филм или, како то Американци кажу, „покретне слике”, свакако је један од облика уметности који ће вековима остати у музејима и чувати се као што се чувају слике и скулптуре. О филмовима ће се учити као што се учи о древним књигама, гледаће се и слушати с пажњом с којом се данас гледају и слушају опере и симфоније. Права уметност и треба да буде таква – надвременска и општечовечанска. Уметничка дела остају за сва времена, очувана од пропадања лепотом од које су сачињена, а старошћу добијају сасвим посебна значења која готово никада немају везе са обичним, свакодневним стварима.
Ипак, док је живео своју младост и своје зрело доба, филм је био дубоко утопљен у стварни свет који је постојао око њега. Хиљаде филмова настало је од вести у дневној штампи. Филм је био славан и вољен тачно онолико колико су биле славне и обожаване све филмске лепотице заједно. Филм је такође значајно учествовао у стварности. Кад би се под капом небеском појавила нека изузетна лепотица, филм би одмах од ње пробао да створи звезду. Кад би неки момак знао да добро јаше и да попреко гледа негативце, одмах би добио никловане револвере и ставили би га испред камере. Филм је живео у стварности сасвим озбиљно, тако да када би ратовали, на пример, Немци и Енглези онда би немачки филмови мрзели Енглезе, а енглески презирали Немце. Филм је тешио усамљене и засмејавао сиромашне, обучавао младе како шта да раде, а подсећао старе на прошла времена. Речју, филм је баш био један вредан становник своје планете.
То му је некада доносило и заслуге, богатство и разумевање које можда и није заслуживао, али некада му је, сасвим супротно, та повезаност са стварним животом умела озбиљно да запетља ствари. Кад је стварност желела да уради нешто против филма, најчешће је користила једноставне начине као што су државне забране, финансијске уцене, игнорисање па чак и спаљивање. Али ово је прича о два сложенија и маштовитија случаја, када је уплитање стварних, необичних дневних догодовштина и стицаја околности, пробало да уништи ванвременску лепоту у филмским делима. Наравно, гледано на дуже стазе, стварност не може да науди уметности, па је то случај и са ова два генијална филма, али зато може озбиљно да запетља ствари, да замагли оно што је важно, а потпуне бесмислице гурне у први план. То је управо оно што се десило „Конану” и „Дану када су се сви смејали”.

Варварин на филму

Конан је прво био главни јунак у кратким причама Роберта Хауарда, а касније су се појавили стрипови о том дугокосом шибаџији који је све препреке решавао насилно. Он није баш био нешто расположен за мудровања и дилеме, углавном би одмах замахнуо мачем и пуштао крв противнику. Слика и прилика акционог јунака који сваки Гордијев чвор решава једноставним ударцем мача. Конан је био и веома модеран јунак чије лоше особине нису скривене. Он је лопов, често збуњен или заведен на погрешан пут, понекад носталгичан па чак и тужан, али нема те вештице, врача, полубога или демона који ће га увући у заверу размишљања или у коло мистичних небулоза.
„Да видимо како се све то носи са наоштреним челиком у мојој руци”, Конанов је јединствен филозофски став. Хм, не баш став, више замах... Момци широм света исецали су наравно квадрате стрипова, с дрским Конановим закључцима које је изговарао најчешће док би убијао непријатеље.
И Холивуд је, наравно, приступио прављењу филма. Одабран је један од најдаровитијих редитеља свих времена Џон Милијус. Филм је почео да се припрема у бившој Југославији али усред тражења објеката умро је доживотни председник те некадашње земље, маршал Јосип Броз Тито. Милијус је покупио екипу и рекао: „Идемо одавде, у овој земљи ће бити крви до колена.” Овдашње филмаџије окупљене на овом филму нису веровале шта се десило. Међу њима је било много и Хрвата и Срба и годинама касније док би пили „малвазију” у Ровињу смејали су се:
„Сећате се оног брадатог Американца како је лупетао за рат у Југославији...” Онда је прошло још неколико година и сви они су, нажалост, научили шта је то могућност предвиђања код великих уметника.
Е, такав један редитељ гледао је у стрипове о Конану и мислио како да по њима сними филм. Конан је био најјачи човек свог, варварског времена. Ко може да глуми Конана? Како уопште може да се глуми да си најјачи примерак своје врсте? Ко је данас најјачи човек? Испоставило се да је вишеструки првак света у „боди билдингу” ту у Холивуду и грчевито покушава да постане глумац. Момак је био огромни разбацанко и невероватно је личио на Конана из стрипова. Истина, имао је неки глупи немачки акценат, али Конан не прича много у филму. Милијус је урадио једину логичну ствар, ризиковао је с непознатим глумцем и свет је добио, погодили сте – Арнолда Шварценегера. „Конан Варварин” (Цонан Тхе Барбариан) из 1982. године постао је невероватан филм у коме се све склопило на савршен начин.
„Ниједном човеку, жени или животињи не можеш да верујеш... овоме можеш веровати”, каже малом Конану отац док му показује велики челични мач, а онда музика Базила Полидориса не престаје да свира првих двадесет минута филма у којима нико од јунака готово да не проговара, само слике које се претапају, догађања која се нижу доносећи таласе осећања. Пред очима гледалаца твори се дело које ће засигурно остати вековима у музејима попут грандиозних Рубенсових фигурација.
Око приче о освети плете се филозофија „зен анархисте”, како себе дефинише Џон Милијус. Где се крије право насиље? У корену друштвених система? У потрази за тајнама вечних истина? У магији, мудрости, жељи за богатством? Каква је шанса за слободу и вољу појединца у мрежи власти, правила, вера, освајања, застава, грбова, храмова, свештеника, краљева, војника? Ко је варварин? Дечак израстао у ратника или цивилизација у којој живимо? Овај филм је двочасовни низ легендарних покретних слика које причају причу толико потребну савременом човеку.
А онда стварност „узвраћа ударац” – „штанцује” се наставак Конана у коме наваљују да Шварценегер буде што више разголићен јер продуцент сматра да је тајна успеха првог филма у томе што публика жели да гледа Арнолдове набилдоване мишиће. Затим Џејмс Камерун снима „Терминатор” (један и два) са Шварцијем, следи „Предатор”, па онда небројени низ филмских хитова који од Шварценегера чине једну од највећих филмских звезда свих времена. Он постаје већи од улога које глуми и коначно прелази у „следећи ниво” поставши политичар и два пута изабрани гувернер Калифорније... И шта бива – свако ко данас седне да гледа „Конана” почне да се смеје и каже:
„Ха, ха, ево га млади Шварценегер и то с дугом косом!” И више нема шанси да се филм схвати озбиљно или бар гледа без предрасуда које носи тај огромни „пакет” асоцијација који иде уз Шварценегера.

Смејање на филму, страва у животу

С филмом „Дан када су се сви смејали” (ТхеÚ Алл Лаугхед) из 1981. године ствар је још много гора и много, много тужнија. Редитељ Питер Богданович је син српског пијанисте и сликара Борислава Богдановића (о коме у „Забавнику” следи посебна прича). Питерова мајка Херма била је Јеврејка па се цела породица 1939. године због опасности од нацизма одселила из Европе у Америку. Питер воли да каже да је зачет у Европи, а рођен у Америци.
Његова каријера веома је занимљива – као млад постао је један од најзначајнијих мислилаца и писаца о филму. Дружио се, интервјуисао и написао књиге о многим старим величинама Холивуда. Џон Форд, Орсон Велс, Хичкок, Хауард Хоукс само су нека од имена којима се Богданович бавио у свом нескривеном обожавању „златних времена”, и класичних, великих рукописа филмске уметности. Затим је почео и сам да режира опскурне и веома јефтине филмове за продукцију Роџера Кормана. А онда је у тридесет другој години снимио филм „Последња биоскопска представа” због кога је закорачио у славу и богатство.
Након номинација за Оскара, фантастичних критика и омиљености ове црно-беле драме, уследило је неколико филмова који постижу огроман успех код публике, а од Питера праве велику редитељску звезду. А онда непредвидиви путеви славе, али такође и предвидива људска злоба и љигавост великих система какав је Холивуд, наједном од Богдановича чине проблематичног аутора чији се филмови сад некако изненада баш не допадају критичарима... Упоредо с редитељском каријером кривуда и његов приватни живот. На снимању „Последње биоскопске представе” заљубљује се у главну глумицу, прелепу Сибил Шепард, због које се растаје од дотадашње супруге. Неколико година касније веза са Сибил се распада и на забави код Хјуа Хефнера, власника „Плејбоја”, упознаје Дороти Стратен, Канађанку која се управо сликала гола за овај чувени часопис.
Редитељ „одлепљује” за згодном старлетом и смишља како да од ње направи нову филмску звезду. Тако настаје „Дан када су се сви смејали”, комедија која треба да представи ново велико име – плавушу Дороти. За релативно мали буџет, на улицама Њујорка, снима се ова симфонија филмског језика и стила, арабеска филмске нарације, иконостас филмских глумаца неколико генерација. „Дан када су се сви смејали” на зачуђујући начин одаје признање откаченим комедијама из историје кинематографије, у исто време остављајући тачан отисак тренутног стања цивилизације и људске душе. Један од највећих филмова који се могу видети а, по мишљењу самог Богдановича, најбољи који је икада снимио, али све заједно филм са страшним ожиљком, огромним белегом који је овом уметничком делу утиснуо стварни живот.
Уф, ево овако то „режира” тај страшни аутор хорора, звани живот. Наиме, Дороти Стратен је имала мужа, неког лудака који је умислио да је њен менаџер и који је био болесно љубоморан. Дороти га оставља, али лудак се љути и неће да се разведе. При том се ради о једном од оних бракова склопљених у Лас Вегасу с матичарем маскираним у Елвиса, и браку који је потрајао целих пет месеци. На самом крају снимања филма Дороти одлази до свог бившег, да се нагоди о разлазу и тада се догађа трагедија.
Лудак јој пуца сачмаром у главу а онда се и сам убија. Успут се догоде и неке стравичне ствари које свакако нису за читаоце „Забавника” од 7 до 17 година, а можда ни за оне од 47 до 107. Али, управо те ствари биле су злато за новинаре свих врста. Ово убиство постало је једна од највећих новинарских прича свих времена. Вест о насилној смрти познате личности, која може да се илуструје голишавим фотографијама из „Плејбоја”, уз помињање многих других богатих и славних људи, тешко да је могло да се измисли нешто што би боље продавало новине!
Учинак је био да је премијера ове брзе, откачене, брбљиве, безобразне, распричане комедије постала бесмислена. Богданович је витешки потрошио сав свој новац покушавајући да спасе филм и сећање на Дороти, али узалуд. Све што је успео да уради јесте да темељно упропасти свој живот и у финансијском погледу. Годинама после (а те године изгледа трају и до данас) нико није способан да погледа овај фантастични филм а да не мисли о страшној смрти једне од главних глумица. Тако су за много времена пропали филигрански захвати које је Богданович извео у овом филму.
Невиђена играрија са сценаристичким правилима о томе како треба почињати филмове (првих пола сата ником живом није јасно о чему се ради и ко је ко), обредни одлазак једне велике звезде и лепотице у „пензију” (Одри Хепберн) и излазак на сцену нове суперзгодне цице (Дороти Стратен), „укрштање” Керија Гранта и самог Богдановича у лику који глуми Џон Ритер, нова техника „пиратског” снимања по тротоарима највећег града на свету, невероватна музика која практично без престанка свира кроз филм (сусрет кантрија и џеза, Џонија Кеша и Френка Синатре).
Сви ови бисери филмског приповедања остаће, нажалост, за нека будућа времена слободна од насиља стварности. Јер, кога данас брига ко је био модел за Микеланђеловог Мојсија и каква је била његова животна прича. Када је пустио браду а када ју је обријао. Остало је само дивљење складним облицима тог исклесаног камена. Тако треба посматрати и филмове. У сваком случају, то је задатак за ову недељу – уживајући у два нова филма треба учити како да у филмској поезији чујемо оне мелодије које је композитор написао, одбацујући шумове који долазе споља.
***
„Конан” почиње цитатом мисли Фридриха Ничеа – „Све што нас не убија чини нас јачим”. Конан је заиста јунак који може да буде прави узор како се поставља према страшним стварима које нам раде о глави. Ипак, ни он често не може против досадних и глупих компликација. Бизарене заврзламе и ситне запетљанције најстрашнија су магија свакодневице против које не помаже ни Милијусова режија, ни Ничеова филозофија, чак ни Конанов мач. Помаже „Забавник” који вас ево ове недеље учи како да у филмској уметности научите да доживите, осетите и разумете оно што је важно а да глупо уплитање неважне стварности уклоните као прашину с наочара .