Кад је рат негде другде

Шта је у својим дневничким белешкама записао ужички индустријалац Малиша Атанацковић који је Први светски рат провео путујући Европом и шта су тамо радили и како су се понашали наши људи док је Србија била окупирана...


Рат доноси ужасе и страдања таквих размера да је човеку непојмљиво да тако нешто икада може да се деси. Малиша Атанацковић (1860–1919), индустријалац из Ужица, посланик, члан Радикалне странке Николе Пашића, породичан човек, опрашта се од најмилијих, жене и седморо деце. Верује, само на неколико месеци. Он води дневник, из дана у дан бележи свакидашње догађаје, сусрете и разговоре, прерачунава колико је новца потрошио, пребира будуће планове, разматра политичке прилике.
Мада је повлачење из Србије масовно и хаотично, иако пред лађама за Италију долази до немилих сцена, гурања, метежа, без обзира на то што већ на том путу слуша узбуђене, драматичне приче о убиствима и пљачкању, Малиша Атанацковић верује да ће све то проћи за неколико месеци и ето њега опет са својима. Негде у Паризу каже себи: до јесени ћемо бити у Србији. Да би годину дана касније у истом том граду завапио: „О, Боже милостиви, хоће ли овом бити крај?”
Постало му је савршено јасно оно што одлазећи из Ужица још није могао да сагледа: Први светски рат је беснео, неумољиво односећи хиљаде живота и није му се назирао свршетак.
Посланици мењају одело
Два месеца и дванаест дана пошто је оставио Србију и Ужице, Борисав Атанацковић, у детињству прозван Малиша, па му је тај надимак остао за цео живот, узима собу у римском хотелу „Норд” и пише: „Овде се у Италији не осећа рат.” Слушајући о аустријским и бугарским злочинима, о глади која влада у Србији, јавним вешањима, он је уверен да тако нешто није могуће, да људи претерују. Проћи ће тек неколико месеци, а међу српским посланицима, министрима, опозиционарима, официрима, почеће јавна оптуживања, скандали и свађе око тога ко је крив за пропаст Србије.
И што дуже буду ван отаџбине, те гласне повике на власт све више ће се претварати у скандале, па ће долазити и до туча, завера, јавних побуна, ту међу западноевропским светом и на Крфу, где је била смештена војска. Седнице радикала, о којима је Малиша водио брижљиве белешке препричавајући шта је ко рекао, постају жучне, извикују се погрде, траже оставке, захтевају разјашњења. Зашто да нам се странци ругају, зашто сада да се препиремо када је потребно јединство, пита се Атанацковић. Изгнаници почињу да стварају живот ван отаџбине. „Наши су се сви преођели, па чак и сељачки посланици обукли су немачко одело.”
Преодевени, у туђој земљи, почињу да организују школе, рад Црвеног крста, слање помоћи онима у Србији и војсци. Малиша неуморно води преписку с рођацима и пријатељима из Србије, распитује се за њихове најближе, обавештава их где се ко сместио после напуштања отаџбине. С фронта стижу вести о променљивом успеху на бојиштима. У свем том одступању и наступању војски, Малиша брине за услове примирја: шта ће бити ако Немци победе?
Већ почетком 1916. године, међутим, размишља се о неким ситним, животним стварима: многи Срби се радују када чују да ће посластичар с Теразија, Ди Франко, отворити српску кујну јер им је досадила италијанска храна у Риму и конзерве у Медови и путем по Албанији. Приређују се „српски дани”, па се приликом такве једне прославе у Ници пева „Кроз поноћ нему и тихо грање”, „У бој”, „Соколска песма”. Циљ је био не само сачувати национални понос, већ упознати друге народе са српском историјом и обичајима. Зато Малишу радује кад чује од Нушића да је професор Саса Бернард из швајцарског научног друштва говорио о српској храбрости, родољубљу, а да Адама Мицкјевича нарочито занима наша народна књижевност.
Ко боље кува
Открива нам и људске слабости. Свештеници, смештени у Италији, неће да иду на Корзику где има тридесетак српских породица и питају се зашто посланици не иду тамо да живе са својим народом. Посланици, с друге стране, не желе да из Француске иду на Крф где треба да се одржи седница – многи се плаше немачких торпиљера, па на једвите јаде пристају да оду тамо где је и српска војска. Пролазе месеци, пролазе године, па неки и не помишљају да се врате у Србију, а било је и оних који су брзо заборавили да су за собом оставили народ у јаду. Адвокат Чеда Костић, по сведочењу Атанацковића, у Ници је, после неколико месеци од одласка из Србије, заденуо за ревер велику ружу, док је Малиша у септембру 1916. године први пут после одласка из окупиране отаџбине везао сиву машну уместо црне, као знак да ствари крећу набоље.
Други су почели да раде, затиче их у фабрикама у Француској, неки су кренули и са сопственим послом, као Вукола Ковачевић који у Паризу кисели млеко. Миливоје Костић с Рашом Ћурковићем и Љубом Милутиновићем отворио је у Швајцарској чак и фабричицу за производњу делова за гранате. И сам предузетник, Атанацковић хвали тај подухват – да нас странци знају и по нечем другом, осим по точењу пића и ресторанима.
Било је и оних који су се толико одомаћили у Француској да су говорили да и не желе назад у Србију, али и оних који су у изгнанству, у ратним временима, нашли нове љубави и поред жена које су оставили у Србији. Малиши стиже карта из Србије у којој жена апотекара Павла Булића шаље мужу своју слику у српској ношњи, не слутећи да је он нашао другу жену. Стева Јанковић, такође ожењен, пита се да ли би му пријатељи одобрили када би овде добио сина са својом „мадмазелком” и када би га повео у Србију. Чеда Костић тврди да његова Францускиња боље кува од супруге Терезе која је остала у Србији.
„Посматрам све и чудим се како паметни људи могу да помахнитају, али треба се помолити Богу да човека сачува и оваквих беда. Беда, велим, јер ја ипак мислим да је и ово једна врста казне, јер наша пословица вели: Кад Бог хоће кога да казни, онда му најпре памет одузме.”
Кожни џак и гранате
Последње што ће напустити Атанацковића, чак и онда када почне да пада у очајање, када почне да увиђа да га болест исувише често стеже, јесте његов предузетнички дух. Предратни власник или већински акционар Ткачке радионице, две хидроцентрале, три млина, стругаре, пецаре клековаче, фабрике цигле и црепа, мајдана креде, гледа у будућност. У тренутак повратка у Србију. Непрестано размишља и осмишљава како би привреда могла да се опорави. Он рачуна, пресабира како би могла да се подигне брана на Лакту, па у исто време сагради и фабрика цемента, дода још можда и фабрика хартије у Краљеву, ко би све могао да за то да новац, како би струја могла да се продаје крагујевачкој општини за осветљење и како би у Женеви већ сад требало тражити доброг инжењера да ради на плановима. Можда би требало користити Прилички кисељак, набавити машиницу за пуњење боца и аутомобил за брже пребацивање боца до железничке станице у Пожеги. Било би добро, на пример, на Златибору направити завод за подизање сирева. Испаша је добра, могло би од општине да се тражи да за ту сврху уступи Шајиновац, а не би било лоше сместити штале близу неке пећине како би се сиреви чували на хладном.
Од пријатеља сазнаје да је конзул у Америци, Михаило Пупин, вољан да понуди десет милиона за сточарство и сирарство у ужичком крају. Малиши је такво обећање ствар од националног значаја. „Кад би још хтео г. Пупин да се ангажује и за водене падове у нашем крају...” А где су цементаре, фабрике зејтина, смоле, путеви, водовод, искоришћавање рудног богатства, правилна сеча шума и још штошта о чему Малиша домишља. Његово занимање за машине, хидроцентрале, осветљење, водовод, начин градње, па чак и за незнатне, а корисне ствари стално га држи будним.
И сам власник две хидроцентрале, он их с нарочитом пажњом описује, посматра их на Женевском језеру, Бадену, вођен радозналошћу обилази градилиште железничког моста који се прави на Рајни, запажа како у Женеви у самој вароши има много фабрика, па и железничка станица смештена је у центру града и то ником не смета, а у Ужицу се жале на буку његовог малог млина. Могли бисмо и ми као Швајцарци да размислимо о томе да таван не буде празан простор, већ да, као у њиховим кућама, и ту буде соба. Не пропушта Малиша да забележи ни много ситније корисне изуме. Од врло практичне справице за сечење роткве, коју је видео у једном ресторану у Базелу, до кожног џака у који се човек увуче и закопча до грла, па може тако да седи и по највећој зими или сточића са стакленом површином, „па се види лепо дрво, а стакло се лако брише и пере”.
Међу разбојима Манчестера
Какво је тек задовољство било за њега што је учествовао у две привредне делегације југословенске владе које су обилазиле француске и енглеске фабрике. Замисао је већ позната – да проучимо како то ради развијени свет. С делегацијом у којој је и познати индустријалац Бајлони, обилази велику фабрику хартије у околини Париза, готово трчећи пролазе поред постројења где се производе вагони и вагонети, у фабрици „Дион Бутон” са око 2000 радника гледају производњу аутомобила, авиона и пушака. Српску делегацију дочекује директор фабрике порцелана, затим мастила и хемијских производа, ципела, парфема, сапуна, предионице памука, фабрике бисквита.
За пивару коју су посетили, највише су се занимали Бајлони и сестрић Ђорђа Вајферта, Грамбер, али, како кажу, нису видели ту ништа ново, док се Малиши највише допао уређај за лепљење етикета на боце. Обишли су и највећу фабрику парфема на свету која производи 400 разних врста сапуна и помада. У фабрици чоколаде „Менијер”, двадесетак километара од Париза, дневно производе 60.000 килограма овог слаткиша. Домаћин, сенатор Менијер, врло љубазан човек, отишао је и корак даље, па је за своје раднике у близини фабрике подигао око двеста станова, школу и обданиште за њихову децу, радничку кухињу, продавницу где могу да купују по нижим ценама, пекару, болницу. „Цела ова варош састоји се изгледа из чисто његових радника. Они ваљда имају и своју општину коју ваљаде издржава г. Менијер”, узгред да додамо, власник седам–осам аутомобила и велике гараже широке 50 метара. Нису заобишли ни чувену Шнајдерову фабрику аутомобила у Крезоу, „чудо од постројења” које се простире на 600 хектара земљишта са стотинама грађевина. Треба човеку најмање 10–15 дана да их све обиђе, процењује Малиша.
Прве дане 1918. године Атанацковић проводи обилазећи с делегацијом енглеске фабрике у Лондону, Бирмингему, Ковентрију, Манчестеру, Ливерпулу. Свраћају у фабрику авиона „Демлер и ко”, на пола сата вожње од Бирмингема. Огромна фабрика са 20.000 радника у којој производе 15.000 топовских граната и 13.000 оних за мале топове. Разгледају фабрику митраљеза и пушака, али и „мирнодопска” постројења, фабрику пера за писање, чоколаде... „Док ми очекујемо са неописаном жудњом мир, дотле се Енглеска стално спрема за рат, као да га сада започиње.”
Од Бирмингема до Манчестера цео је простор прекривен фабрикама. За Манчестер, чувен по текстилној индустрији, Малиша бележи да од 54 милиона вретена за предење памука, колико их укупно има у свету, 17 милиона је у Манчестеру и околини. Ту је Малиша, већински акционар Ткачке радионице, нарочито срећан. „Мину ме жеља кад уђох међу разбоје, као да сам код нас у Ужицу.”
Од Крфа до Кана
За време ратних година, тачније од 1916. до 1919. године, Атанацковић је боравио у Италији, Француској, Грчкој, Енглеској, а вести о миру и одласку првог воза са 36 избеглица за Србију дочекао је у Швајцарској. Не пропушта да забележи и то своје путешествије по градовима Европе, да нас извести како, док бесни рат, изгледа Париз, Рим, Ђенова, Лондон, Ница, Монте Карло. Као да пише туристички водич, а не ратни дневник, на тим местима Малиша описује цркве, паркове, улице, знаменита здања, хотеле, па иде и даље, излаже о тамошњим обичајима, животним навикама.
Европа изгледа врло шаролико у тим ратним данима: у Риму живот је 40 одсто скупљи него пре рата, у париском „Елдораду” наступа чувена глумица и певачица Бела Отеро, дугогодишња љубавница краља Леополда белгијског, у Ници богати странци за ноћ потроше цео капитал једног нашег трговца, Лондон је увече тужан и туробан, без осветљења, у грдном страху од бомби. На тренутке нам се чини као да није рат, као да читамо путопис из мирнодопског времена. Дивно уређени мостови који се извијају над Женевским језером врве од људи, трамваја, аутомобила. Свидела се нашем Малиши порушена варош Помпеја, али морал је изгледа био на веома ниском нивоу, судећи по врло „шкандалозном молерају” на зидовима богатих кућа. А онда описује Крф, прљав и неуређен, и залив у коме стално има више од осам оклопњача, Дринско гробље, госпођу Анђелију Туринску-Дамјановићеву коју среће у Риму, а која је за кратко време оседела, „побелела као овца”.
Малиша је видео Авињон, Грац, Кан, Баден-Баден, Базел, Цирих, Манчестер, Бирмингем, Ђенову, Лондон, Рим, Париз, Женеву, али само за Ницу пише да је једно од најлепших места на свету. Све је ту створено за уживање, има ваљда 1000 хотела, ту је видео куће на девет и десет спратова, хотел – ресторан на самом мору, а јавних женских, како му рекоше, има чак 24.000! Раскошне виле и имања у околини Нице, ресторан у облику лађе у стени на мору. „Ту се није питало колико ће да кошта, него само да се уради да буде што лепше.” Мада се у излозима монденског летовалишта продаје раскошни накит и одећа, многи хотели у Ници су затворени или полупразни због рата.
Лете паре као ђубре
Малиша нам неколико пута објашњава да је тај сјај припремљен за странце, а да сами Французи врло скромно живе, једу мало меса, а жене не претерују у улепшавању, паметни људи, хвали их ужички индустријалац. Ни он није од оних који расипају новац. Отишавши у „варош за коцкање”, Монте Карло, и видевши како се ту лако губи, он одустаје од даље игре, иако је од планираних 100 марака које је издвојио за забаву у салама за коцкање потрошио 60. Пуна је била сала, у коју стаје 1500 људи, у Монте Карлу тог 6. марта 1916. године када је у њу ушао Малиша Атанацковић.
„Свет јури унутра брзо, а излази прилично лагано”, на коцки губе милионе, а да би им се олакшало трошење не игра се правим новцем него се купују колутови од каучука. „Вредно је видети како лете паре као ђубре”, констатује Малиша. На још једном месту видеће Малиша силан новац, али овог пута тамо где се он прикупља и чува: у Енглеској банци. Наслагане касе, свака „тешка” педесет милиона франака, златне полуге тако тешке да не можеш да их држиш у једној руци, и по ходницима злато у сандуцима. Привредну делегацију која је обилазила енглеске фабрике водили су и у одељење банкнота, где су неки с великом радошћу прихватали пакете од двадесет пет милиона франака, како би се после хвалили својима да су имали силан новац у рукама. Били су Енглези и пре рата богати, подсећа нас Малиша, из својих колонија у Индији доносе сировине, а тамо продају своје производе. „Па и ови ратови донели су силно богатство индустријалцима, банкарима и трговцима, па је све то гордо и поносито.”
Невоље с разметним сином
С посланичким размирицама, болешћу која га мало-мало па обара у постељу, несташицама хране, честим путовањима и страхом од торпиљера и граната, неизвесношћу да ли ће и када доћи у Србију, Атанацковић би се лакше носио да му сталну на уму није била породица од које је раздвојен. Не прође ниједан већи црквени празник да се не сети како им је било некад и како би сад били заједно, одлазили у цркву, прослављали уз обичаје да није рата. Стрепећи ишчекује њихова писма из домовине, са сузама гледа фотографије које му шаљу, пита се шта раде док посматра залазак сунца у Женеви, имају ли новца, хране... Брине како му је вољена жена Дара остарила док гледа њену фотографију с децом. Не прође ниједан 9. фебруар да се Малиша не сети годишњице брака, да бар у мислима не обележи тај свечани дан сећањима на своју драгу, заједнички живот.
Био је то други Малишин брак из кога се изродило шест кћерки и двојица синова. Сва деца, осим сина Бранислава, Бранета, остала су у Србији. Највећи део својих размишљања у дневнику Малиша посвећује Бранету, који се затекао на школовању у иностранству када је избио Први светски рат, па је тако и остао у Француској. Отац га стално опомиње због трошења новца. То је уједно и највећа замерка због које се, пишући дневник о тим догађајима и сусретима са сином, Малиша изнова и изнова враћа на његово трошење, изводи рачун колико му је новца до сада дао, пита се где је све потрошио.
Браниславу је, када је почео рат, било 15 година и његовог оца муче сличне бриге као и сваког родитеља једног тинејџера. Слабо учи, много троши на изласке и дружења, још је „млад и зелен” па би неко могао да искористи његову наивност. А када му на Крфу јаве да се Бране тешко разболео, све друге спољне околности, састанци радикала с Николом Пашићем, стање војске на Крфу, напредовање на фронтовима, постаје неважно и Малиша је опхрван бригом за сина, „ни жив ни мртав” док чека вести из Француске о његовом здравственом стању и тражи начина да што пре стигне тамо. Срећом, радило се о лакшој болести.
С друге стране, његово здравствено стање било је све теже. Малиша је боловао од туберкулозе и шећерне болести и пред крај рата почео је озбиљно да размишља о томе како ће убрзо скончати земаљске дане. Док се увелико прича о миру који само што није наступио, он се у санаторијуму у Лезену, у Швајцарској, бори с вишедневном температуром, боловима. Пре тога обавио је у Ници озбиљан разговор са сином, дајући му упутства шта да ради са имањем и кућом ако се њему деси оно најгоре. „Рекао сам Брану: Ти ћеш доцније чути шта сам ја муке имао у мом животу и тешкоћа, али ја то нисам осетио јер сам имао добру и паметну жену. Моја Драга узор жена”.
Имао је среће индустријалац из Ужица, онакве какву десетине хиљада његових земљака у тим тешким и крвавим временима нису имале: после више од три године састао се поново са својом породицом, женом Даром, децом. Стигао је у Београд 13. јануара 1919. године и дневник завршава жељом да што пре стигне у Ужице, чим му здравље то допусти. Ипак, ни његова прича нема срећан крај. Бројни планови о отварању фабрика када дође у Србију остали су неостварени, а у тренуцима с породицом за којом је чезнуо толико година није дуго уживао. Умро је неколико месеци по повратку у Србију .