Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива



Сиви људи промицали су замагљених очију, слободних удова, али умова заробљених у себе. Било је неколико минута пре осам сати ујутру и радни дан носио им је кораке

    Кажу да звук виолине подсећа на људски глас. Да може да се смеје, да плаче и јеца, да шапуће, милује и грди, баш као и човек. Кажу и да је тежак, озбиљан и осећајан, да уме да обузме ум, да га сапне и заузда, да га упути баш тамо где је намерио. Најважније, кажу да може и да прича, да приповеда бајке дубље од речи и слика, да понесе слушаоца у светове далеко ван оних којима је свакодневно опхрван, да га загрли и однесе, да му дарује заборав и олакшање.    

Од деведесетак византијских царева, уз Константина Великог, Јулијан, звани Отпадник, највише је узбуђивао машту поколења. Већ су и савременици о њему писали на опречан начин, а то се наставило и кроз читав низ столећа до нашег времена

                 
   Зла коб пратила је породицу Константина Великог. Најпре је због сумње да му је син из првог брака Крисп ступио у недозвољене односе с маћехом Фаустом, његовом другом супругом, наредио да се младић убије. Кад се испоставило да је Крисп највероватније био недужан, велики цар заповедио је да се погуби и Фауста. После Константинове смрти, 337. године, његови синови немилосрдно су побили неколико својих блиских рођака из породица Константинове полубраће.

ФРЕНК О’КОНОР (1903–1966), ирски књижевник, упамћен је у историји књижевности као писац кратких прича. Детињство је провео у сиромаштву због чега је и прекинуо школовање. Радио је као књижар, наставник ирског језика и директор позоришта у Даблину. Френк О’Конор написао је бројне приче, драме и романе, а међу најпознатија његова дела спадају „Гости народа”, „Чаробни извор”, „Јужна Ирска”, „Непобедиви”, „Усамљени глас”... Према његовој краткој причи, редитељ Нил Џордан снимио је играни филм „Игра плакања” („The Crayng Game”).

ве невоље су почеле када је умро деда и када је баба, татина мама, прешла да живи код нас. Рођачки односи у породици углавном су напорни а, да ствар буде гора, моја баба била је права сељанка и сасвим неприлагођена животу у граду. Имала је дебело, наборано лице, и ишла је боса. Говорила је да јој обућа уништава ноге. Вечерала би криглу црног пива и шерпу кромпира, понекад са парчетом слане рибе, а кромпире би изручила на сто и лагано јела са великим уживањем, прстима уместо виљушком.

Од 15. до 17. века многе жене проглашене су вештицама јер нису успеле да се ослободе оптужби и докажу да нису у могућности да управљају временским приликама. Током малог леденог доба у Европи највише суђења одржано је вештицама управо кад је било најхладније, у другој половини 16. и почетком и крајем 17. века

мрачној ноћи, кроз шуме и уз стрме падине ишле су крадом групе жена, осврћући се да их неко не прати у намери да им омете пут ка месту годишњег састанка. Упутиле су се ка врху Брокен, најпознатијем састајалишту вештица. На њему се сваке године на Валпургијску ноћ, 30. априла, одржавао вештичји сабат. Сигурне у своју моћ, те ноћи су најављивале долазак рогатог бога.

На путу ка спасењу испречио му се и разјарени пас чувар тако да је морао да се повуче у неизвесност вејавице и белине

   Милисав-Миса Маринковић проводио је детињство у селу Горња Црнућа, на јужним падинама планине Рудник. Живео је с мајком и старијом сестром. Оца, погинулог у Другом светском рату, није запамтио и био је једини мушкарац у породици. После завршеног четвртог разреда основне школе, на наговор мајке, остао је код куће да јој помаже.
И после годину дана непрестано је убеђивао мајку да га пусти да иде школу. Његови вршњаци ишли су већ у шести разред. У новембру 1955. године мајка му је најзад дозволила да пође у пети разред. Пошто је пропустио више од два месеца наставе на почетку школске године, својски се трудио да то надокнади.
   Како је његов завичај познат по великим снеговима, тог јануарског јутра 1956. године вејавица никог није изненадила. Миса је на брзину ставио књиге у торбицу, обесио је око врата и обукао гуњ. Изашао је из куће на снег који је нападао готово до колена. Пред њим је било око девет километара пешачења сеоским путем преко брда до школе у Враћевшници. У полумраку свитања, као потмуло упозорење онима који се удаљавају од топлог огњишта, чуло се хучање планине.

Почетак овог текста могао би да гласи овако: Да није било Феликса Каница, много тога се не би знало о Србији друге половине 19. века. Или, овако: Феликс Каниц је један од многих странаца који су своју љубав према Србији преточили у дела о њој и за њу.


... Мелбурн, главни град аустралијске државе Викторије, пети је град у свету по броју Грка који живе у њему

... више калорија потроши се током спавања него за време гледања телевизије


СТЈУАРДЕСА,
ДЕВОЈКА ЗА СВЕ


ПРВИ ДАЈЕ, А ДРУГИ ПРИХВАТА МАНДАТ

Молим вас да ми одговорите каква је разлика између мандатора и мандатара.

СТЕВА
Барајево