3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Френк О’Конор
ПРВА ИСПОВЕСТ
ФРЕНК О’КОНОР (1903–1966), ирски књижевник, упамћен је у историји књижевности као писац кратких прича. Детињство је провео у сиромаштву због чега је и прекинуо школовање. Радио је као књижар, наставник ирског језика и директор позоришта у Даблину. Френк О’Конор написао је бројне приче, драме и романе, а међу најпознатија његова дела спадају „Гости народа”, „Чаробни извор”, „Јужна Ирска”, „Непобедиви”, „Усамљени глас”... Према његовој краткој причи, редитељ Нил Џордан снимио је играни филм „Игра плакања” („The Crayng Game”).
ве невоље су почеле када је умро деда и када је баба, татина мама, прешла да живи код нас. Рођачки односи у породици углавном су напорни а, да ствар буде гора, моја баба била је права сељанка и сасвим неприлагођена животу у граду. Имала је дебело, наборано лице, и ишла је боса. Говорила је да јој обућа уништава ноге. Вечерала би криглу црног пива и шерпу кромпира, понекад са парчетом слане рибе, а кромпире би изручила на сто и лагано јела са великим уживањем, прстима уместо виљушком. Како су већ девојчице фине по природи ствари, Нора, моја сестра, једноставно се приклонила баби само да би сваког петка, кад је ова примала пензију, добила новчић, а ја то нисам могао. Био сам сувише поносан. Када бих се играо са Билијем Конелом, па кад бих видео моју бабу како завија стазом са крчагом црног пива испод шала, престравио бих се. Измишљао сам разлоге да Билија не пустим у кућу, јер сам стрепио од оног што би старој могло да падне на памет, па да ме обрука.
Када би баба направила вечеру, ја је не бих ни окусио. Једном је Нора покушала да ме натера али ја сам се сакрио испод стола, и још сам дограбио нож од хлеба. Нора се правила да је веома забринута што ме нема, и пошла кобајаги да ме тражи. Излетео сам пред њу са ножем и онда ме оставила на миру. Стајао сам тако све док се мама није вратила са посла и направила ми вечеру, а мало касније, када је стигао тата, Нора је паничним гласом рекла: „Јао, тата, знаш шта је Џеки урадио за ручком!" И наравно, као и увек, отац ме добро изгрдио, мама данима није са мном разговарала, а једва да је причала и са Нором. И све због те бабетине! Бог ми је сведок, страшно сам патио.
онда, као круна на све моје невоље, требало је да приступим првом причешћу и да се пре тога исповедим. Старија жена, по имену Рајан, припремала нас је за то. Била је стара колико и наша баба али добро се држала за своје године. Живела је у великој кући на Монтеноту, носила је дугачку црну хаљину и црну капу. Долазила је сваки дан у школу после часова и причала највише о паклу. Упалила би свећу, извадила нови метални новчић од пола круне и нудила га оном ко пристане да држи прст, „само један прст!", у пламену свеће, пет минута према школском сату. Каквог ме бог дао, увек би ми дошла која пара више, хтео сам да се пријавим али опет, нисам желео да неко помисли како сам грамзив. Онда би нас питала како је могуће да се плашимо да држимо „прст, само један прст!" у пламичку свеће, и то само пет минута, а не плашимо се да ћемо да горимо читаву вечност у паклу. „Читаву вечност! Замислите само! Све патње у овом животу су кап воде у океану према онима у паклу." Жена је стварно била опседнута паклом. А ја оним новчићем од пола круне. На крају часа вратила би новчић у новчаник, што би за мене било велико разочарење. Мислио сам, за тако религиозну жену новчић од пола круне не би требало да има толики значај.Други пут је рекла да познаје свештеника који се пробудио усред ноћи и видео непознатог момка како стоји у дну кревета. Свештеник се уплашио, што је сасвим нормално, али прибрао се и упитао момка шта жели, на што је овај одговорио дубоким, промуклим гласом да жели да се исповеди. Свештеник му је рекао да је дошао у незгодно време, да би требало да се стрпи до јутра, али момак је рекао да је нешто прећутао када је задњи пут био на исповести и да га то сада прогања. Тада је свештеник схватио да је ствар озбиљна, да овај сигурно има нешто тешко на савести, мора да је починио смртни грех. Устао је, обукао се, кад баш у том тренутку закукурика петао у дворишту. Када се свештеник осврнуо, куку и наопако, од момка ни трага ни гласа, само мирис нагорелог дрвета и отисци шака на спрженом кревету. И то је било зато што се момак није исповедио по пропису. Прича ме шокирала.
ли најгоре ми је било када нам је показала на који начин треба да испитамо своју савест. Јесмо ли узимали име нашег Господа, нашег Бога, у уста залуд? Је ли поштујемо оца и мајку? Питао сам је да ли се то односи и на бабе, рекла је да. Да ли љубимо своје ближње као себе саме? Да ли жудимо за туђим добрима? Сетих се пара које Нора добије сваког петка. Када се све сабере, испада да сам прекршио готово свих десет заповести, а све у вези са бабом и све док баба буде у кући ја ћу бити на мукама. 
Насмрт сам се уплашио. Када је цело одељење отишло на исповест, остао сам код куће под изговором да ме боли зуб. Али тачно у три сата, када сам већ помислио да је опасност прошла, стиже момак са поруком госпође Рајан да у суботу морам сам да дођем на исповест, а после тога са осталима у капелу на причешће. Да ствар буде гора, мама није могла да пође, па је послала Нору да ме води.
Да је мајка само знала колико је ова девојчица уживала да ме мучи! Држала ме за руку док смо силазили низ брег, тужно се осмехујући и причајући како јој је жао, како саосећа са мном, као да ме води у болницу на операцију.
– О Боже, смилуј се! – кукала је. – Каква штета, Џеки, срце ми се цепа због тебе! Како ли ћеш се уопште сетити свих својих греха? Немој да заборавиш да кажеш како си шутнуо баку у потколеницу.
– Пусти ме! – викао сам покушавајући да се отргнем. – Нећу да идем.
– Али мораш да се исповедиш – понављала је тужним гласом. – Јер ако сам не одеш, свештеник ће доћи кући да те тражи. Стварно, Џеки, Бог ми је сведок, толико ми те је жао. Сећаш ли се како си насрнуо на мене ножем за хлеб, ономад када си се сакрио испод стола? И шта си ми све говорио? Стварно не знам како ће свештеник изаћи на крај са тобом. Можда те пошаље код бискупа.
Не зна она ни упола од оног што би требало да признам, ако се уопште одлучим да проговорим. Пун горчине, мислио сам да нешто прећутим али онда бих се сетио момка из приче госпође Рајан. Сасвим сам га разумео. Страшно је неправедно што га људи и после смрти не остављају на миру. Гледао сам у куће на брежуљку, стазу која је водила до цркве, сунцем обасјану долину на другој обали реке. Као Адам када се освртао за собом, бацајући последње погледе ка Рају.
Када је Нора својим дугачким корацима прелетела сву ту раздаљину и довукла ме до црквеног дворишта, наједном је променила тон. Претворила се у бесног пакосног ђавола каква је иначе била.
– Долијао си! – узвикнула је победнички и гурнула ме кроз врата у цркву. – И надам се да ћеш добити читаве псалме да рецитујеш напамет док се не покајеш, ти прљаво мало дериште.
Тада сам знао да ми нема помоћи, да сам у рукама свевишње правде. Врата са стаклом у боји затворила су се за нама, није више било сунца, све је било у дубокој сеновитости. Споља је допирао хук ветра, али унутра тишина је као лед пуцала под мојим ногама. Нора је села испред мене, близу кабине за исповедање. Испред су седеле још две старице, а као за инат наишао је и неки бедник, сео до мене и тако ме приклештио да нисам могао да умакнем, све и да сам скупио храбрости. Саставио је руке у молитву, заколутао очима према таваници, мумлао молитве са великим болом. Мора да и он има неку бабу, помислио сам. Само баба може човека навести на тако срцепарајуће исповедање. Он је ипак био у бољем положају, јер је барем могао да исповеди грехе кроз молитву, док ја морам на исповест и ако не кажем све, има да умрем усред ноћи и да се онда враћам сваке наредне и да људима палим намештај.
Онда је на ред дошла Нора и чуо сам нешто као кад се залупе врата, њен глас, као да јој се бутер топи у устима, толико се преподобила, и онда опет лупу врата и ево ти ње назад. Господе, како жене могу да буду лицемерне! Скрушено је спустила поглед, погнула главу, руке преклопила на стомаку и лагано ишла пролазом између седишта према олтару као светица. Бољу представу сигурно нисте видели. Питао сам се јесу ли сви побожни људи такви, стварно. Дошао је ред и на мене. Престрављен да ћу бити проклет, ушао сам, а врата су се сама залупила за мном.
нутра се није видео прст пред оком. У том мраку били смо стварно само Бог и ја, при том он је био у предности. Знао је шта смерам пре него што зуцнем. Обузела ме језа, једноставно више нисам имао куд. Све што сам до тада чуо у вези са исповедањем побркало ми се у глави и онда сам клекао према једном зиду и рекао: „Благослови, боже, јер грешио сам, ово је моја прва исповест." Прошло је неколико минута. Ништа се није десило, па сам се окренуо према другом зиду. Опет ништа. Имао ме је у шаци! Тада приметим полицу на зиду у висини моје главе. Био је то у ствари наслон за одрасле, да се налакте док се моле, али тако успаничен помислио сам да се ту можда клечи.
аравно, наслон је био високо и не баш довољно широк, али ја сам увек био мајстор у пентрању. Успео сам да се попнем, али могао сам да сместим само колена и није било ничега за шта бих могао да се придржим, осим избочине од дрвета мало изнад полице. Ухватим се за њу, понављајући речи молитве мало гласније, и овај пут је упалило. Преградна вратанца се нагло отворише, мало светлости уђе у кабину, и зачух глас: „Ко је тамо?"– Ја сам, оче – рекох брзо, у страху да ме неће чути и да ће отићи. Место одакле је долазио глас налазило се испод оне избочине, негде у висини мојих колена, тако да сам се чврсто ухватио за избочину и сагнуо се. Угледао сам лице младог свештеника који је запањено зурио у мене. Морао је да окрене главу на једну страну да би ме боље видео, а ја моју на другу да бих боље видео њега, тако да смо разговарали мање-више окренути наопачке. Помислио сам како је чудан положај у коме се исповедамо, али откуд мени право да нешто критикујем.
– Благослови, оче, јер грешио сам, ово је моја прва исповест – збрзао сам све у једном даху и још се мало више сагнуо да би се свештеник мање извијао.
– Шта радиш тамо? – повикао је љутито. Пресекао сам се. Упињао сам се из све снаге да будем учтив и само због тога сам се чврсто држао, али када сам чуо такво грубо обраћање, то је превршило сваку меру. Толико сам се препао да су ми руке склизнуле са оне избочине и скотрљао сам се, ударио у врата из све снаге, излетео напоље све до средине пролаза између седишта, где сам остао да лежим на леђима. Људи који су чекали на ред само су поустајали и зинули од чуда. Свештеник је отворио врата кабине и излетео напоље подижући капче са чела. Гледао је у нешто страшно. Онда се појавила Нора, котрљајући се низ пролаз између седишта.
– Ти, прљаво мало дериште! – рекла је. – Могла сам претпоставити да ћеш тако нешто урадити. Знала сам да ћеш ме обрукати. Не могу да те оставим ни минут самог.
Пре него што сам могао да устанем, сагнула се и одвалила ме право преко увета. Што ме је тргло, јер био сам толико затечен да сам чак заборавио да се заплачем. Обогаљен до краја живота, дрекнуо сам из све снаге.
– Шта се овде дешава? – шиштао је свештеник, све љући и љући. – Како се усуђујеш да удараш дете, ти, мала свађалице?
– Али не могу на покору са њим, оче – повика Нора, бесно севнувши очима према попи.
– Иди онда сама, и пожури док ниси добила коју за казну – рече, подижући ме.
– Јеси ли ти то дошао на исповест, човече? – упитао је.
– Да, оче – рекох кроз плач.
– Ох – рече он са поштовањем. – Тако велик и тежак момак мора да има страшне грехе. Је ли ти ово први пут?
– Јесте, оче – рекох.
– Све горе и горе – рече смркнуто. – Грехови целог живота. Не знам да ли ћу те се ослободити данас. Било би боље да сачекаш док завршим са овим старима. По лицима можеш да видиш да немају много да кажу.
– Хоћу, оче – рекох, а као да ми се срећа издалека смешила.
сетио сам огромно олакшање. Нора ми се плазила иза свештеникових леђа, али ми није било до узвраћања. Од тренутка када је проговорио, знао сам да је паметнији од осталих. Важно ми је било само шта он каже, а све остало личило је на кокодакање једне жене и девојчица, њихових прича о паклу, бискупу и покајничким псалмима. Даље од тога нису ништа знале. Почео сам да преиспитујем своју савест и осим рђавог понашања према баби ствари нису стајале тако лоше.Мало потом, сам свештеник уведе ме у кабину за исповедање, оставивши онај поклопац отворен да бих могао да га видим кроз решетке.
– Добро, де – поче. – Да чујем, како ти је име?
– Џеки, оче – рекох.
– И каква те невоља спопала, Џеки?
– Оче – рекох, осећајући да ће бити најбоље да прегрмим најгоре док је он тако добро расположен. – Био сам све испланирао како да убијем бабу.
Он се мало трже и ућута.
– За име бога – проговори на крају – та, било би страшно да си то стварно урадио. Откуд ти сама помисао на тако нешто?
– Оче – рекох, не без сажаљења према самом себи – она је једна страшна жена.
– Стварно? – упита попа. – Како то?
– Пије пиво, оче – рекох знајући добро из оног што је мама говорила да је то смртни грех, надајући се да ће то смекшати свештеника да буде благонаклон према мом случају.
– Ох, не – рекао је и видео сам да је то на њега оставило утисак.
– И пуши, оче – рекао сам.
– То је веома лоше, сасвим извесно, Џеки – рекао је.
– Иде боса унаоколо, оче – наставио сам у нападу самосажаљења. – И она зна да је ја не волим и даје паре Нори а мени ни цента, и увек је на страни моје сестре, а мене грде, и једне ноћи толико сам се насекирао да сам одлучио да морам да је убијем.
– И шта си наумио да урадиш са телом? – упитао је попа врло заинтересован.
– Мислио сам да га исецкам на комаде и однесем некуд баштенским колицима – рекох.
– Помери се с места, Џеки – рече поп – па ти си једно страшно дете, знаш ли ти то?
– Знам, оче – рекох. Управо сам и сам исто помислио. – Хтео сам да убијем и Нору ножем за хлеб испод стола, само сам промашио.
– Је ли то она девојчица која те тукла малопре? – упитао је.
– Аха, оче.
– Неко ће је опет појурити ножем за хлеб једног дана, и неће промашити – рекао је прилично загонетно. – Мораш да будеш веома храбар. Међу нама речено, има их којима бих и ја урадио исто али никад нисам имао петљу. Смрт на вешалима је гадна.
– Стварно, оче? – упитао сам, то са вешањем увек ме је занимало. – Јесте ли икада видели човека како виси?
– На туце – рекао је свечано. – И сви су умрли урлајући.
– Куку! – излете ми.
– О да, страшна смрт! – понови попа. – Многи момци које сам исповедио такође су убили своје бабе и сви су рекли да су се залетели, да није вредно толиких мука.
ричао је тако скоро пуних десет минута, а онда ме извео у двориште испред цркве. Било ми је искрено жао што се растајемо, јер човек је био најзабавнија особа коју сам срео, по верској основи. Напољу, после оног мрака у цркви, сунце је дивљало, као урлајући таласи на плажи. Заслепило ме начисто. Када сам дошао себи, чуо сам шкрипу трамваја на путу и срце ми је заиграло. Знао сам да нећу умрети и враћати се ноћу и остављати трагове на мамином намештају. Једна секирација мање за њу. Нора ме је чекала на шинама. Лице јој се искривило од зависти, јер њу свештеник није никада тако испратио из цркве.
– Па – хладно ће, пошто је свештеник отишао – шта ти је задао?
– Три Свете Марије – рекох.
– Три Свете Марије!? – узвикнула је са неверицом. – Сигурно му ништа ниси рекао.
– Рекао сам му све – био сам задовољан собом.
– И за бабу и све?
– И бабу и све.
– Јеси ли му рекао да си и на мене кренуо кухињским ножем? – питала је мрштећи се.
– Јесам, хтео сам да будем сигуран.
– И он ти је за све то задао само три Здраво Марије?
– Само то.
Полако се спустила са пруге, сва збуњена. Очигледно, то је већ било превише за њу. Док смо се пењали степеницама ка главном друму погледала ме сумњичаво.
– Шта то цуцлаш? – упитала је.
– Пеперминт.
– Је л’ ти то он дао?
– Јесте.
– Господе – цвилела је горко. – Неки стварно имају среће. Уопште се не исплати бити добар. Требало би и ја да будем грешник, као ти.
С енглеског превела
Тања Петровић
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
