3320 25. 9. 2015.
Живот пише драме
ЦВРЧАК ПОД КРУШКАМА
На путу ка спасењу испречио му се и разјарени пас чувар тако да је морао да се повуче у неизвесност вејавице и белинеМилисав-Миса Маринковић проводио је детињство у селу Горња Црнућа, на јужним падинама планине Рудник. Живео је с мајком и старијом сестром. Оца, погинулог у Другом светском рату, није запамтио и био је једини мушкарац у породици. После завршеног четвртог разреда основне школе, на наговор мајке, остао је код куће да јој помаже.
И после годину дана непрестано је убеђивао мајку да га пусти да иде школу. Његови вршњаци ишли су већ у шести разред. У новембру 1955. године мајка му је најзад дозволила да пође у пети разред. Пошто је пропустио више од два месеца наставе на почетку школске године, својски се трудио да то надокнади.
Како је његов завичај познат по великим снеговима, тог јануарског јутра 1956. године вејавица никог није изненадила. Миса је на брзину ставио књиге у торбицу, обесио је око врата и обукао гуњ. Изашао је из куће на снег који је нападао готово до колена. Пред њим је било око девет километара пешачења сеоским путем преко брда до школе у Враћевшници. У полумраку свитања, као потмуло упозорење онима који се удаљавају од топлог огњишта, чуло се хучање планине.
Код прве сеоске раскрснице наишао је на трагове у снегу. Претпоставио је да је испред њега прошао Дуле Пајтовац, најбољи спортиста осмог разреда и Мисин узор. Обично су њих двојица до школе и назад пешачили заједно и Миса је журио да стигне свог старијег друга. Неочекивано, код сеоског дома, трагови у снегу су ишчезли. Помислио је да је његов друг одмакао и да су трагови зато завејани. Ако, којим случајем, Дуле још није пошао, свакако ће се накнадно појавити.
Снежна олуја се појачавала, а Мису је мучила недоумица да ли да пожури или да сачека Дулета. Одлучио је да продужи према супротном крају села и брду Ћелије. Док је снег под његовим гумењацима шкрипао, ветар је фијукао и набацивао нове сметове.
Што се више удаљавао од села, чешће је наилазио на велике снежне наносе. Ходао је по дубоком снегу кроз вејавицу више од сата, а на путу није било никог сем њега. Кад је ушао у шуму, наишао је на говеђе и људске трагове. Очигледно, ту је прошао само неко ко је водио стоку на појило. Да је Дуле ишао испред, и његов траг би се видео. Разочаран и забринут, тек на средокраћи пута ка школи, Миса је схватио да је сам. Стабла церове шуме незнатно су ублажавала снагу помахнитале мећаве, али опомињући хук ветра чинио је цело окружење још више претећим.
Било му је веома важно да, како зна и уме, стигне до Враћевшнице. Слутио је да ће мајка једва дочекати да га испише из школе ако сад одустане и врати се кући. Ноге и руке већ су му промрзле толико да су га болеле. Упадање у све дубљи снег додатно га је успоравало и замарало. Недостајало му је друштво и било би му много лакше да је Дуле с њим. Изнад кућа Тачковаца запитао се да ли су њихова два ђака кренула у школу. Почео је да их дозива, али глас му је био сувише слаб да надјача звуке невремена. Било је јасно да тако само губи време, па је продужио даље.
Кроз густу вејавицу пред њим се назирао обрис превоја Код крушака, иза кога се, све до Враћевшнице, пружала низбрдица. Изложен олујном ветру, сам превој био је огољен, а наноси снега гомилали су се испод саме стрмине. Лед се ухватио Миси за трепавице и веђе и готово му затворио очи. Чинило му се да напредује као пуж, али се ипак некако вукао ка Крушкама. Одрвенела стопала једва да је осећао. Обузимала га је све већа зебња. Ношене ветром, ледене пахуљице забадале су му се као иглице у промрзло лице. Мршаво тело дванаестогодишњег дечака заносило се и посртало, тонући у дубок снег до појаса. Ходање се све више претварало у пузање и то га је додатно исцрпљивало. У налетима, ветар је стално наносио снег на њега. Уста и нос непрекидно су му се пунили снежном прашином. Почео је да кашље и да губи дах. Сада је већ био озбиљно уплашен. Био је свестан да овде може остати залеђен и затрпан снегом као цврчак из басне о цврчку и мраву. Док се батргао у бескрајном мору белине, промрзли удови све слабије су га слушали. Његови напори да се искобеља из сметова чинили су се узалудним. Изгледало је да ће „препливавање” завејаног усека трајати читаву вечност и да се никад неће окончати.
А онда су његови укочени прсти заграбили смрзнуто огољено тло превоја. Коначно је успео да се извуче из дубоког снега и стане на чврсту подлогу. Само стотинак метара даље живела је тетка Нада с мужем Лесом. Покушао је да је дозове, али га нико није чуо, па је скренуо ка њеној кући. Међутим, на путу према спасењу, испречио му се разјарени пас чувар. Осећај радости брзо је нестао. Пас је нападао као бесан и није пуштао дечака да прође. Принуђен да одустане, Миса се повукао и вратио на пут ка школи.
После пола сата наишао је на кућу Милована Милошевића, Дулетовог друга из осмог разреда. Дошао је до кућног прага и, шаком коју је једва осећао, закуцао на врата. Жена која је отворила вриснула је од изненађења. Укућани су га увукли унутра и сместили код топлог шпорета, питајући га шта тражи по тој незапамћеној мећави. Усне су му биле толико обамрле од хладноће да су његове речи биле потпуно неразумљиве. Постепено је долазио себи. Тих дана Милошевићи су спремали крсну славу, па су почели да га нуде разним ђаконијама. Миси је било нелагодно да га госте док време пролази и само је мислио како што пре да дође до школе. Пошто се мало огрејао и одморио, рекао је да мора да настави пут. Почела је препирка. Његови домаћини пристали су да га пусте само под условом да с њим пође и Милован.
Преостали део пута дечаци су прошли у скоро погнутом ставу. Мада су све време ходали низбрдо, олујни ветар гурао их је стално уназад. У поређењу са сметовима испод Крушака, за Мису је та препрека била далеко лакша.
У школи су затекли само послужитеља, једног наставника и два ученика. Сви су се чудили и ником није било јасно како је Миса по оваквом невремену успео да се пробије чак из Горње Црнуће. Мећава је била толика јака да су сви други ђаци и наставници остали код кућа и тог дана није било наставе.
Кад се током дана вејавица мало смирила, Милован и Миса кренули су својим кућама. Ветар им је сада дувао у леђа. Иако је Милован покушао да задржи Мису на преноћишту, овај није хтео ни да чује. Знао је да ће његова мајка да се забрине ако он до краја дана не дође кући. Повратак је био напоран, али с мање неизвесности. На крилима самопоуздања, стеченог у савладавању сметова при доласку у школу, кући је стигао здрав и читав.
За овај Мисин подвиг брзо се прочуло по околини. Више није било убеђивања с мајком око наставка школовања, па је он касније завршио и факултет.
Тренуци борбе с мећавом испод Крушака снажно су се урезали у Мисино сећање. Ово „снежно” искуство, у коме је као ђак пешак испољио упорност, одлучност и храброст, на посебан начин обележило је његов каснији живот. Али то је већ нека друга прича.
Аутор:
Милан Анђелковић
Илустровао:
Лазар Качаревић 
