3320 25. 9. 2015.
ТАКО ЈЕ ПИСАО СВЕТИ САВА
Живот у анђеоском лику
Манастирски устави које је свети Сава уредио за Хиландар и Студеницу прописивали су начин богослужења, али и неке сасвим обичне ствари попут понашања за трпезом, уписивања прихода и расхода, дељења монашке одеће и обуће
Пошто је његов отац саградио један манастир на „ловишту зверова”, а други где беше „опустело место од безбожних разбојника”, сети Сава преузима на себе да устроји живот братије у ова два манастира и напише типике којима ће се руководити монаси у вршењу црквених служби и у свакодневном животу. У подизању Студенице, на месту где је ловио, и Хиландара, на месту где је била опустела црква, Стефан Немања имао је помоћ најмлађег сина Растка, тада већ монаха Саве. Пишући Хиландарски и Студенички типик, који су готово истоветни, свети Сава желео је да помогне и својој „духовној дечици” у њиховом монашком подвигу руководећи их да буду кротки и богоугодни, објашњавајући им како да држе богослужења, како да се опходе један према другоме и како да се бране од „световних страсти”. На почетку Хиландарског типика поручује братству:
„У кротости примите ову реч која може спасти душе ваше. Будите творци речи, а не само читаоци, помишљајући у себи да који слуша речи и не чини што је заповеђено њима, такав је сличан човеку који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се, и отиде, и одмах заборави какав је био.”
Свети Сава прво је саставио Хиландарски типик, негде између 1200. и 1205. године, а затим је око 1208. године, када је са Свете горе дошао у Србију, сачинио и Студенички типик. Устав два манастира у ствари је превод првог дела типика цариградског манастира Богородице Евергетиде, чији су свети Симеон и свети Сава били велики добротвори. На првом месту, типик уређује начин вршења богослужења, али уз то упозорава и подсећа монахе како треба да обављају службу Божју. На јутарњем богослужењу, кад се чине коленопоклоњења и устајања, сви треба да буду уједначени, да се не дешава да један жури, а други касни. У томе им помаже дневни јереј, еклесијарх, који „указује ред”. После службе, кад крену у своје ћелије, братија се одвраћа од састајања, празних разговора, сујетних или непристојних ћаскања, празнословља и смеха јер тако раслабљују ум.
„То да не господари мојим оцима и братијом, већ свако да пође својим ћелијама одважно, а уједно мудро и бодро, и свагда чинећи оно што је Богу мило.”
На литургији треба одгонити од себе нечисте и зле мисли, а на исповести бежати од окривљавања сабраће и приказивања себе као жртве. Чувајући завете безбрачности, сиромаштва и послушности, монаси не смеју ништа да раде без игумановог знања, тачније, како пише у типицима, не смеју да предузимају мрачна и тајна дела, да имају имовину за коју игуман не зна, макар се радило о једној воћки или новчићу, а недостојно им је и да имају служитеље. У ћелијама живе по два монаха који треба да буду сложни, да бодре један другог и испомажу се, при том се „новак” потчињава старијем, неписмени писменоме, необразовани образованом, млађи старијем.
Типици предвиђају случајеве самовољног одласка из манастира, сваљивања кривице на друге на исповести, кашњења на богослужења, неизвршавања игуманових заповести и упозоравају монахе како да се чувају сујете, размирица, похлепе, гордости у које ће неки, свесно или несвесно, можда запасти. Казне, међутим, показују разумевање за људске слабости с којима се црнорисци боре. Већини епитимија, црквених казни, претходе усмене опомене, а усменој опомени пружање прилике монаху да образложи зашто је прекршио неко правило. Готово ниједан прекршај не подразумева обавезно искључење из манастира. Монах добија „другу шансу” да се поправи, искупи, а тек уколико то не учини, одваја се од манастирске заједнице.
Настојатељ манастира преузима на себе највећу одговорност и можда највећи духовни подвиг. Игуман се стара о братству, исповеда их и руководи у подвизавању, али брине и о самом манастиру и његовој имовини. Осим што утврђују његове дужности, начин избора и постављења, типици детаљније описују и улоге економа и еклесијарха. Економ се стара о манастирској имовини и одговара „ако ли шта пропадне, макар и од малих ствари несмотреношћу”, док еклесијарх брине о црквеној служби, надгледа да се нешто не пропусти у појању и читању, пали свеће у цркви, чисти кандила, записује имена преминулих која треба изговарати на богослужењу. И економа и еклесијарха бира братија с игуманом.
„Велики број међу вама не волим да буде”, поручује свети Сава. Монаха треба да буде толико да имају довољно хране у манастиру, а братство да сачињавају они који свему другом претпостављају побожност, љубав, јединство и слушају игумана. Поручујући црнорисцима да на почетку сваког месеца за време обеда читају типик, „грешни и лени и последњи од свију монах Сава” опомиње их да чувају правила манастирског устава „неразрушиво и непромењено”. Нека од тих правила доносимо и овде.
Седам дана
до плашта
Монашки постриг, како се назива чин којим се неко прима у монаштво и збацује „световне власи”, не могу да приме „несавитљиви, ропћући и мрзовољни према заповестима”. Манастирско братство треба да дише као један, у њему нема поделе на „моје” и „твоје”, нема неоправданог издвајања од осталих и повлачења у своју ћелију, нема засебног обедовања, дописивања с родбином и примања савета од њих. Оне који нарушавају поредак речју, делима или понашањем издвајају себе од других, треба удаљити из братства. Зато онај ко жели да приступи монаштву, мора прво да прође раздобље искушеништва, кад се посматра да ли са смиреношћу и трпљењем обавља службе које су му заповеђене. После седам дана искушеници се облаче у плашт и монашки шлем, а ако се покажу довољно послушним и ревносним, могу после шест месеци да приме „заруку божанственог и анђелског лика”.
О сујетним
и празним разговорима
Они који много говоре неће побећи од греха, упозорава свети Сава своја „духовна чеда”. У ручном раду, некој другој служби, на путу или док болују, монаси треба да се клоне празних и сујетних разговора, не треба да се безразложно састају, а препоручује им се да говоре из светих списа или да ћуте. Један према другоме да гаје љубав и мир и, уместо љутње и гнева, да се обраћају речима: „Благослови и прости, брате!”
О трпези
и обедовању
Ред се знао и за време јела, за трпезом. Обедовало се два пута дневно, већином риба, сочиво, барено поврће, у зависности од тога да ли је пост. За вечеру се добијао хлеб, коме се понекад могло додати и мало воћа. За сто се седа према распореду који је одредио игуман, обед прати уобичајено читање житија светих које не сме да се омета световним разговорима, а забрањено је и наздрављати. Само игуману је дозвољено да прозбори понешто, „говорећи смерно”, као и да одговори „кратко и сажетим речима” ако га неко нешто упита. Монаси, такође, не треба један другом да додају храну или пиће, већ онај коме нешто треба додати за то треба да замоли игумана, па ако он одобри, тек онда може да узме. Објашњавајући да није реч о шкртости, свети Сава истиче да се тиме жели избећи извољевање, неситост а учи се и уздржаности. Као што се није смело каснити на обед или каснити на литургију због јела, тако се не одобрава ни неоправдано изостајање од ручка. Нико од монаха није смео да има ништа од јела или пића у својој ћелији, нити да кува засебно и обедује засебно, осим ако није болестан, па му је, с игумановим знањем, то дозвољено.
Одећа
и обућа
И за старешину манастира и за његову братију важило је правило да не смеју да имају ништа од имовине, а тачно је прописано и како им се додељује одећа и обућа.
„Заповедио бих да им се дају расе шивене, али видех да завишћу ђаволском међу њима настадоше многа роптања, говорећи један другоме: ’Теби је боље дано, а мени горе.’”
Зато Хиландарски типик прописује да се братији даје по перпер на годину дана да купе себи одећу, а одлука о томе коју ће обућу давати братији оставља се игуману и економу. Студенички типик налаже да сваки монах годишње добије расу, кожух, довољно постељине, клашње и мантију, уколико се некоме поцепа, а за обућу по педесет белих новчића. Међутим, игуман не даје нову одећу монаху док не добије стару.
Постављење
игумана
Будите ми са сваком чашћу и љубављу, сваким страхопоштовањем, сваком непоколебљивом покорношћу, сваком послушношћу игуману вашем... И ти, оче духовни овога освештенога стада и наставниче, буд смеран братији, милостив, показујући им сву очинску добру вољу.
Делови који говоре о постављењу игумана различити су у Студеничком и Хиландарском типику. Док старешину светогорске светиње бирају монаси, у избору студеничког игумана учествују старешине пет манастира, али и сам владар. Ако се представи или напусти манастир, хиландарски игуман, еклесијарх, економ и десеторица или дванаесторица најстаријих монаха бирају новог старешину. Настојатељ Студенице први је међу игуманима и то типик изричито прописује. Бирају га старешина Ђурђевих ступова, игумани манастира посвећених светом Николи у Топлици, Казновићима и Дабру, као и настојатељ манастира Светог Ђорђа у Дабру. У савету који бира студеничког старешину је и „самодржавни господин све Српске земље”, као и старци подобни за ту дужност. Владар предаје жезао игуману и доводи га на игумански трон уз речи „Достојан!”, коју три пута понављају сви присутни. Заповеда се у типику владару који поставља игумана да буде „осветитељ и чувар овог светог манастира... да бди над овим светим местом”.
Слобода
манастира
И Студеница и Хиландар манастирским уставима одређени су као слободни од црквених и световних власти. Тачније, Хиландар није ни под чијим правима, „ни царским, ни црквеним ни другим ничијим, него је под једином слављеном Богородицом Наставницом” и слободан је од власти светогорског прота, других манастира и владика. Исто важи и за Студеницу, с тим што њу свети Сава поверава ономе који влада српском земљом „њега да има за осветитеља ономе који би хтео да прекрши било које манастирско право”.
Имовина
Устави који уређују манастирски живот не баве се само духовним стварима, већ и оним материјалним, заповедајући брижљиво чување црквене имовине, али и беспрекорно и уредно уписивање прихода и расхода. Црквена имовина, свештени сасуди, завесе, иконе, књиге не смеју ни да се узимају нити да се носе из манастира без оправданог разлога, какав је, на пример, пожар или ратна опасност. Онај ко отуђи било шта од тих ствари, пада у грех црквене крађе и подлеже законским казнама. Под анатемом и страшном клетвом биће, такође, сваки који узме било шта из манастирске цркве или манастирских села, односно с имања која припадају светињи. „Јер он је трипут јадан и трипут проклет, ма ко био ако преступи ову заповест.”
О давању
на вратима
Манастир пружа помоћ немоћнима, нагима и босима, болеснима који дођу пред његове двери. За оне „који су нас спокоја ради посетили” сазидана је гостопримница где могу да се одморе и добију помоћ од монаха. Ипак, и у овој милосрдној служби типик уређује како се даје немоћницима: стару обућу и одећу може да даје само игуман, гладним душама даје се од хране која је претекла, али и „од уздржљивости” монаха од преобилне хране. Нарочито је прописано „давање на вратима” у дане слављења Успења пресвете Богородице и празника посвећених слављењу успомене на светог Симеона и његову жену свету Анастасију. Манастир је имао и гробље где су се сахрањивали они који дођу са стране. „...Најчистије од свега треба према страној нашој браћи чистоту указати, да и ми чисту и богату милост за њих од Бога примимо. А не волимо да икога са врата наших празног отпустите”.
КАРЕЈСКИ ТИПИК
За разлику од Хиландарског и Студеничког устава, који су уређивали живот у заједници, братству, Карејски типик (1199. године) одређује правила за подвизавање усамљеника који живе у светогорској ћелији посвећеној светом Сави Освећеном. У Хиландарском типику, свети Сава објашњава братији како је подигао „стан и црквицу” посвећену „пустинослужитељу” светом Сави Освећеном и упозорава их да пажљиво бирају ког ће монаха одредити да у њој живи. То не сме да буде онај који служи ради телесног одмора, неписмен или онај који би да тргује у њој, већ монах који бира да „тесним путем уђе кроз уска врата”. У Карејском типику наведено је да у испосници могу да живе највише тројица монаха, да треба строго да држе све постове и једу једном дневно, као и да над њом немају власти прот ни игуман Хиландара. Хиландарци не смеју да узимају ништа из Карејске испоснице, али су дужни да јој дају „ради спомена” свећу светом Сави и 60 литара уља.
Аутор:
Ј. Чалија
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
If you love Coach Shoulder Bags, you will like to get the best price for this. You can try to find cheap coach wallet you can search Coach Outlet Online. There are many online coaching the best export price of this proposal you can love with a purse of different types. Cheap Coach Outlet Factory don 't means of false products. You can find the best online stores from the many cheap Prada Handbags like Amazon and eBay. But you don 't have to adhere to them, because you will find many Coach Wallets, if you watched the Google search about Coach Outlet Store. You can get a Puma Shoes or bum bag to carry a very low price. They are available Coach Purses, so try a lot of Puma Speed Cat in the Google search engine results will appear. Don 'because they may sell copies of the Coach Purses Factory, t get a new coach and some of the export. Prada Shoes with the other online stores like cheap prices proposed by Macy 's, or Dillard' s. They provide you with the site from looting their Coach Outlet Store. There is a good Coach Purses, you can purchase a new coach bag for much cheaper prices.