Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Свет другим очима


ЖЕНА КОЈА МИСЛИ


      

Њен процес размишљања тече другачије него код обичних људи. Способности њеног мозга нису умањене. Могло би се рећи да је њен ум одабрао да се не повинује правилима. То је могло да се заврши на безброј лоших начина, али Темпл је тачно знала куда жели да иде

вет је непроменљива величина. Скуп боја, облика и звукова. Увек недовољно истражено пространство мириса, укуса, ствари које треба додирнути, одредити. Његова непроменљивост улива нам сигурност и основу на којој градимо своје куће, животе и снове. Пријатно је пробудити се сваког јутра и знати да ћемо бити окружени људима који све то виде на исти начин. Сваког дана без размишљања и тешкоћа улазимо у низ краћих и дужих разговора, градимо везе с другима, осмехујемо им се, грлимо их, говоримо им речи, заузврат добијамо речи. Без напора.



                             Темпл и Клер Дане, глумица која је игра у филму
   
   Тешко је замислити живот некога коме је околина променљива, а унутрашњи свет непроменљива величина на коју се ослања. Особа која не види спољашњост онако како је ми видимо. Томе разлог могу да буду различите болести или поремећаји који људима изгледају као неправилност, нешто погрешно и вредно, у најбољем случају, сажаљења, али много чешће поруге и искључивања из друштва. Другачије значи испод нас. Умом и могућностима. Таква је била Темпл Грандин. Изгурана у страну, несхваћена. А онда је натерала људе да на свет, за промену, гледају туђим очима.

                                            Без грљења, молим!

   Лекари су рекли своје. Трогодишња Темпл има један од многобројних облика аутизма. Мале су шансе да ће икада проговорити и најбоље је да се смести у неку установу где ће за то обучени људи знати како с њом да поступају. Америка педесетих година прошлог века није била наклоњена укључивању оваквих људи у друштво. Мислило се да је за дете најбоље да проводи време са себи сличнима.
   На срећу, Темплина мајка одбила је ову понуду желећи сама да брине о својој девојчици од које није хтела да се одвоји. Запослила је дадиљу која је сате и сате проводила с Темпл причајући јој приче, објашњавајући јој имена предмета, како да се понаша. Напредак је био спор, а тешко је било одржати пажњу девојчице. Сваки покрет би јој привукао пажњу, свака слика разбуктала машту, док су се звукови стапали у неразлучиву целину. Била је преосетљива на додир и зато скидала одећу са себе, покривала уши да одбије буку. Оно што је правило највише тешкоћа био је додир с људима. Оно што већина мајки узима здраво за готово Темплиној мајци било је одузето. Она никада није могла да загрли своје дете, да је утеши када плаче, што је било често, јер би покушајима да јој се приближи ствари постајале још горе. Сваки физички додир за Темпл је био неприхватљив. Вриштала би сваки пут када би неко покушао да је загрли и не би се смиривала сатима. Често би отишла у двориште где је била постављена љуљашка. Села би и полако се вртела у круг док се ланци не испреплићу до краја. Онда би се пустила, подигла ноге и препуштала инерцији да је полагано врати у нормално стање.
   У четвртој години неки зид се срушио и девојчица је решила да говори. Убрзо се показало да је веома интелигентна и да су лекари направили велику грешку. Како је одрастала, упознавала је саму себе, а други су покушавали да је прате. Њен процес размишљања тече другачије него код обичних људи. Способности њеног мозга нису умањене. Могло би се рећи да је њен ум одабрао да се не повинује правилима. То је могло да се заврши на безброј лоших начина, али Темпл је тачно знала куда жели да иде.

                                               Покварена плоча

   Што је више желела да зна о свету око себе, то су њени родитељи мање могли да јој помогну. Темпл је зато захтевала да крене у школу, као и сва друга деца. Не због дружења или игре. То јој је било досадно, него због знања. Тако велики корак није смео олако да се направи. Родитељи су дуго размишљали, али су схватили да њене могућности не могу да прођу без правог вођења и бриге. Убрзо су посумњали у своју одлуку.
   Темпл се сваки дан кући враћала решена да не проговори ни реч, а у стопу су је пратила деца и викала: „Покварена плоча! Покварена плоча!”   На часовима су јој се смејали, поготово када би се јавила и причала брзо и једнолично, али острашћено. Осећајући оно што њени вршњаци још нису искусили. Жеђ за знањем и понос што већ зна толико више од њих. То је било на часовима техничког образовања или физике, које је обожавала. Они су се савршено уклапали у начин на који њен ум ради. Мрзела је аритметику и језике. Толико апстрактно знање није могла да разуме.
„Речи су тек мој други језик.”
   Чак и најједноставнија једначина правила јој је збрку у глави ако на месту бројева не замисли јабуке. Најгори је био француски. Илс, на француском они, било јој је исто што и енглеско еелс – јегуље. Страни језици су јој само збрка гласова.
  Темпл, која сада има 63 године, у бројним интервјуима објашњава начин на који размишља. Она га зове „сликовница”. Када види пар ципела, не помисли „Аха, то су ципеле”, већ јој се у глави у неколико секунди изређају слике свих ципела које је икада видела. Закључује да су то ципеле не зато што су на нечијим ногама и зато што се зна да људи носе обућу већ зато што је закључила да имају физичку сличност са свим парима ципела из њеног „фото-албума”. Исто је и са облицима и угловима. Помислили бисмо да је са свом том навалом сећања немогуће функционисати и били бисмо у праву. Темпл је требало много времена да научи да контролише ове налете, али то је и даље једини начин на који може да разуме стварност.
   Из свега овога изашла је јача и сигурнија у себе, али још више отуђена од људи. Веровала је само најближима; породици, наставницима и професорима који су имали стрпљења да развијају њену надареност.
„Сада ми је то све смешно, али тада је заиста болело.”

                                                 Грљење, молим!

   Онда је дошло лето које јој је већ наопак свет још више усложило. Било је одлучено да ће ићи на универзитет, па је лето пред одлазак од куће провела на фарми код тетке и тече.



   Они су имали велику фарму са пуно стоке, углавном крава. Живот је био једноставан, а то је баш оно што јој је требало. Много времена је проводила гледајући краве, говорила је како имају људске очи. Посебно се занимала за жигосање крава. Очигледно болно, чим су морали да их стављају у велике кавезе, налик пресама, чије су се странице померале не би ли држале краву на месту. Темпл је то изгледало још окрутније, али јој је теча објаснио да их то смирује.
   Једног дана, у једном од својих лоших стања, Темпл је истрчала из куће да се склони од свих. Није имала љуљашку, а паника и анксиозност све су више расле. Морала је некако да се смири, а онда је угледала кавез. Не размишљајући о томе да може да се повреди, увукла се у њега и натерала течу, који је истрчао за њом, да га затвори. Пошто је већ навикао да није добро противречити јој, полако је повукао ручицу. На први притисак, паника је нестала, дисање јој се уравнотежило и од тада је кавез заменио љуљашку.
   „Па ово је као загрљај, само боље”, рекла је.
   Тако је лето прошло углавном мирно, иако је њена мајка била изван себе када је видела у том кавезу.
   Први дан факултета. Зачудо, Темпл се одлучила за психологију. Вероватно је хтела да сазна више о себи, али и понашању других људи које, колико год се трудила, није могла да разуме. С колегама се наставило по старом, неразумевање и одбацивање, али барем су ту биле животиње. Пуно коња, крава и осталих домаћих животиња. С њима је проводила много времена, а то је и подсетило да овде нема ни љуљашку ни кавез. Пошто је била веома вешта с алатом, а захваљујући и беспрекорној визуализацији и разумевању механике, направила је „машину за грљење” по својим мерама.
   Заснована на хидраулици, мала и тапацирана машина изгледала је много боље од кавеза, али то није спречило да њена цимерка отрчи декану плачући када је затекла Темпл како је користи. Скандал је избио преко ноћи. Уследили су сати и сати разговора с ограниченим факултетским психијатром неспремним за овакав случај. Он је постављао питања која Темпл није могла да разуме, а она је давала једноставне одговоре подложне погрешном тумачењу. Тако се дошло до немилог закључка да машина служи за сексуално задовољавање, па је завршила у контејнеру. А убрзо поново у Темплиној соби.
   Темпл је сама извадила и поправила. Онда је направила опширно статистичко истраживање на студентима којим је желела да докаже да машина заиста умањује стрес. Обимна дисертација не само да је убедила наставничко веће у неопходност ове справе у Темплином животу већ је, ненамерно, открила њене неочекиване истраживачке и интелектуалне способности. После тога су је и колеге оставиле на миру, а она је, растерећена, могла да се посвети нечему што заиста воли. Животињама.

                                             Отварање врата

   Кад је дошло време за мастер студије, Темпл је одабрала науку о животињама. Знала је да је ту очекује рад на терену и томе се радовала, али ништа није могло да је припреми за оно што је видела. Терен нису биле фарме већ велике кланице где су се стотине грла гурале на малом простору да би одмах потом биле натеране у мали, али дубок базен за дезинфекцију, после тога на сурово клање.
   Бука је била неиздржива, а паника и страх који су владали међу животињама није било лако занемарити. Како на ово није могла да се навикне, забранили су јој да долази. После пуно наговарања и рата с бирократијом, добила је дозволу, заправо наређење кланици, од декана. Схватила је да ако жели да помогне, мора прво сама да се суочи са својим страховима. Прешла је сваку препреку коју јој је живот поставио, зашто не би и ову. И ту јој је њена „сликовница” помогла. Сваку тешкоћу представила је као врата.
   „Ако не отворим врата никада нећу знати шта је с друге стране.”
   И тако је ишла корак по корак. Долазила је сваки дан, остајала све дуже, док се није навикла на ново окружење.
   Непрестано је размишљала о ономе што види.
   „Користити животиње као храну је етички исправно, али морамо то да радимо на прави начин. Морамо тим животињама дати пристојан живот и морамо да им дамо безболну смрт. Дугујемо им поштовање.”
Плакат за филм о Темпл Грандин
   Посматрајући понашање крава, уочила је неке обрасце у њиховом понашању које би неко ко није аутистичан вероватно занемарио. Краве се крећу у великим круговима иако их нико на то не тера. То их смирује, а чим неко од запослених прође и поремети га, паника се враћа. Када корачају ка базену, води их ходник са зидовима налик кавезу, с наглим скретањима, неким ланцима и кошуљама увек нехајно пребаченим преко њих. Све то одвлачи им пажњу. Сакупивши сва ова знања, Темпл је замислила савршену кланицу. Нашла је и архитекту који ће да јој помогне у нацртима. Тако је настала нова врста хуманих кланица, које су замениле већ 60 посто пређашњих.   
   Краве се до базена воде дугачким спиралним или кривудавим ходницима. Тако животиња зна шта је чека иза сваког угла, корача полако и сигурно, готово хипнотисана кружним кретањем. Зидови су високи и непрозирни и води се строго рачуна о томе да на њима ништа не виси и не одвлачи пажњу. У базен се улази постепено, нагибом, нема наглог пропадања и гурања.
   Иако скупе и велике, на дуже стазе су штедљиве. Многа грла губила су живот на путу до базена, а то значи да је њихово месо неупотребљиво. Трошкови су сада знатно умањени, а друштва за заштиту животиња много се ређе жале властима.
   Овим је Темпл заслужила диплому, а после тога завршила је и докторске студије. Написала је десет књига о бризи о домаћим животињама и огроман број чланака у стручним часописима о најразличитијим практичним темама који су јој заслужили преко двадесет награда.

                                               Последња врата

   С годинама постала је отворенија према људима. Сазнала је да постоје многи који деле њене тешкоће. Почела је да држи предавања аутистичној деци и њиховим родитељима, прво спонтано, на једном предавању коме је и сама присуствовала.
   „Нисам могла да верујем колико доктори говоре погрешне ствари.”
Изашла је на бину на молбу једног од приређивача. Публика је била очарана, мајке препуне питања, и после петнаестак минута пола сале било је у сузама.
   Тада је решила да напише књигу. Била је то прва аутобиографија коју је написала нека аутистична особа. Тако је упознала себе с другима. Коначно су је разумели и прихватили. Отворила је још једна важна врата. Не само себи већ милионима људи широм света.
   Постигла је далеко више од оних који имају све нормалне услове за функционисање међу људима. Привлачна и увек насмејана, у свом препознатљивом каубојском стилу држи предавања широм света. Негде о животињама, негде о људима, али углавном и на једним и на другим говори о истим стварима. О потреби за једноставношћу, успоравањем, приоритетима.
   „Када бих могла да пуцнем прстима и не будем више аутистична не бих то урадила. Аутизам је део онога што јесам. А машина за грљење ми се покварила пре две године и никако да је поправим. А и не треба ми. Сада грлим људе” .



Аутор: 
Кристина Јанковић
број: