Живот је бајка – Хенри Дарџер

УМЕТНИК И ЗАШТИТНИК

Сирова уметност потпуно нетакнута образовањем и угледањем на друге граничи се с генијалношћу праисторијских пећинских уметника

    Надахнут радом немачког психијатра Ханса Принцхорна и његовом књигом „Уметност ментално оболелих”, француски уметник Жан Дибифе сковао је појам арт-брут да њиме означи уметност самоуких стваралаца који раде ван граница уобичајеног културног миљеа и установа културе заједница у којима живе. Арт-брут подразумева уметност психички оболелих, али и затвореника, ексцентрика, усамљеника, неприлагођених… с маргина друштва. Управо је „маргинална уметност” најчешћи превод Дибифеове кованице код нас. Али се, неретко, срећу и синтагма „аутсајдерска уметност” и буквална – „сирова уметност”.   Уметност Хенрија Дарџера то најбоље показује.
   На први поглед, његови радови изгледају као дечији цртежи. Ипак, само тренутак касније постаје јасно да не постоји дете које може да осмисли сцену с тридесетак људи и на комаду хартије метар и по дугачком и шездесет или седамдесет центиметра широком стрпљиво је исцрта и пажљиво обоји. Ко се мало више заинтересује, схватиће да се иза имена Хенрија Дарџера крије прича која је, иако никад неће бити у потпуности испричана, чак и тако крња, саздана од претпоставки и нагађања – изузетна, задивљујућа, али и толико необична да би, да није Дарџерове заоставштине, било тешко поверовати да није плод нечије разигране маште.

Муке у Линколну

    Хенри Џозеф Дарџер рођен је у Чикагу 1892. године, највероватније 12. или 17. априла. Четири године касније његова мајка је умрла на порођају, а девојчица коју је донела на свет дата је на усвајање. О сестри Хенрија Дарџера не зна се ништа, чак ни то да ли је преживела најраније детињство. Једино што је извесно јесте да никад није упознала брата.   Хенри Дарџер остао је да живи с оцем, Хенријем старијим, кројачем, који му је у сећању остао као брижан и пажљив човек. Два Хенрија живела су заједно све до 1900. године. Иако обележене сиромаштвом и смрћу мајке, године живота с оцем су, ма како се то парадоксално чинило, биле најсрећније године младости Хенрија Дарџера. Научио је да чита с пет година, радовао се сликовницама које је добијао од оца, успевао је да уштеди који новчић и купи себи боје… Тај свет – свет детињства, бајки, веселих илустрација – постао је уточиште у коме је увек могао да нађе заштиту од невоља стварног света, уточиште које, заправо, никад није ни напустио.

''Бег од олује''

    Хенри старији је, 1900. године, без средстава за живот, неспособан да се бави својим послом због лошег здравља, био приморан да живот настави у прихватилишту за сиромашне и болесне Свети Августин. Поживео је још само пет година. Хенри млађи је дом нашао у прихватилишту за католичке дечаке. Учење му је добро ишло. Из првог разреда школе је, зато што је добро читао, одмах пребачен у трећи. Али, имао је невоља због звукова које је правио „устима, носом и грлом”, желећи, највероватније, само да привуче пажњу, да буде смешан и забаван. Други дечаци у њему су видели чудака кога је најлакше и најбоље само претући. Хенри је покушавао да се одбрани дугачким дрвеним штапом… Због свега тога – ометања наставе чудним гласовима и нарушавања реда честим тучама – искључен је из школе.
    Затим је, после лекарског прегледа, послат у градић Линколн у Илиноису, у болницу за „слабоумну децу”. Тешко да ће се икада наћи одговор на питање како се догодило да је у бистром и маштовитом Хенрију Дарџеру неко открио „слабоумног” дечака. Сам Дарџер се, много касније, присећао дијагнозе да му „срце није на правом месту”. Постоји претпоставка да је у болницу упућен због „самозлостављања”, што је, у оно време, био израз који се употребљавао да би се описало дечије откривање сопствене сексуалности. А могуће је и да је постављање дијагнозе било само оправдање да се проблематични дечак, тек избачен из школе, препусти на бригу некоме другом.
    У установи у Линколну нимало се није презало од суровог физичког кажњавања деце, а напоран рад био им је неизбежна обавеза. „Да сам знао шта ће ми урадити, сигурно бих побегао!”, писао је Дарџер сећајући се година у Илиноису. Ту је до њега стигла и вест о смрти оца. Угасила се нада да ће се срећне године живота с оцем вратити. „Нисам плакао. Уронио сам у некакву дубоку тугу. (…) Нисам могао да плачем, а боље би било да јесам. Био сам у таквом стању недељама”, описивао је стари Хенри своја дечачка осећања.
    Тада је одлучио да побегне. После неколико неуспешних покушаја, један је, 1908. године, уродио плодом. Хенри Дарџер побегао је из болнице и, ако је веровати њему самом, пешке прешао више од двеста педесет километара, колико га је делило од Чикага, где је стигао у лето 1909. године.
    Без дома у који би се вратио, Хенри се снашао нашавши посао настојника у католичкој болници Светог Јосифа. Даноноћно је радио. Забележио је како је, клечећи, рибао подове болничких соба и тридесет метара дугачак ходник. Присећао се како је кажњаван и кад би нешто скривио, али и без разлога. Чинило му се да је, у поређењу с његовим тадашњим животом у Чикагу, чак и живот у болници у Линколну био прави рај. Ипак, није био затворен, нигде није морао да бежи…    Свакодневно је одлазио у цркву, бар једном на мису, а суботом и недељом и по три, четири, пет пута. Стекао је једног пријатеља, Вилијама Била Шлодера. Зближило их је то што су и један и други мислили да је неопходно да постоји боље уређен и осмишљен начин заштите сирочића, злостављане и запостављене деце.

Чудо као пирамида

Дарџерова машта пренета на хартију

    Сазнање да је много деце о којима нико не брине и којима је потребна заштита, као што је и њему била потребна само неколико година раније, учинило је да Хенри пожели да усвоји дете. Али такав захтев усамљеног двадесетпетогодишњака вероватно се члановима црквене заједнице, којој се обратио, могао чинити само чудним. Његовој жељи, ма колико је упорно понављао, никад није удовољено.
    Сједињене Америчке Државе ушле су у Први светски рат 1917. године, а међу регрутима који су се спремали за борбу нашао се, од септембра те године, и Хенри Дарџер. Војнички живот је упознао, али у борбама није био. Отпуштен је из војске 1918. године због оштећења ока и тешкоћа с видом. Одмах се вратио на свој стари посао у болници.
    И онда, рекло би се да Хенријеве пустоловине престају и да његов живот, до тада налик планинској реци која пробија пут кроз теснаце, принуђена да заобилази многе препреке, постаје попут реке у равници, и споро се и једва приметно креће ка ушћу. Посао је мењао тек утолико што је из једне болнице прелазио у другу, а и то само два пута, 1922. и 1947. године. И даље је чистио, прао судове, обављао ситне поправке, паковао стерилисане завоје… Из Чикага није одлазио. Пребивалишта у болницама у којима је радио заменио је, 1930. године, малом изнајмљеном собом на другом спрату куће на Западној Вебстер авенији број 851, у близини Линколн парка на обали језера Мичиген. У тој собици живео је више од четири деценије. Она је постала његово „Краљевство”.
    Комшије се сећају Хенрија Дарџера као тихог усамљеника. Ретко би, осим поздрава, прозборио било коју реч. Али, често се из његове собе чуо жамор разговора, па би се некоме ко би се нашао пред вратима могло учинити да је унутра велико друштво које води живу расправу. Они који су мало боље познавали Хенрија знали су да он, говорећи различитим гласовима, разговара сам са собом. Одећа му је, иако стара и похабана, увек била чиста и уредна. Сакупљао је илустроване часописе које би други бацили.

Вилијам Шлодер и Хенри Дарџер

Кад се Вилијам Шлодер, Дарџеров једини пријатељ, преселио у Тексас, речи изговорене између њих заменила су писма. Њихово пријатељство трајало је све до Вилијамове смрти 1959. године.
    „Моја драга пријатељице, госпођо Кетрин Шлодер, нимало се нисам добро осећао кад сам примио веома тужну вест да је мој пријатељ Бил преминуо прошле суботе. (…) Он ми је био као брат, а сада више ништа није важно…”, писао је Дарџер, јуна 1959, Вилијамовој сестри.
    Зашавши у осму деценију живота, Хенри Дарџер је, 1963. године, морао да се пензионише. Иако су му ионако мали приходи постали још мањи, ни тада се његов живот није много променио. Станодавци Нејтан Лернер, познати и цењени чикашки фотограф, и његова супруга Кијоко увек су имали разумевања за Хенрија. Никад га нису замолили да се одсели, иако су то од њих тражили неки станари, гледајући с подозрењем чудног старца који им је личио на бескућника. Лернерови су чак и цену рентирања собе Хенрију, с 40 долара месечно, спустили на 30.
    Хенрија Дарџера ни у старости није напустила жеља да има некога о коме ће се бринути и коме ће пружити љубав. Дете није могао да усвоји, али се Кијоко Лернер сећа радости коју је старом Хенрију доносило једно малено биће: „У то време имали смо псића по имену Јуки. Смешио се кад је Јуки скакутала поред њега. Никад никога није звао по имену осим Јуки. Једном ме је питао ‘Колико кошта чувати пса?’ ‘Око пет долара месечно’, одговорила сам му. Одмахнуо је главом и рекао: ‘То је превише новца за мене.’ Баш је волео мог пса.”
    Поред Лернерових, и Хенријев најближи комшија Дејвид Бергланд бринуо је о њему – помагао му је да се попне уз степенице до другог спрата, доносио му је храну, носио одећу на прање… Крајем 1972. године, осамдесетогодишњи Хенри Дарџер пребачен је у болницу – прихватилиште за сиромашне и болесне Свети Августин, исто оно у коме је његов отац провео последње године живота. Хенри је копнео и 13. априла 1973. године напустио овај свет.
    Нешто пре смрти Хенрија Дарџера, кад је већ било извесно да он неће изаћи из болнице, Нејтан и Кијоко Лернер ушли су у његову собу да би је рашчистили. Доживели су изненађење које није претерано упоредити с оним Хауарда Картера и лорда Карнарвона кад су ушли у Тутанкамонову гробницу. Пред Лернеровима се нашло целокупно Дарџерово животно дело – рукопис од 15.145 страница назван „Прича о Вивијан девојчицама у земљи познатој као Краљевство Нестварно и Гландеко-анђелском ратном вихору изазваном побуном деце-робова”, и око три стотине цртежа којима је илустровао ту причу! Дејвид Бергланд се сећа једног од својих последњих сусрета с Хенријем Дарџером, у болници. Рекао му је да је видео његове радове и да мисли да су предивни. Хенријеве очи су се рашириле, уздахнуо је и одговорио: „Сад је касно…”

Биљке, облаци... Бленгини

    Приповест Хенрија Дарџера говори о седам кћери Роберта Вивијана – Дејзи, Хети, Вајолет, Џојс, Џени, Анџелин и Кетрин. Оне, принцезе хришћанског народа Абианије, покрећу побуну против злочиначког режима Џона Менлија који влада безбожничком Гланделинијом. Зли Гланделињани присиљавају заробљену децу Абианије на робовски рад. Деци Абианије помагала су необична бића звана Бленгигоменеани, или, краће, Бленгини.

Вивијанове девојчице на слици Хенрија Дарџера

    Догађаји из живота Хенрија Дарџера стварали су и чинили његов роман. Џон Менли је и именом и особинама био одраз дечака с којим је Хенри живео у болници у Линколну. Капетан Хенри Дарџер и његов пријатељ Вилијам Шлодер, „људи изузетно опасни по оне који мрзе децу” и „председници Друштва за заштиту деце званог ‘Близанци’”, такође су ликови који су се, сасвим очигледно, из стварности преселили на странице Хенријеве маштарије. Суровост поробљивача „пресликана” је из година живота које је провео у болници за „слабоумну децу” у Линколну. Крваве битке биле су одраз светских ратова… За лик побуњеног детета-роба Ени Аронберг, због чијег убиства почиње велика побуна и рат, Дарџер је надахнуће нашао у судбини девојчице Елси Пароубек, убијене априла 1911. године у Чикагу. Тај случај детета жртве, о коме су новине доносиле исцрпне извештаје, вероватно је потакао Дарџера да почне да пише.
    А илустрације… Без формалног образовања, несигуран и свестан да не може довољно добро да нацрта све што пожели, Хенри је налазио разне начине да машту што боље пренесе на хартију. Помоћу индига копирао је илустрације и фотографије које је налазио у часописима, исецао их и правио колаже, односио поједине сличице из новина да му се, фото поступком, увећају или умање, како би у новој, одговарајућој величини, могао да их прецрта… Све те делове Хенри Дарџер је пажљиво уклапао у своју прецизно замишљену и, најчешће, изузетно сложену композицију. Затим је све промишљено и стрпљиво бојио живим бојама. Колико је желео да све изгледа добро сведочи и податак да је за једно фотографско увећање плаћао три долара, а недељно је зарађивао двадесет пет! Цртао је на обе стране хартије. Кад су биле премале, спајао их је. Неки од његових цртежа дугачки су и преко три метра. На некима је и више од педесет људских фигура, десетине коњаника, мноштво других детаља – биљке, облаци, ватра, дим, Бленгини…
    Једна особина чини цртеже Хенрија Дарџера још необичнијима – девојчице, које су често приказиване без одеће, имају полне органе дечака. Зашто, никад неће бити одгонетнуто. Нигде у Дарџеровим списима не постоји ништа што би то објаснило, мада може се да закључи да је он нагост повезивао, с једне стране, са слободом и неспутаношћу, а с друге, с телесним кажњавањем. Кијоко Лернер с осмехом каже да ћемо одговор на то питање морати да потражимо од Хенрија, ако до сусрета с њим некад, негде дође.
    Поред тога, Хенри Дарџер оставио је око 5000 страница аутобиографског рукописа „Историја мог живота” и око 10.000 страница које чине наставак романа о Краљевству Нестварном, назван „Луда кућа: наставак пустоловина у Чикагу”.
    Већ 1977. године шира јавност се, на изложби одржаној у галерији Хајд парк арт центра, у Чикагу, први пут упознала с уметношћу Хенрија Дарџера. До данас су његови радови излагани у Музеју модерне уметности у Њујорку, Националном музеју америчке уметности у Вашингтону, Вокер арт центру у Минеаполису… Интуит, центар за интуитивну и аутсајдерску уметност у Чикагу, од 2008. године, као део сталне изложбе, има реконструисану Дарџерову собу.

                                                                ***
    Хенри Дарџер данас се сматра једним од највећих маргиналних уметника. Чудак и ексцентрик, он је, нагађа се, боловао од параноидне схизофреније или је био аутистичан. Али је, можда, само био дете које су одрасли повредили и које се повукло у своје уточиште, Краљевство   Нестварно, заувек. Дарџер је, несумњиво, био свестан свог живота и, иако на маргини друштва у коме је живео, био је његов део. С недаћама се борио онако како је једино знао – пишући и цртајући.
    Први утисак и прво промишљање о радовима Хенрија Дарџера су, чини се, били врло добри. Његова уметност је уметност детета које је до краја живота остао, и одрасле особе која је тој уметности прилазила с невероватном и непоновљивом страшћу.
    Хенри Дарџер сахрањен је у Дес Плеинзу, предграђу Чикага. На скромној надгробној плочи стоји натпис:

                                                   Хенри Дарџер
                                                                      1892 † 1973
                                                                      уметник
                                                          заштитник деце

    Последње речи су, вероватно, оно што је њему самом било најважније.
    Чувеном Музеју арт-брут уметности у Лозани, у Швајцарској, највећем музеју такве уметности у свету, који је настао када је Жан Дибифе своју деценијама скупљану збирку завештао граду Лозани, Нејтан и Кијоко Лернер су, 1994. године, поклонили тридесет радова Хенрија Дарџера.

Аутор:

Владимир Ранковић

Живот је бајка – Хенри Дарџер

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту