Живот је бајка – Хелмут Нимчевски

У ЗАГРЉАЈУ

„Свако дете је уметник. Само како да то и остане када одрасте”, речи су Пабла Пикаса. Живот је овог немачког сликара приморао да не престане да буде дете, чак и када је одрастао. Својим радом изборио се да постане уметник. Оно што му је природа одузела – уметност је умногоме надокнадила

„Град Бремен”, 6. април – 22. мај 2006. године, Збирка Етерно-Мермо

а једном од конгреса немачког националног удружења психијатара и неуролога доктор Манфред Ин дер Бек сазнао је да је, у установи у којој ради његова колегиница, смештена особа чијим се цртежима диве и радују остали пацијенти али и болничко особље. Одмах је пожелео да види те цртеже, упозна се и поразговара с њиховим творцем. Био је то за њега изазов, пошто се бавио изучавањем благодети које стваралачки рад доноси особама о којима се, као психијатар, старао.

Након неког времена отишао је у болницу украшену делима необичног пацијента и – покајао се што то није учинио раније. Није успео да задовољи ни своју професионалну ни личну, људску радозналост – цртеже је видео, али аутора није упознао. Он је био премештен због, како је сматрао лекар по чијем налогу је то учињено, недовољно добрих резултата лечења. Цртежи који су се нашли пред Манфредом Ин дер Беком били су такви да нису дозвољавали могућност да одустане од сусрета с уметником. И такви да се онај ко их је створио морао сматрати уметником.
   А наћи га није било лако. Тек након дуге потраге, иза непотпуног имена – Хелмут Н – смишљеног да сакрије идентитет и спречи евентуалне злоупотребе, појавио се човек – Хелмут Нимчевски. Сусрет Манфреда Ин дер Бека и Хелмута Нимчевског, лекара и пацијента, научника и уметника, био је, испоставиће се, важан и за и једног и за другог.

                                               Ред и пролазност

   Хелмут се родио 1945. или 1946. године, у хаосу разрушене Немачке. Доћи на свет у то време и на том месту, коме је тек предстојало да почне да се опоравља од великог рата, није обећавало лагодно детињство. Поред недаћа које је делио с целом генерацијом сународника, Хелмут Нимчевски имао је личне јаде, неуобичајене чак и у тешко време његовог одрастања, који су наду у срећну будућност чинили још крхкијом. Оца никада није упознао нити је ишта о њему сазнао. Недуго након рођења мајка га је напустила. У најзабаченије кутке сећања потиснула је све што се тицало њеног несрећног сина. Болестан, са епилептичним нападима, рођен без могућности да се у потпуности умно развије и да икада буде у стању да се самостално стара о себи, Хелмут би, вероватно, тихо и готово неприметно проживео свој век у болници или у дому за збрињавање особа судбине сличне његовој, да дете-уметник које носи у себи није тако снажно пожелело да испољи своју даровитост.

„Пливачко такмичење”, 22. новембар 1986 – 1. јануар 1987. године, Арт-брут музеј

    За Хелмута су ред, правда и једнакост изнад свега.
   Један од цртежа који је остао у установи из које је премештен приказује фудбалску утакмицу коју посматра око пет хиљада гледалаца. Њему блиски, и пацијенти и особље болнице, у другом су реду, одмах иза званичних лица. Лекару одговорном за премештај, који је Хелмут доживео као неправду, осветио се доделивши му седиште на самом крају простора предвиђеног за навијаче, у последњем, 49. реду. Казнио га је тиме што измаштану, али свакако врло важну утакмицу – јер трибине су попуњене до последњег места – не може најбоље да види. Тако је правда задовољена.
   У Хелмутовом личном кутку, у његовој соби, влада ред коме не може да се нађе ни најмања замерка. Остатак света не може да уреди. Али може да га нацрта онаквог какав би био да има ту моћ. Људи на његовим цртежима су у савршеном поретку онда када су публика неког догађаја, било да се ради о циркуској представи, фудбалској утакмици, пливачком надметању или тениском мечу, али у подједнако беспрекорном реду посматрају улице с прозора својих станова у модерним вишеспратницама, уживају у луна-парку или у обичној шетњи улицом. Пределе града чине пажљиво исцртане зграде и облакодери, а најзанимљивије је да су баш на сваком прозору људи, онолико њих колико удобно може стати, некада и целе породице. Чак и облаци, плодови дрвећа и ветар на коме се вијоре заставе покорили су се Хелмутовој жељи да све буде уређено.

МАРГИНАЛНА УМЕТНОСТ

   Ханс Принцхорн, психијатар и историчар уметности, објавио је, 1922. године, књигу „Уметност душевно оболелих”. Имао је тада тридесет шест година. Иако је касније постало веома утицајно, његово дело у време појављивања није наишло на благонаклон пријем стручне јавности. Али су његове замисли са узбуђењем дочекане у уметничким круговима. Сликар Жан Дибифе, надахнут Принцхорновим радом, сковао је шири појам – арт-брут – да њиме назове не само уметност душевно оболелих, већ и других самоуких стваралаца који раде ван граница културног миљеа заједница у којима живе, на маргини друштва. Најчешћи превод Дибифеове кованице у нас управо је маргинална уметност.
   Манфред Ин дер Бек рођен је 1920. године. Образовање је стекао у најмрачнијем раздобљу немачке историје. Након Другог светског рата био је међу онима који су изнова, храбро, градили уништени углед немачке медицине отворено говорећи о свему што се за време нацистичког режима дешавало у психијатријским болницама. Манфред Ин дер Бек изучавао је везе душе и уметности, како кроз непосредан додир и рад са својим штићеницима, тако и испитујући личност уметника на основу радова и биографских података. Једна од његових књига је психолошки портрет Винсента ван Гога.
   У знак сећања на Ханса Принцхорна, од 1965. године Друштво за уметност и психопатологију израза немачког говорног подручја додељује медаљу названу по њему, којом се награђује рад у области којој је дао велики допринос. Манфред Ин дер Бек добио је Медаљу „Ханс Принцхорн” 1974. године.

    Ред подразумева да су цртежи истог формата, читко потписани и да је на сваком забележено време отпочињања и завршетка рада. Готово сви Хелмутови радови су приближних димензија 42 × 60 центиметара. На већини могу да се виде два датума, најчешће један у левом а други у десном доњем углу. И потпис, некада „Helmut Nimczewski”, а последњих година само „Helmut ”, обично између датума, на средини.

                                                 Све за цртање

   Али ред није трајан и увек га изнова треба градити. За своје цртеже користи фломастере, а траг који они остављају бледи на светлости. Као да је свестан да је пролазност једна од претпоставки уметности овог времена, Хелмут Нимчевски мирно посматра како његов рад нестаје. Шта пожели, каже, нацртаће поново, исто онако како ће, ако се догоди да ред у његовој соби буде нарушен, опет све уредити.

Радио је у заштитној радионици. Његов посао био је да шије. Није му било лако да га научи, али успео је. Није га волео много, ипак, вредно га је обављао. Тако је праведно.
   Слободно време користи да ради оно што га чини срећним. Има мали синтисајзер и уме да свира. Одличан је пливач и рони чак до дубине од три метра. Својим полароидом прави фотографије које му служе као основа за оно што највише воли – да црта. Или, да бар мало уреди овај свет – цртањем. Није му тешко да аутобусом или трамвајем оде с једног на други крај милионског Хамбурга, града у коме живи, само да би нашао прави кадар, онај који ће, у недељама које следе, претварати у цртеж. Поред фотографија, за своје радове с радошћу користи и разгледнице које му је са својих путовања слао Манфред Ин дер Бек.
   Хелмут је ведар и срдачан, и зато је радо виђен гост у домовима својих неговатеља. Када одлази у посету, не оклева да поклони највредније што поседује – неки од својих цртежа. Ипак, чак и у таквим приликама дубоко је повучен у себе и увек, у опхођењу са свима, уздржан.
   Једном приликом, растајући се од Манфреда Ин дер Бека, Хелмут га је загрлио. Тај гест, тако једноставан и дирљив, много је говорио и заувек се урезао у сећање психијатра. Касније, када је Хелмутово стваралаштво приказано најширој публици заинтересованој за маргиналну уметност, Манфред Ин дер Бек је описом тог догађаја закључио причу о уметнику с којим га није спајала само професионална веза већ и искрено пријатељство.

                                                        ***
   „Машта и стваралаштво састоје се од посебних способности да се досегне даље од властитог искуства и прошлости, како би се на свет донеле нове замисли и ствари”, изрекао је Алберт Ротенберг, амерички психијатар и психоаналитичар, професор Универзитета Харвард. Хелмут Нимчевски, цртајући, успева да се удаљи од сопствене прошлости, али и свакодневице, јер то жели и јер је за њега то лековито. Његово стваралаштво доноси замисао о складу, о савршеном реду у чијем успостављању, поред људи, учествује и сама природа. Дечије искрено и наивно, научнички аналитично, с бескрајним стрпљењем, предано и страствено, он тка свој савршени свет, толико различит од стварног, иако је тек његов уређени одраз. Свет који му је немерљиво важан да би опстао у овоме у коме сви живимо.

„Циркус”, 23. септембар – 23. октобар 1986. године, Арт-брут музеј

На размеђи детињства и зрелог доба, а ни у једном ни у другом, Хелмут Нимчевски ствара слике на које би свакако могла да се примени мисао о маргиналној уметности Ђила Дорфлеса, италијанског естетичара и ликовног критичара: „Уметничке форме (…) показују често необична и изненађујућа естетска својства, која их придружују неким од најзанимљивијих искустава савремене уметности.”
Такви, занимљиви и јединствени, Хелмутови цртежи налазе се у гласовитој збирци Корине и Макса Амана, као и у оној коју су 1989. године основали Филип Етерно и Жан-Давид Мермо. Радови из збирке Етерно-Мермо током претходних година излагани су у Стокхолму, Малмеу, Лугану, Лилу, Балтимору, Њујорку, Бечу… Арт-брут музеј у Лозани, један од најзначајнијих музеја маргиналне уметности у свету, настао када је француски сликар Жан Дибифе своју деценијама прикупљану збирку поклонио том швајцарском граду, чува педесет један рад Хелмута Нимчевског. У будућности ће их вероватно бити и више.

Репродукције радова Хелмута Нимчевског
уступили су Арт-брут музеј
(фотографисао Клод Борнан)
и Жан-Давид Мермо

Аутор:

Владимир Ранковић

Живот је бајка – Хелмут Нимчевски

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту