Музичарске душевне муке

ТОЛСТОЈ, КАКАВ ЛОШ ПСИХОЛОГ!

„Морам Вам рећи колико ми је одвратна та Ваша музика! Од првог до последњег тона – мрска ми је.” То је Толстој рекао Сергеју Рахмањинову, младом композитору који је већ доживео нервни слом

Од чега је Фројд (на слици) лечио Малера?

   Још за време живота аустријског лекара и психоаналитичара Сигмунда Фројда (1856–1939), оца психоанализе, овај психолошки правац привлачио је пажњу како стручњака, тако и оних који су могли бити пацијенти доктора Фројда и његових следбеника. Чинило се да психоанализа није ни налик дотадашњој класичној психологији. Основе психоанализе чинила су учења о потискивању и отпору, о несвесном, о значају сексуалног нагона, као и о кључној важности раног развоја личности.
    Случај је хтео да помоћ доктора Фројда затражи и чувени бечки композитор Густав Малер (1860–1911). Прича о њиховом сусрету и некој врсти терапије коју је Фројд спровео над Малером, већ је постала легенда.
     Ипак, најзанимљивије питање за психологе није сасвим разјашњено: да ли је психоанализа утицала на стваралачку личност појединих музичара (не само Малера)? Било како било, не зна се тачно да ли је Густав Малер заиста сам затражио помоћ познатог бечког психоаналитичара или су се тек случајно срели. Извесно је да су 26. августа 1910. године тада педесетогодишњи Малер и доктор Фројд провели више сати разговарајући о композиторовим брачним невољама. Срели су се у холандском граду Лејдену. Према сачуваним сведочанствима, одмах су се спријатељили и нашли заједнички језик. Фројд је записао да нико до тог дана није прихватио и разумео психоанализу с таквом лакоћом као Малер. Са своје стране, Малер је такође изјавио како се после окрепљујућег разговора са Сигмундом Фројдом осећа много, много боље.

Стуб на тајанственој грађевини

Густав Малер био је окрепљен после разговора са Фројдом

Ипак, остало је помало нејасно од чега је Фројд „лечио” Малера. Да ли га је уопште од нечега лечио или су се само дружили? Које су биле његове праве душевне патње? Емануел Гарсија, психијатар запослен у чувеном филаделфијском Кертисовом музичком институту, закључио је на основу заоставштине аустријског диригента и композитора, да је Фројд за тили час правим речима успео да пробуди Малерову готово уснулу сексуалност. Ако му је тако нешто и пошло за руком, то није утицало на Малерову супругу Алму (1879–1964) која је наставила да редовно виђа свог младог љубавника, архитекту Валтера Гропијуса (1883–1969). Исто тако, нема никаквог доказа да се Малерова музика суштински променила после лета 1910. године. Уосталом, умро је девет месеци касније, од срца.
Фројд је породици послао писмо саучешћа. После композиторове смрти, психоаналитичар као да је заборавио шта је претходно написао о Малеровом прихватању психоанализе као технике. Напротив, рекао је да су њихово познанство и лечење били сасвим површни. Написао је: „Као да сте подигли један стуб на некој тајанственој грађевини.”

Алма, супруга Густава Малера и Валтер Гропијус, њен љубавник

Ипак, занимљивији од Малеровог био је случај руског композитора Сергеја Рахмањинова (1873–1943). Он је доживео нервни слом у двадесет трећој години кад му је изведена Прва симфонија. Било је то у Санкт Петерсбургу, 15. марта 1897. године. На праизведби, диригент Александар Глазунов био је пијан као мајка. На пулту пред оркестром тешко се држао на ногама. Чинило се да ће сваког тренутка или пасти у несвест, или упасти у оркестар. У сваком случају, оркестар није био баш увежбан…
Критичари су после поменутог концерта музику Сергеја Рахмањинова назвали „перверзном и злом”. Младог композитора то је ужасно погодило. Потонуо је у најстрашнију потиштеност. Није могао да напише више ни један једини такт…

Посета грофу

Толстојева грдња само је прелила чашу невоља младог композитора

    Фјодор Шаљапин, познати оперски певач – бас, био је веома привржен Сергеју Рахмањинову. Толико се сажалио над горком судбином младог композитора, да је смишљао како да му помогне. Најзад се сетио. Сматрао је да му у тренуцима дубоке туге може помоћи само једна мудра глава какав је, по Шаљапиновом мишљењу (наравно, не само његовом), био Лав Николајевич Толстој, писац „Рата и мира”, „Кројцерове сонате” и „Ане Карењине”. Шаљапин је отишао у посету Толстоју и замолио га да нађе времена и прими његовог пријатеља композитора. Гроф Толстој је пристао. И тако су се Рахмањинов и Шаљапин упутили Толстојевој кући. У грофовој кући, како је лако претпоставити, постојао је клавир. Серјожа је сео и почео да свира своје композиције. Писац га је слушао врло пажљиво, безизражајног лица. После реситала, пијаниста је пришао мудром књижевнику који му је, сикћући од беса, рекао:
    „Морам Вам рећи колико ми је одвратна та Ваша музика! Од првог до последњег тона – мрска ми је.”
   Толико о Толстојевој „помоћи”. Како се осећао Рахмањинов? Лако је наслутити. Већ исте вечери се напио. После извесног времена постао је алкохоличар.

Лечење хипнозом

    Породица је била очајна. Распитивали су се како да му помогну. Било је извесно да је озбиљно лечење неопходно. Најзад су нашли познатог московског лекара, хипнотерапеута Николаја Дала (1860–1939) који је с успехом лечио управо пијанце. Захтев породице није био да Сергеја само излечи од свакодневног опијања, већ да у њему поново пробуди стваралачку моћ. Укратко, да му помогне да опет напише нешто. Нешто што ће људи волети да слушају.

Сергеј Рахмањинов излечен је након три месеца

    Лечење је почело. Николај је Сергеја свакодневно „слао” у сан, у неку врсту транса: „Ти ћеш ускоро написати концерт за свој инструмент, радићеш с лакоћом као никад до сада…”, свакодневно му је понављао.
    После три месеца хипнозе Рахмањинов је напустио Москву. Био је излечен од алкохолизма, а осећао је да би могао нешто да напише.   Написао је своје најпознатије дело, радо слушани и толико пута цитирани Клавирски концерт бр. 2 у це-молу. Дубоко захвалан, Рахмањинов је концерт посветио доктору Далу.
    Било би претерано рећи да је Рахмањинов живео срећно до краја живота. Иако се против воље свих, а посебно против воље цркве, оженио Наталијом, љубављу свог живота, сестром у првом колену, Сергеј је увек одавао утисак тужног и потиштеног човека. Посетивши Рахмањинова и његову супругу у њиховој вили крај језера у Луцерну 1930. године, познати виолиниста Натан Милштајн написао је да никад није срео тако осорну и повучену особу, неспремну да прими или пружи нежност.
    Међутим, доктор Гарсија с поменутог Кертисовог музичког института тврди да нервни слом који је Сергеј Рахмањинов доживео у двадесет трећој години и неспособност да напише ишта три године после тога, нису били везани за лоше критике и звиждање публике. Сергеј се опорављао од тешке љубавне несреће. Он се, наиме, упустио у љубавну везу са женом најбољег пријатеља. А тако нешто његова душа није могла да поднесе. Толстојева грдња само је прелила чашу. Тачније, допунила је. Поставши алкохоличар, био је спреман да буде лечен. А затим на живот и писање музике. Укратко, Серјожа је поново почео да изражава осећања. Ако не понашањем и на први поглед, оно бар кроз музику.

Аутор:

Mирјана Огњановић

Музичарске душевне муке

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту