Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Једна умало детективска прича /А. Пераграш у дарвиновско-филмској пустоловини


ТАЈНА ЖАПЧЕВЕ ЛОБАЊЕ

Док је метлицом чистио древну дрводељину хумку, А. Пераграш је с ужасом приметио да римском покојнику и даље смрде ноге, а затим да је његова глава – поскочила!

колико неко није пажљиво пратио, или је можда заборавио, хајде да се заједно подсетимо како изгледа професор А. Пераграш, човек коме је судбина доделила задовољство да на занимљив и неуобичајен начин савладава животне препреке и изазове.


    Симонета Веспучи, онако како је видео Сандро Ботичели  

    Дакле, прва ствар која ће вам пасти у очи кад погледате А. Пераграша то су његове руке. Професор, наиме, често гестикулира, што је, како је познато, особеност Италијана. А професор није Италијан. Бар не у потпуности. Можда само једним малим делом. Али, ко зна, може бити да је баш тај део онај пресудан?
    Како год. Уосталом, говор р
укама могао би да буде и неми глас подсвести који дочарава Пераграшову приврженост музици и настојање да покретом, као диригент, догађајима и речима да одређени ритам. То је врло важна и корисна особина: онај ко изгуби осећај за време, закасни, или, још горе, порани, има прилику да се суочи с непријатном истином да је промашио животну партитуру. Било како било, могуће је да А. Пераграш у себи пева и маше рукама диригујући.
    Како би му руке биле слободне, А.
Пераграш често има до лаката заврнуте рукаве кошуље. Његове руке су дуге, веома нежне и беле.  Одају утисак да се власник тих руку никад ничим није бавио. Да су се руке само одмарале и ретко излагале сунцу. Погрешан траг. Сва је прилика да је та особина генетске природе. Пераграш је сопственим рукама радио многе ствари. Гурао их где треба и где не треба. Као што смо рекли, његов начин сазнавања ствари доследно је недосадан!

Очи


    После руку, оно што ћете угледати су професорово високо чело и очи. У ствари, очи и усне показују његову вишеструку природу, да не кажемо личност. Поменутим рукама професор стално спушта наочаре с носа и подиже их и упире продорним погледом у саговорника. Понекад и цинично. У већини случајева гледа неповерљиво, искоса или одоздо. Загледа се и врти главом, жмирка саркастично, увек центрирајући право у саговорникове очи. Е, па да знате, то није лако истрпети!
    Међутим, постоје и тренуци кад вам се чини да из очију професора А. Пераграша гледа нека друга особа. То бива у приликама кад га, из неког непознатог разлога, изнутра запљусне талас изненадног доброг расположења. Онда и даље у саговорника гледа нетремице, али очима које се смеше, блажено, као да својим изгледом та особа дочарава само савршенство. Опуштено и пријатељски. Као да је очаран.
    Ове изненадне промене у понашању и изгледу професора А. Пераграша прате и његов глас. Он је често (најкраће речено) ономатопејски, што је такође занимљиво. Уопште, већина људи, посебно жена, А. Пераграша сматра неодољивим. Једна београдска обожаватељка недавно је гласно коментарисала:
    „Волим, брате, овог професора што ти недвосмислено показује како му је стало да те опчини својом причом. Прави заводник! Толико су данас ретки...”


Симонета Веспучи


    Узалудно се надају обожаватељке професора А. Пераграша! Рећи ћемо и зашто, кроз објашњење како је професор постао и детектив. Наиме, од најраније младости, А. Пераграш био је опседнут лепотом Симонете Веспучи, младе Ђеновљанке, потом Фирентинке, која је поживела тек двадесет четири године у далеком 15. веку. La Bella Simonetta (како су је звали), петнаестогодишња невеста Марка Веспучија и омиљени симбол лепоте (модел) сликара Пјера ди Козима и Сандра Ботичелија, А. Пераграшу није избијала из главе. У свом заносу ишао је тако далеко да је помишљао како би и у 20. веку (век у коме је професор био млад), Симонета могла да има неку врсту свог еквивалента, то јест двојнице.  Почео је да трага.


   Илустровао Славко Крунић

   Иначе, детективски дар наследио је од мајке, једне изузетне особе, госпође Тана-Ли (која свакако никад неће имати двојницу). За разлику од већине припадница такозваног лепшег пола, Тана-Ли се у својим истраживањима никад није ослањала на интуицију и осећања, оповргавајући тако чувену Волтерову изреку да се ниједно разумно расуђивање мушкарца не може поредити с једним јединим женским осећањем. Госпођа Тана-Ли ценила је увек и изнад свега тачне податке и неговала научни поглед на свет. Такав начин размишљања пренела је и на сина.
    И тако, кад је, после релативно кратког трагања, у Београду лако дошао до двојнице лепе Симонете, потоње госпође Пераграш, А. Пераграш је, заљубљен за сва времена, помислио како му детективски позив стоји као саливен. Касније је схватио да су за најбољи пут до љубави добрим делом заслужне и неке друге силе, а не детективске вештине. Но, није се бунио.
    И то би било довољно за почетак, како бисмо се подсетили изгледа професора А. Пераграша и ставили до знања да нема говора о томе како би нека друга могла да украде његово срце којим влада гђа Пераграш. Уосталом, нека покушају.
    Следи кратак доживљај А. Пераграша који се недавно збио баш у Београду, а (гле чуда!) не у Венецији.

Шкотска песникиња

   By Carol Ann Duffy
   Mrs Darwin

  
7 April 1852.
   Went to the Zoo.
   I said to Him –
   Something about that
   Chimpanzee over there,
   Reminds me of You.


    
(„Госпођа Дарвин”
    7. април 1852. године.
    / Отишла у зоолошки врт.  /
    /Њему рекох –
    /Нешто на оном шимпанзи,
    подсећа ме на тебе.)
 
 
Симонета Веспучи као Клеопатра на слици Пјера ди Козима

   Професор А. Пераграш прочитао је кратку песму познате шкотске књижевнице. Уздахнуо је. Песма је заправо била електронска порука његове пријатељице која већ годинама живи у Мелбурну. Да ли је то била нека врста упозорења? Окренуо је леђа екрану рачунара у знак протеста.
    Раније је мислио да се код жена, кад наврше извесне године, повећава ниво извесног хормона. Тај моћни хормон добар део њих чини неукусно амбициозним. Податак о промени метаболизма у годинама кад би требало да буду кротке и пријатне чувао је као тајни адут у расправама и доказним поступцима. Међутим, овога пута ту причу једноставно није могао да примени. Његова пријатељица није показивала никакву жељу за самопотврђивањем, а камоли амбицију. Напротив! Чинило се да је сва њена снага, физичка и духовна, усредсређена само на један циљ – да се шали! Већ извесно време, та жена само задиркује људе, смеје се, намигује, брише сузе смејалице и тапше се по коленима тресући се од смеха.
Било је јасно да је и песма коју је нашла и брже-боље му је послала, била нека врста вица на његов рачун. Јер, он често воли да каже:
    „Свакога ми дирајте, само ми Дарвина оставите!”
    И стварно, успела је да га изнервира. Премда не у знатној мери. Идеја о еволуцији за А. Пераграша је нешто у шта не сме да се сумња. Порекло врста било је оно што као сликар може лако и да замисли: непрегледни број цртежа који се рађају један за другим. Од примата до данашњих девојака и младића. Треба имати у виду да професор А. Пераграш, поред тога што обожава музику, највише воли да црта.
    Ево и кратког објашњења како је, још као дечак, почео да црта. Одувек се трудио да све запамти тачно како јесте. Тана-Ли га је томе учила.   Међутим, убрзо се срео с првим проблемима памћења. Његова мука није била у томе како да у складиште својих сећања убаци још једно, већ на који начин да га сачува у изворном виду. Јер, већ после једног дана, праве слике су се претварале у нешто сасвим друго. У лаж. Искривљено сећање. Превару.
    „И без варања, све је варка”, помишљао је Пераграш остављајући трагове по хартији, баш као Ивица и Марица мрвице хлеба. Тако је почео да црта.
    Разуме се, то је био тек један од разлога због кога је био привржен  Дарвиновој теорији. Мали део, али можда и пресудан? Сходно томе било је и уверење да је људски век ограничен на само један живот и да је смрт крај целе приче. Ма како занимљиве и узбудљиве.


Две мазге за Сару  
 
Чарлс Дарвин, писац „Порекла врста”

   Прочитавши песму, професор А. Пераграш одлучио је да за тај дан оконча електронско дописивање. Помислио је како би му пријало да избрише, бар накратко, из сећања песму о госпођи Дарвин и шалу пријатељице из Аустралије. Већ је знао шта би му пријало. Да погледа неки филм. Знао је и који: „Две мазге за сестру Сару” Дона Зигела, са Ширли Меклејн и Клинтом Иствудом. Његов млади пријатељ из комшилука, студент филмске монтаже, свакако има тај филм у својој збирци. Ако буде чекао да му га копира и донесе, чекаће бар неколико месеци – толико је хитар тај студент. Зато је на брзину обукао капут, поздравио се са својом мачком. Гледајући је право у очи, рекао је да ће се брзо вратити.
    Неколико минута било је потребно А. Пераграшу до куће студента филма. Наравно, нашао га је у кревету, још крмељивог иако је подне одавно прошло. Док је чекао да пресними филм, тумарао је по комшијином стану. У великом стакленом акваријуму с изненађењем и гађењем приметио је великог жапца:
    „Какав ти је ово гмаз у акваријуму?”, упитао је младића.
    „Како какав гмаз? То је Коста. Порастао је. Жабац кога си ми поклонио за рођендан... још одавно”, одговорио је младић у пиџами.
    „Какав, бре, жабац? Нисам ти поклонио жабу! Поклонио сам ти корњачу!”
    „Е па ниси...”, одговорио је комшија, још поспаним гласом.
    Професор А. Пераграш је истог часа сео, као да су му колена отказала послушност. Такорећи, завртело му се у глави. Сетио се нечег.

Варљивост чула?


    Као младић, А. Пераграш нашао се једном приликом у Црној Гори, у крају око Пљеваља. Тумарао је наоколо фотографишући. Пажњу му је привукло археолошко налазиште. Археолози су управо ископавали римску некрополу. Придружио им се, а да ни сами нису били свесни те чињенице. Вероватно нису одбијали никакву помоћ. Ни сам не зна како се то збило, углавном, једног дана, у ствари, у зору, док је густа магла притискала долину, А. Пераграш нашао се сам у средишту ископина.  Метлицом је чистио гроб неког младог мушкарца. С извесношћу је могао да каже да је покојник био дрводеља. Јер, поред њега налазило се длето.  Оно што је било најзанимљивије, имао је неодољив утисак да дрводељи и после две хиљаде година смрде ноге! Да ли је то могуће? Будући професор више пута је нос прислонио на скелет. Лепо је могао да примети како смрде само ноге. Ствар је била потпуно луда.

              
               Цртеж корњача из тајне бележнице Чарлса Дарвина

    Или је то био знак варљивости људских чула?
    А онда је, то свакако није била варка чула, дрводељина лобања поскочила. Шта? – упиљио се у некадашњу занатлијину главу А. Пераграш. У унутрашњости је седела жаба! Није хтела да побегне ни кад је терао метлицом. Шћућурила се ту и није мрдала. Био је то један од догађаја којих се професор увек сећао с језом. А сећао се још нечега.
    Сетио се да је жаба универзални симбол ускрснућа. За Вијетнамце чак облик који поприма душа док тело спава. Ако неко злоставља жабу или је, не дај Боже, убије, може да угрози и самог спавача. Али ког спавача, питао се А. Пераграш стављајући белу руку преко високог чела. И Јапанци верују у легенду о жаби. Јаеру на јапанском значи вратити се. Зато неки носе амајлију у лику жабе, очекују да их жаба замени у случају несреће...


За оне после нас

    Осетио је благо узнемирење. Сетио се пријатељице која је као гост госпође Пераграш, дан раније, пијуцкајући бело вино, очито више него што може да поднесе, говорила, наизглед нехајно:
    „Сувише је лако веровати у судбину. Као, све ти је предодређено... Можда је и другачије. Можда наше животне приче не исписује Судбина, него неко обичан, неко ко, потпуно несвестан тога шта заправо чини, стотинама година пре нас утире пут нашем будућем животу!? Како?  Можда тако што измишља неку причу. И тако, људи моји, од узрока до последице могу да прођу и векови. А онда узрок одједном искрсне пред нашим очима! Хоп! Као предмет. Или особа... Вау! Не мора да буде тачно оно што говорим, јер ме винце већ хвата, али, не чини ми се као лоша ствар. Ха! Али ако је неко описао наш живот, онда и ми имамо прилику да напишемо причу о некоме ко ће живети после нас... Ти имаш предност, драги професоре А. П, јер си рођен истога дана, 29. јануара, као некада А. П. Чехов. Хик!”
    „In vino veritas!”, муња је треснула у професорову главу.
Следеће чега је био свестан била је чињеница да се налази у Зетској улици, те да журним кораком иде према својој кући у Добрачиној. Једва је чекао да пусти филм. Усхићење је полако заузимало место узнемирењу. Жудео је да види последњу сцену филма. Ону у кади кад се љубе сестра Сара и њен заштитник... Свакако није тренутак за размишљање о Дарвину, ускрснућима и реинкарнацијама.
    „Некад покретне слике више пријају од цртежа!”, с (неодољивим) осмехом на лицу промрмљао је А. Пераграш упирући даљинским управљачем у ди-ви-ди. Срећом, кротка маца била је поред њега. А не жабац.



Аутор: 
Мирјана Огњановић
број:
super sarma
Слика корисника super sarma's
User offline. Last seen 11 years 38 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 08/02/2011
Peragraš se vratio!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
 Najbolji zabavnikov junak se konačno vratio. Pozdravljam ga drugarski.