3320 25. 9. 2015.
Стари Нови Сад
СВИ НА БАЛ!
Као и у већини великих европских градова тог времена, и овде се много полагало на различите друштвене скупове и приредбе, али су се балови увек посматрали као посебно свечани догађаји
Први одлазак на бал младића или девојке био је својеврсно укључивање у свет одраслих. Младе девојке су већ с четрнаест година почињале да носе фризуре као одрасле жене (с косом скупљеном и подигнутом, како се носило у то време у Европи) и сукње до чланака, али су на свој први бал обично одлазиле тек пошто напуне осамнаест година. Што се тиче младића, занатлијске калфе и трговачки помоћници почињали би да иду на балове и забаве после изученог заната, а интелектуална омладина после матуре.
Свакодневна, као и свечана одећа Новосађана кројена је по бечкој, а врло ретко париској моди, и за младе даме било је веома битно да сваке сезоне имају нову балску хаљину, најчешће од свиле или сомота, што је обично био огроман трошак за породицу. За мушкарце није било неуобичајено да више година носе исто свечано одело, било је важно само да оно буде црне боје (смокинг, жакет или сако). Одећа се куповала код кројача или у конфекцијским радњама које су биле много јефтиније.
Правила одевања строго су се поштовала, па је, рецимо, било незамисливо да се неко по дану, чак и по највећој врућини, појави на улици гологлав. У то време мушкарци су највише носили жирадо шешире, а даме су могле да се виде и са сунцобранима. Чувени песник Лаза Костић имао је обичај да градом шета без шешира, што је редовно изазивало згрануте погледе Новосађана.
Савети за „Јелисавету”
Балови у Новом Саду увелико су се приређивали већ од друге половине 18. века. Зна се да је Намесничко веће 1773. године издало наредбу да балови морају да се заврше до три сата иза поноћи. По угледу на Запад, били су омиљени балови под маскама, али је било забрањено под маском ићи улицом.
Нобл-баловима који су се одржавали у Градској кући присуствовале су само најотменије званице – интелектуалци, богати трговци и племићи. Отменији балови одржавали су се и у свечаној сали хотела „Јелисавета”, а касније и у великој дворани „Гранд хотела Мајера”. Игранке и мање забаве одржаване су у сали стрељане (напуштена зграда стрељане и данас постоји у Улици Антона Чехова, поред кошаркашког игралишта) као и у њеној летњој башти, и у башти ресторана код бродарске агенције на Дунаву или у дворани некадашње кафане „Код сунца”.
Улаз на балове се плаћао, а део прихода или цео приход издвајао се у добротворне сврхе или за културна друштва која су приредила бал. Приредбе су чешће биле зими, мада су се одржавали и летњи балови. За време божићног и ускршњег поста нису се одржавали и били су дозвољени само концерти и часови школа за играње.
Најугледнијим балом сматрао се велики годишњи бал Црвеног крста. На њега су позивани само највиши чланови друштва и они који су били способни да плате изузетно високу цену улазнице и још додају неки прилог. Официрски кор приређивао је балове затвореног типа, за официрске породице и високе државне службенике.
Угледним друштвеним догађајем сматрала се и гимназијска беседа коју су приређивали ђаци новосадске Српске гимназије. Осим гимназиста и њихових породица, као и других званица, ово је било место сусрета за све бивше ђаке гимназије. Први део чинила је приредба с хором, соло извођењима и гудачким оркестром која се одржавала у позоришној дворани Дунђерског позоришта (та зграда налазила се близу данашњег хотела „Војводина”, али је потпуно изгорела у пожару, тако да од ње данас нема ни трага) а затим би се одлазило на игранку у великој сали на спрату хотела „Јелисавета”. Од улазница се прикупљао новац за фонд за стипендирање сиромашних ученика Српске гимназије.
Од валцера до кола
Сличне приредбе које су у другом делу програма имале бал или мању игранку приређивала су и друга културна друштва. Мађарско грађанско певачко друштво „Далошкер” и немачко певачко друштво „Фросин”, сем музичких приредби, давали су и аматерске позоришне представе.
Грађани из нижих слојева обично су приређивали такозване пургер-балове, најчешће одржаване у већим кафанама. Велики догађај била је и народна забава новосадских радикала (странке Јаше Томића). У програмском делу неко од виђенијих представника странке одржао би говор о тренутним друштвеним збивањима, а онда би почео забавни део у коме су учествовали виђенији музичари или глумци, да би се на крају све завршило игранком. На ову приредбу долазили су гости из свих ближих и даљих села Бачке и Срема. Оно што је за грађански слој била гимназијска беседа, то је за ратаре и сеоски свет била народна забава.
У многим кућама, нарочито зими, одржавале су се седељке или журеви, док се у ратарске куће обично ишло на посело. Осим забаве и уживања у разговору, сва ова окупљања пружала су и могућност младима да се упознају и, можда, једног дана и узму.
На баловима су се играли галоп (брза полка налик чардашу), валцер, кадрил и менует. Средином 19. века, у вихору националног полета међу новосадском српском омладином, све више се траже националне игре – бачко, банатско и сремско коло.
Занимљиво је поменути и да су једно време постојали дечији балови на које су долазила деца од 12 и 13 година, обучена као одрасли. Међутим, и поред великог одзива, градска управа је овакве приредбе забранила.
-------------------------------------------------------------------------------
ГОСПОДСКИ АНЦУГ
-------------------------
Једна од познатијих трговина конфекцијским оделом у Новом Саду била је Морганово радња која се налазила у Главној улици (данашњој Змај-Јовиној). Морган је био продавац јеврејског порекла који се доселио у Нови Сад из Беча и, познавајући помало чешки, с муштеријама разговарао на невероватној мешавини чешког, немачког и српског. За разлику од српских продавница, у јеврејским је био обичај да власник радње лично послује с муштеријама, што је на купце редовно остављало јак утисак.
Кад би, рецимо, неки сељак с дететом ушао у Морганову радњу, разговор је почињао отприлике овако:
– А, лепа дете, иде у гимназиум? То ви дошла да купиш за њега лепа хаљина? Има ту да бирај цели дућан. Момак кад иди у гимназиум мора бити феш и елегант. Хоће бити господин. Ја теби дам лепо и елегант одело, последња бечка мода. Кад дођеш кући цело село нека гледи у тебе.
После оваквог увода, обично је почињала читава представа с ценкањем, театралним одношењем и поновним доношењем робе, зивкањем трговачких помоћника да донесу одело што је баш јуче стигло из Беча и сличним смицалицама увек живахног Моргана:
– Шта кажеш, пет форинт, десет корун? Тај одела, тај бечки моде-анцуг? За десет корун нема анцуг ни у тандлерај код Гринбаума у Чивутски сокак. Идиш пробаш у други дућан. Има дућан и за шнајдерска одела, али то није анцуг за гимназист. Ти довела син у гимназиум да буде господин, зато мораш купиш господски анцуг. Ти се шалила па казала десет корун.
(Одломци Моргановог говора по сећањима из књиге „Нови Сад на раскрсници минулог и садањег века” Триве Милитара)
--------------------------------------------------------------------------------
Аутор:
Настасја Писарев
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Fri, 10/12/2010 - 01:22
#1
Није присутан
Perkelt
Ej, sve su rekli ko da su mene pitali. A secam se ko juce kada je Francika pokojni pao u kazan sa perkeltom na purger-balu. covek se kuva, a svi se smeju: "Tako mu i treba, Madjaronu!". Ja sam bio deran tada, i ja sam se sa svima slatko ismejao. Seta neka, sta ces...
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
