Путешествије по налогу

СВЕ ЋЕ ТО КНЕЗ ПОЗЛАТИТИ

По жељи Милоша Обреновића, отац српског позоришта Јоаким Вујић обишао је десетак градова, више од педесет села и четрдесетак манастира у Србији и оставио драгоцена сведочанства

еограђанке на глави носе фес са шареним марамама, а у ушима минђуше од драгог камења, на сабору у манастиру Горњак окупи се и 2000 људи, код села Сење има крст до кога је силазио кнез Лазар и одатле пешице одлазио у Раваницу, у Ћуприји има више Турака него Срба, у селу Теферич живи старац Никола од 140 лета, у Шапцу су основали апотеку. Тако је од августа до новембра 1826. године изгледала Србија по Јоакиму Вујићу.
Кнез Милош Обреновић поверио му је да обиђе земљу и опише је, а за ту улогу Вујића је препоручио рад на „Земљеописанију”, географији, чије је штампање делимично помогао и сам кнез. Резултат успешно обављеног задатка је „Путешествије по Сербији”, штампано у Будиму 1828. године.
Сарадња Вујића и Милоша Обреновића тек ће постати ствар историје: 1835. године у Крагујевцу, под кнежевим покровитељством, Јоаким Вујић основаће прво стално позориште у Србији и стећи надимак „отац српског театра”. Нимало безначајан, међутим, није ни његов путописни труд: за само три месеца обишао је десетак градова, више од педесет села и четрдесетак манастира.

Парче неба у своду Жиче

    Нижући села и градове кроз које је пролазио, Вујић не пропушта да опише цркву у том месту, да обиђе локални манастир. Неретко, његов путопис претвара се у топографско набрајање у коме најприљежније бележи цркве и манастире које је видео. Готово без изузетка, опис православних светиња прати коментар да су страдале или од Турака или у рату с Аустријанцима. Неке су гореле, неке су до темеља срушене, поједини манастири су опустели и претворени су у цркве, код других су Турци намерно уништили живопис. За цркву у селу Бранковини, на пример, сеоски кмет посведочио је нашем путописцу да је за његовог живота паљена чак седам пута.
    Стојећи у цркви посвећеној Вазнесењу Христовом у манастиру Жичи, Вујић гледа у парче неба, јер је горњи свод готово сасвим порушен, па се богослужења држе само на Васкрс и празник Успења Богородице. У немањићкој задужбини у којој је седам српских краљева „увенчано на краљевство”, крунисано, Вујић слуша причу о турском зулуму. Један „кесеџија”, хајдук, ушао је у олтар и сео на архијерејски средњи престо за време богослужења, обесно тражећи да му се донесу ракија и јаја и да га служе две девојке. Велики број светиња у време Вујићевог путовања обнавља се под ктиторством кнеза Милоша или неког од његове фамилије.
    Пописујући манастирска здања, земљу која припада светињи, мошти које се ту чувају и друге реликвије, описујући унутрашњост цркве, ту и тамо забележивши понеко предање, Јоаким Вујић обишао је Манасију, Раваницу, Љубостињу, Каленић, Жичу, Рачу, Боговађу, Ћелије, манастир Раковицу, Враћевшницу... Уредно је преписивао натписе на које је наилазио на зидовима цркава и записе у старим књигама.
   С писмом кнеза Милоша у коме се они који угосте Вујића позивају да му пруже потребну помоћ и покажу му реткости, пред Јоакимом су се отварале манастирске ризнице, пред њим су развијане хрисовуље Немањића којима су даровали Горњак, Жичу, Раваницу, показивана су му златом окована јеванђеља, богато украшени крстови, покров од зеленог дамаста извезен златом у Каленићу, отмени крст опточен драгим камењем у Боговађи.
    Задржавајући се кратко у манастирима, ретко остајући на преноћишту или на служби, Вујић тек понекад открива неки детаљ више о светињи од простог описа изгледа цркве и пописа манастирских здања. Манастир Боговађа има библиотеку од 108 књига, Сланци леже на потоку који има 40 извора, два лековита извора налазе се код манастира Раковица, у манастиру Рачи, који је некад имао 300 калуђера, међу братством су и двојица стогодишњака, Макарије и Стефан, отац чувеног Хаџи-Мелентија.

Јоаким Вујић пред кнезом Милошем у Пожаревцу 1826. године, на бакропису Георгија Вујића, Музеј Доситеја и Вука

Више него што жели да истакне средњовековно наслеђе Србије, Вујић се труди да покаже ктиторство Обреновића и њихову бригу за светиње. Најдуже се задржава на опису манастира Враћевшница, који је богато даровао кнез Милош. Међу рушевним српским светињама, делимично обновљеним или сасвим опустелим, он се издваја својим лепим, новим келијама, има чак четири собе удешене за архимандрита Мелетија Павловића, трпезарије, кујну, ракиџиницу, па и манастирску школу.

Швапски ђаво и зле жене

Путујући по разним крајевима Србије, будући оснивач Књажевског театра ослањао се на гостопримство народа, најчешће нахијских кнезова, сеоских кметова, виђенијих људи, понекад и игумана манастира. Они су му пружали преноћиште, неки од њих били су му и пратиоци на делу пута, мада је Вујић увек уз себе имао момка с којим је обилазио села и градове. Иако свуда добро угошћен, да ли због уобичајеног гостопримства или је удела у томе имало већ поменуто писмо кнеза Милоша, Јоаким Вујић био је чудна појава за поједине мештане. Он Србијом крстари с „пасапортом”, у „швапским хаљинама”. Долази из тадашње Аустроугарске, из Сент Андреје, он је „мађарски Србин”, родом из бачке варошице Баје.

    С много топлих осећања описује долазак у „државу Господареву”, „земљу медом и млеком напојену”, сав усхићен говори о идиличним пределима, кошењу, песми момака, али и њему је један део Србије стран. Његовом оделу смеју се жене у селу Буковици, деца чак беже од њега, док је он зачуђен њиховим смешним капама. Његовом уху не прија источњачка музика која се ори на свадби кћери београдског конзула Николе Брзака. У звуцима даира и цимбала нема ничег музикалног, као у инструментима „код нас Европејаца”, закључује Вујић, иначе, врло усхићен другим делом забаве када су лепе Београђанке заиграле коло.
    Вујићевим изгледом сасвим је преварена баба Митра из села Љубиње која га назива „швапским ђаволом” и пита се какву ли је ујдурму смислио, врло сумњичава што он обилази њихове крајеве. Не дајући се збунити, што ипак показује да се осећао домаћим међу тим људима, Вујић се шали с њом да је дошао да купи зле жене како би од њих у Мађарској правио аждаје. Сав поносан на своје одело, Вујић победоносно улази у Ужице, јашући на белом коњу који рже, испраћен завидним погледима Турака и љубопитљивим погледима Туркиња.
    „От како Турци у Сербији владају, никада ниједан није био тако парадно у немецки хаљина кроз Ужице прошао како ја, зашто би такови абије от Турака све на залогаје искресан био.”

                                               Јунаци а не орачи

    Вујић је радознао да поприча и с Турцима. У једној београдској џамији чаврља с младим Турцима, помало изненађеним његовим занимањем за арапско писмо и исламску веру, у механи заподева разговор с турским афисом вођен сличном радозналошћу, с Мехмед-пашом прича о спахијама. Занимљиво је, међутим, да се свим Турцима с којима почиње разговор лажно представља не говорећи им да обилази земљу у намери да напише путопис: објашњава да Турци не воле да се неко по земљи скита и распитује.
    Осим описа земље, на крају „Путешествија” Вујић је на једном месту, у посебном поглављу, сабрао све што је уочио и научио о српском народу. Срби су високи, стасити и храбри ратници, прва је ствар коју истиче путописац чије је дело пуно описа шанаца, ровова, места на којима су се водили бојеви од времена косовских јунака до кнеза Милоша. Они су, затим, побожни, гостољубиви, добри певачи, али и завидни и склони неслози. Тргују највише стоком, нису добре занатлије, али су добри зидари. Сујеверни су, у шта се лично уверио слушајући у манастиру Клисура приче о вампирима који даве жене као да су највећа истина. Даје и једно занимљиво опажање:
    „Земљеделци Сербљи јесу средњи, не отвећ приљежни и трудољубиви, јербо хероји, ратоборци и јунаци, као што су Сербљи, не могу заиста бити добри орачи и копачи.”

                                                Музика пећине

    Идући том земљом ратника, сточара, зидара и пољопривредника, Вујић пролази кроз питоме, брдовите пределе прошаране њивама и шумама, слуша песму момака и девојака који се натпевавају на пољима. Спава у дворишту неког домаћина, под јабуком. Залази, затим, у страшне камене горе, сурове планине, слуша заглушујући хук планинских извора, понекад се и сам пита има ли храбрости да крене даље тим стрмим, суровим путевима.
    Као што су на плодном тлу нашли места за њиве и винограде, тако су и у овој неприступачној природи мештани нашли спас од Турака. Таква је пећина Турчиновац, код манастира Преображеније, у којој су склониште нашли бројни мештани околних села. Близу села Петнице Вујић обилази неколико пећина – једна није само склониште, већ и мала галерија природе, будући да се у њој налазе камене фигуре „како человеческе тако равно и различити животиња оку человеческому представљају се”.
    Још једну необичну игру природе бележи Вујић. Шум воде у пећини код села Бање Вујић описује као рику и музику од које човека ухвати страх. Извор у овој пећини повремено пресуши, да би после три или четири сата поново потекао, уз пратећи хук воде који веома непријатно делује на слушаоца утерујући му страх у кости.

Кнез Милош био је Вујићев покровитељ и заштитник

Остаци бурне историје, народна предања и попришта борби у Првом и Другом српском устанку на сваком су кораку. Од Трајановог града на планини Цер, преко заборављених средњовековних утврђења, какав је Маглић о чијој историји Вујић не зна ништа осим да је био склониште од Турака у Другом српском устанку, до гроба Карађорђа, ровова из доба устанка и модерних установа, апотека, школа, болница, касарни које су основали Обреновићи. Посредно сазнајемо које су све војске пролазиле кроз Србију и ко је све владао овим подручјима: Римљани су градили ћуприју коју Јоаким пролази код села Вољевци, код Ваљева посматра немачки шанац Кличевац, дошавши у Варварин сећа се да се ту 1809. године одиграо бој у коме су учествовали Срби, Руси и Турци. Ови последњи и даље су саставни део живота бројних градова. У Ћуприју, на пример, Вујић и не улази јер, каже, има више Срба него Турака, а он у оним својим немецким хаљинама не би желео да превише „боде очи”, будући да су га већ на улазу у град испратили подврисци турске деце.
    Срби имају своје судове у већим градовима, али и Турци имају свог муселима, као и џамије: у Јагодини их је осам, у Ужицу 20, од којих осам с минаретом, у Крагујевцу и Шапцу, видео је, бележи, по једну џамију претворену од цркве. У тужном стању, с порушеним ћупријама и путевима, затиче Београд, који међу европским градовима издваја његов положај на две реке, како домишља Вујић. Пролазећи Калемегдан, Вујић објашњава да се ништа нарочито нема видети у Горњем граду осим пашиног конака, сараја и једне џамије, док су у Доњем граду напуштене немачке касарне и кула Небојша. Све друго је порушено, запуштено.
    Другачија је слика на чаршијској пијаци: дућани су пуни европске и источњачке робе, хеспапа, па не зна човек где пре да гледа.
    После Београда са 4500 домова и 30.000 житеља, највеће је Ужице са 1280 домова. Живо је и у Крагујевцу, с његових 270 домова, новом школом и црквом, двором кнеза Милоша Обреновића. На равном и блатном месту, окопан шанцем који се, кад падне киша, напуни водом па се не може другачије до зидина града него чамцем, сместио се град Шабац. Бригом Јеврема Обреновића, чији је двор ту смештен, Шабац се у време када га је посетио Јоаким Вујић могао похвалити не само новом школом, већ и апотеком, болницом, касарном, новим путевима и мостовима.

                             Надмашио Естерхазија

    Јоаким Вујић никако не заборавља оног о чијем је трошку и по чијој је жељи обишао Србију. Кад год се укаже згодна прилика, у неколико реченица, често мање или више претераних, путописац се труди да похвали мудрог кнеза Милоша Обреновића чијом заслугом је решен ова или она тешкоћа, захваљујући коме Срби слободније живе. Одаје хвалу Милошу за увођење стајаће војске модерно уређене, после приче мештана о турским зулумима, убраја у његове заслуге што данас више није такво стање, моли се Вујић за Милошево здравље јер његовим трудом народ је просвећен па све мање верује причама о вампирима, а благодари му и за то што је у Ужице могао тако победоносно да уђе, а Турци нису смели ништа да му кажу.
    Путопис по Србији уједно је и путешествије по дворовима Обреновића, јер, осим Милоша, Вујића су угостила и његова браћа Јеврем и Јован. То „обреновићко” путовање заокружио је посетом гроба Милошевог оца Теше у порти цркве у Средњој Добрињи, мајке Вишње и кћеркице Ане у манастиру Враћевшници. Вујић је обишао кнежеве дворе у Пожаревцу, прекрасно једноспратно здање, Крагујевцу, Милошевој престоници, где у канцеларији кнеза Милоша посматра његов портрет у природној величини, Београду, код данашње Саборне цркве. Пролазећи кроз село Црнуће помиње да је ту био стари Милошев двор, али не и трагичну драму везану за ту кућу када је кнегиња Љубица 1819. године ту убила Милошеву љубавницу Петрију Пљакић. Описује и дворове Јеврема Обреновића у Ваљеву, Коцељеви, Шапцу, посећује дом Јована Обреновића у Брусници.
    Мада речи хвале не изостају за све Обреновиће, као и за њихове домове, ако би се баш тражили Вујићеви миљеници и оно што се њему највише свидело, могло би се рећи да је највећи утисак на њега оставила Љубица, као и да му се највише допао Јевремов дом у Шапцу. Јевремова Томанија, с друге стране, потрудила се да пред гостом који је добио посебан задатак од њеног девера, отвори сваку од девет соба у њиховом двору у Шапцу. Неке од њих уређене су источњачки, са извезеним теписима, јастуцима крај дувара. У другима гледа „европска велелепија”, канабе, једну велику столицу с ручицама и дванаест малих, сто прекривен белим чаршавом украшен „теглама” с разнобојним цвећем. Нема таквих украса ни код Естерхазија, констатује Вујић.

Аутор:

Ј. Чалија

Fri, 25/05/2012 - 05:06

leochen

Није присутан

Придружио се: 25/05/2012

Longchamp eccoci alla

Longchamp eccoci alla consueta rubrica : sulla scarpa sono assolutamente d'accordo. Non si guarda. Punto.? Il tacco invece potrebbe avere un suo perchè: se invece di tenere quella forma un pochino tondeggiante nello "zoccolino delle porte", fosse stato una piramide rovesciata, quindi con linee dritte, mi sarebbe piaciuto molto di più, ma è pur sempre una suggestione interessante.

Sat, 06/08/2011 - 11:39

vsitesq20w (not verified)