3320 25. 9. 2015.
Ко је био Џонатан Свифт?
СУНЧЕВ ЗРАК У КРАСТАВЦУ
Његова дела одликују се спорим темпом, детаљном анализом. Он провоцира читаоце горком иронијом и врхунским цинизмом, али иронија и цинизам су, као и увек, само плод сукоба узвишених идеја и сурове стварности. Називају га мизантропом, јер је отворено говорио о људским манама; циником, јер је исмевао стереотипе у науци и религији; мрачњаком који се борио против мрачњаштва, противречним револуционаром који се залагао за старе вредности, док су многе непознанице из његовог живота повод за бројна нагађања, најчешће без икаквог стварног упоришта.Књиге су деца ума.
Отац, Џонатан старији, преселио се у Ирску из Енглеске, након повратка Стјуартових на краљевски трон. Ту се 1664. године оженио с Ебигејл Ерик која му је убрзо родила кћерку. Седам месеци пре рођења сина 1667. године, Џонатан старији изненада је умро. Џонатан Свифт млађи био је болешљиво дете, а готово целог живота боловао је од Манијерове болести, која је с времена на време изазивала вртоглавице, мучнину и губитак слуха. Мајка је била без икаквих прихода и живели су у великом сиромаштву, па је зато решила да се врати у Енглеску, код родбине која је живела у Лестеру. Кад је дошло време да млади Џонатан крене у школу, о њему је почео да брине стриц. Тако се Џонатан вратио у Ирску, где му је стриц обезбедио најбоље могуће школовање. Ипак је Свифт, као што је и ред, увек био лош ђак и дипломе је стицао захваљујући разним везама. У шестој години уписао се у Килкени, најбољу основну школу у то доба у Ирској, да би се 1682. године уписао у Тринити колеџ, на коме је и дипломирао 1686. године.
Друга половина живота мудрог човека састоји се од одгонетавања грешака, предрасуда и лудости из прве половине живота.
Године 1689. Велика алијанса, коју су предводили Свето римско царство, Уједињене провинције Холандије и Енглеска, заратила је с Француском, тада најснажнијом силом у Европи. Иако је рат привидно вођен како би се зауставиле француске освајачке намере, права битка водила се између две најмоћније европске династије, Хабзбурга и Бурбона, око права на наслеђе шпанског престола. Исте те године Џонатан се вратио у Енглеску, у Мур парк, где је, преко разних родбинских веза, почео да ради као секретар даљег рођака по мајци, сер Вилијама Темпла, дипломате у пензији. Ово је велики преокрет у његовом животу, јер је изненада добио прилику да упозна многе угледне и утицајне политичке личности. Овде, у Мур парку, Џонатан је постао учитељ осмогодишње девојчице Естер Џонсон, кћерке једне од послужитељки на Темпловом имању, с којом је започео блиско и доживотно пријатељство.
Волимо се, јер су нам слабости исте.
У Паризу, 1694. године, родио се један од највећих француских писаца, Волтер, а захваљујући утицају и везама сер Вилијама Темпла, Џонатан Свифт магистрирао је на универзитету Оксфорд. Исте ове године постао је и викар у Килруту, у Ирској. Изолован у малом, удаљеном месту, далеко од центара моћи и утицаја, чини се да је био разочаран новим положајем. Ипак, током боравка у Килруту, заљубио се у извесну Џејн Варинг, коју је и запросио. Према сачуваним писмима, чини се да ју је условио – уколико не пристане да се уда за њега, он ће отићи из Ирске и никада се више неће вратити. По томе што се убрзо вратио у Енглеску у службу код Темпла, може се наслутити њен одговор.
Никада нисам видео, чуо или прочитао да је свештенство омиљено у било којој нацији у којој је хришћанство државна религија.
Сер Исак Њутн је 1704. године објавио чувено дело, под именом „Оптика”, Петар Велики је у Русији установио прво редовно ковање сребрне рубље, а Свифт је објавио сабране сатиричне списе под заједничким насловом „Прича о бурету”. Исте године објавио је и дело „Борба књига”, у коме стаје на страну старих аутора у тада актуелној расправи у књижевним круговима: да ли су бољи стари или нови уметници?
Сатира је нека врста огледала у којем се види свачији одраз осим сопственог; а то је и главни разлог зашто је тако омиљена у свету и што се само неколицина увреди.
„Прича о бурету” је његово прво важно прозно дело, у коме већ приказује стилску технику и теме које ће обрађивати у другим делима. Књига је у целости забавна, иронична, пуна животних мудрости и разложних критика. Главна тема су три сина која од оца наслеђују по капут, али отац им тестаментом наређује да ни по коју цену не врше преправке на њима. Синови ускоро откривају да се мода променила и сваки засебно трага за рупама у тестаменту како би извршио преправке на капуту. Тако долази до свађа и међусобних борби око владавине и моћи. Прича је, заправо, алегорија подела унутар изворне хришћанске цркве.
Благословен био онај који не жели ништа, јер се никада неће разочарати.
„Борбу књига” Свифт је написао као одбрану свог патрона, сер Вилијама Темпла, који је неколико година раније објавио есеј о древној и модерној учености и уметности, стављајући се на страну антике, чиме је изазвао реакцију модерниста. Након низа расправа међусобно супротстављених страна, Свифт је овим делом ставио тачку на цео случај. Он не само да је основано одбранио Темплове ставове, већ је то учинио на духовит начин, чиме је стекао опште одобравање и наклоност, чак и оних којих се тема није нимало тицала.
Тамо где ме не разумеју, закључиће да се крије нешто веома дубоко и корисно.
У раздобљу између 1707. и 1710. године Свифт се бавио политиком у Лондону, између осталог, залажући се за изједначавање прихода ирског свештенства с енглеским. Виговци, који су се тада налазили на власти, нису имали слуха за овај његов захтев. Међутим, торијевци су показали више разумевања, услед чега је Свифт променио страну и приклонио се њиховој странци.
Да су Небеса желела да богаташи буду драгоцени, никада новац не би дала таквим нитковима.
Енглески обућар Џон Партриџ, вероватно желећи да опонаша чувеног Нострадамуса, 1708. године објављује алманах с астролошким предвиђањима. Предвидео је смрт неколицине високих црквених званичника, али ни у једном случају није погодио, чиме је подстакао Свифта да напише духовити одговор: објављује сопствена „Предвиђања за наредну годину” у којима предвиђа да ће обућар Џон Партриџ умрети 29. марта. Већ 30. марта Свифт је објавио памфлет у коме тврди да је Партриџ заиста и умро, у шта су многи поверовали, упркос Партриџевим демантијима и тврдњама да је још жив.
Ласкање је најбољи пример лошег понашања: ако ласкате свима, нико није задовољан; ако ласкате неколицини, вређате остале.
Значајно раздобље у животу Џонатана Свифта почело је 1710. године, кад су торијевци, на челу с Робертом Харлијем и Хенријем Ст. Џоном, сменили виговце на власти у Енглеској. Нова власт окончала је сукобе с Француском и заузела се за Англиканску цркву. Свифт је ускоро постао уредник у „Егземинеру”, гласилу торијеваца, где је писао оштре, сатиричне текстове (потписане псеудонимом) у којима је критиковао грешке виговаца. У памфлету „Понашање савезника” (1711) оптужио их је да су намерно одуговлачили Рат око шпанског наслеђа из личних интереса, што ће довести до смене Џона Черчила (претка чувеног британског премијера), првог војводе од Малбороа, врховног заповедника британске војске. Свифт је убрзо постао део унутрашњег круга торијеваца, често бивајући посредник између министра спољних послова и премијера, који су били у сталним сукобима. Након смрти краљице Ане, на трон долази краљ Џорџ И а с њим се и виговци враћају на власт. Вођама торијеваца суђено је зато што су у тајности водили преговоре око склапања мира с Француском, а Џонатан Свифт склонио се из Енглеске и вратио у родну Ирску.
Политика, по уобичајеном схватању, није ништа друго до корупција.
У овом раздобљу, Свифт је започео и рад на књизи „Дневник за Стелу”, која се састоји од низа личних писама у којима изражава љубав језиком тепања, откривајући нови одраз своје загонетне личности. Стела је име којим је називао Естер Џонсон, још од доба кад јој је био учитељ. Истраживачи се и данас муче да одгонетну какав је, заправо, био њихов однос. Износе се разне претпоставке, између осталог и да су се они тајно венчали 1716. године, али за сада не постоје докази за то.
То је тако лепо речено као да сам ја рекао.
Свифт је 1713. године постао старешина катедрале Светог Патрика у Даблину. Исте године – с Александром Поупом, Џоном Гејем и Џоном Арбатнотом – основао је „Martinus Scriblerus Club”, сатирични књижевни клуб који је настао с циљем да исмева учени и школски жаргон, посебно омиљен међу ученим људима свих епоха. Захваљујући састанцима овог клуба, који су одржавани неколико пута недељно, и међусобном утицају његових чланова, настала су многа занимљива дела. Између осталог, Свифту је на једном од ових састанака пало на памет да напише своје најчувеније дело „Гуливерова путовања”. Такође, у овом раздобљу упознао је још једну Естер, Естер Венхомрај, коју ће звати – Ванеса. По писмима која му је слала, јасно је да је она према њему гајила дубока и страсна осећања, али да ју је он увек држао на одстојању, иако никад није прекидао пријатељство.
Стоичка шема по којој се одричемо својих потреба одрицањем од жеља налик је одсецању наших стопала када су нам потребне ципеле.
Под псеудонимом М. Б. Драпиер, 1724. године Свифт објављује „Драпиерова писма”, у којима протестује против мита, корупције, превара и лошег поступања према Ирцима. Занимљиво је да ауторство није откривено током његовог живота, али је изазвало много јавних расправа, што му је и била намера. Нарочито се подигла прашина око реченице из четвртог писма која гласи: „...по закону Божјем, закону природе, нације и ваше земље, ви јесте или би требало да будете слободни људи као ваша браћа у Енглеској.” Свифт је првенствено протестовао против одлуке енглеске власти која је допустила једном човеку, Вилијаму Вуду, да кује ирски бакарни новац и њиме преплави Ирску, смањујући тако вредност валути, како би на другој страни дошао до огромне зараде. Свифт је дело написао тако документовано да је подрио општу подршку овом владином пројекту, па је енглеска власт чак расписала и новчану награду за откривање имена аутора. Нико није желео да открије Свифта, па је власт упослила сер Исака Њутна да напише одговор на Свифтово дело и на тај начин сузбије лоше реакције и поново придобије подршку.
Углавном мрзим и презирем животињу звану човек, иако волим Јована, Петра, Тому и тако даље.
Године 1726. излази Свифтово ремек-дело „Гуливерова путовања”, поново објављено под псеудонимом. Првобитно је намеравао да исмеје таштину и хипокризију савременог двора, државника и политичких партија, али је током писања (претпоставља се да је оно трајало око шест година), почео да шири и продубљује намере и да уноси размишљања о целокупном људском друштву и цивилизацији. Научници су склони да историју човечанства посматрају као напредовање од имагинарног пећинског до савременог човека, али Свифт покушава детаљним истраживањем да открије шта је добијено а шта све жртвовано током тог пута технолошких и друштвених промена и да ли је човек заиста напредовао (о овоме је детаљно писао у есеју „Расправа о механичкој операцији над духом”, о, да! И то у 18. веку!).
Филантропија је охола жена која добра дела сматра неком врстом накита. Зато се често примиче огледалу.
„Гуливерова путовања”, оштра сатира написана маштовито, духовито и једноставно, постала је једно од омиљених дечијих штива. Разлог овом једноставном стилу лежи у Свифтовом уверењу да се модерни писци, као и сви савремени школовани људи, губе у бесмисленим апстракцијама које не служе ничему. Он је одувек мрзео стереотипе, посебно у језику, називајући их демагошким алатом оних који мисле да се мудрост крије у високопарним речима и страним изразима, а не у њиховом значењу.
Осам година посветио је пројекту извлачења сунчевог зрака из краставца, који је требало да убаци у херметички затворену бочицу из које ће га пустити да загреје ваздух када дође до окрутно хладног лета.
„Гуливерова путовања” чине четири књиге, односно четири приче о Гуливеровим путовањима у удаљене земље света. У првој књизи Гуливер након бродолома завршава на острву на коме живе Лилипутанци, ратоборни, али тривијални патуљци који су у рату са Блефушчанима. У почетку је њихов затвореник, али након што онемогући најезду Блефушчана, одмах постаје јунак. Али ни положај јунака неће дуго потрајати, пошто запаљени парламент угаси мокрењем по њему. У другој књизи одлази у земљу у којој живе дивови, док у трећој, на острву Лапута, посећује Академију Лагодо (што је пародија на британску Краљевску академију наука) где упознаје полуделе научнике који се баве искључиво непрактичним истраживањима, не марећи за стварне потребе. Четврта књига бави се Гуливеровим путовањем у утопијску земљу у којој живе рационални и племенити коњи, али и одвратни и порочни Јахуи. Иако се Гуливер на почетку претвара да их не препознаје, на крају је ипак приморан да призна да су Јахуи заправо људи.
Праве речи на правом месту чине праву дефиницију стила.
Вољена Свифтова Стела умрла је 28. јануара 1728, али он није био у стању да буде уз њу на самртничкој постељи, већ се повукао у своју собу и почео рад на новом делу, бежећи од сурове стварности. Узалуд. Стварност нас увек стигне. Свифтово здравље нагло почиње да слаби, појачавају се симптоми Манијерове болести, а неки сумњају да је оболео и од Алцхајмерове болести.
Срећа куца само једанпут, али несрећа има много више стрпљења.
Године 1729. објављује есеј „Један скроман предлог”, изузетно оштар, заједљив текст, обојен црним хумором. Одувек желећи да потресе читаоце и тиме их натера на размишљање, саветује сиромашним Ирцима да своју децу продају као најукуснију и најздравију храну богаташима, чиме би се решила невоља пренасељености, али и економска криза. Суштински, у овом есеју критикује ропску природу и моралну тупост обичног човека спремног да се повинује свему што власт од њега тражи. Након објаве, Свифт постаје јунак Ираца и стиче углед бескомпромисног критичара друштва, политике, религије, али и празне логике, конвенција, науке и етике.
Нико није тако слеп као онај ко неће да види.
Последње Свифтове године предмет су различитих тумачења: једни тврде да је ослепео, други да је полудео. Ипак, писао је све до неколико година пред смрт кад је претрпео шлог и изгубио моћ говора. Године 1742. установљено је да није у стању да се стара о себи и додељени су му старатељи.
Не знамо шта се ради у Рају; о ономе што се тамо не ради, обавештени смо обилато.
Свифт је умро 19. октобра 1745. године и, по сопственој жељи, сахрањен је поред Стеле, у катедрали Светог Патрика у Даблину. Човек који је још почетком 18. века писао веома прецизно о два Марсова сателита, за која ће астрономија тек век и по касније сазнати и потврдити тачност његових тврдњи, отишао је тихо, након што су тешке болести измучиле и његов дух и његово тело. Занимљиво, о овим Марсовим сателитима писао је, скоро у исто време, и грузијски писац Сулхан Саба Орбелиан (1658–1726), а чини се да су се оба писца служила неким древним књигама, знајући да што се даље иде у прошлост то је истина видљивија.
Када се на свету појави прави геније, познаћете га по овом знаку: све будале ће се удружити против њега.
Аутор:
Драган Матић
Илустровао:
Дарко Гркинић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sun, 17/10/2010 - 01:37
#1
Није присутан
Tiffany provides a wide
Tiffany provides a wide collection of Discount Tiffany Jewellery at the most favorable prices, Buy Cheap tiffany jewellery including Necklaces, Ring Tiffany Jewellery Fashional Tiffany & CO. products about all Tiffany Jewellery, like: Tiffany Ring, Tiffany Necklaces, Tiffany Earrings, Tiffany Bracelets, Tiffany Necklaces Tiffany Charms Tiffany Bracelets Tiffany Earrings Tiffany Rings Tiffany Tiffany and Co tiffany jewellery from tiffany & co are now on sale on our uk store.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
