3320 25. 9. 2015.
АРТИСТИ И МОДЕЛИ
САВА И КРАЉИЦА МОНПАРНАСА
У групи слободних жена које су уобичајени породични живот замениле приступањем шароликој уметничкој дружини, посебно место имала је Алис Прен, познатија као Кики. Свестрана у сваком погледу, није измакла ни оку нашег уметника |
Имена која је набројао смештају овог сликара у само средиште збивања у париској четврти Монпарнас. Тада већ славно туристичко одредиште, Монпарнас је почео да привлачи уметнике у освит 20. века, захваљујући просторима погодним за атељее, као и кафанама које су, једна за другом, ницале око раскрснице булевара Распај и булевара Монпарнас и одмах прерастале у омиљена места окупљања.
„Слободна зона” за стваралаштво и лудовање
Захваљујући међународном саставу уметничке дружине, Монпарнас је још у годинама пред Први светски рат развио сопствени, посебан идентитет. Рат још није ни био готов, а ова уметничка интернационализација је настављена, да би током двадесетих година 20. века Монпарнас постао симбол личне и уметничке слободе, отворена заједница где је свако могао да себи нађе место и да оствари сопствени израз. Као нека врста „слободне зоне” где су необичност у понашању и начину живота били прихватљиви, овај део Париза привлачио је попут магнета уметнике свих врста и њихове обожаваоце, за њима трговце уметнинама, галеристе и колекционаре и, не најмање значајне, туристе са свих страна света. Сви су се окупљали у кафанама као што су „Џокеј”, „Дом”, „Ротонда”, „Купола” и друге. У тим тренуцима Монпарнас је био центар света, где је све било дозвољено и свако је имао права да испољи своје склоности.
Ипак, највећа особеност била је група самосвесних, независних жена које су уобичајени породични живот замениле приступањем шароликој уметничкој дружини. Живеле су од игре, глуме, певања у кабареима или позирања сликарима, понекад се и саме бавиле сликарством. Углавном су биле познате по надимцима да их неко не би довео у везу с породицама из којих су потекле: Ајша, Бубуле, Клара, Пакита, Шифон. Неке од њих поменуо је и Сава Шумановић, на првом месту најчувенију од свих, Кики.
„Три Кики: Кики ван Донген, Кики Кислинг и Кики Кики биле су најславније и заиста највеличанственије личности на свету”, приметио је сликар Фужита у предговору Кикиних мемоара. Наравно, имао је на уму ону најпознатију Кики, која је током лудих тридесетих постала модел, сликарка, кабаретска певачица, филмска глумица, надахнуће многим уметницима и, више од свега, јединствена личност.
„Необично лепа, с несташлуцима, веселошћу, дрскошћу, чак и бестидношћу у говору, покретима, држању и осмесима”, сажео је у неколико речи њен опис романсијер Дан Франк.
 |
| Кики као лежећи женски акт - 'Јутро' из 1929. године |
Рођена у Шатијону сир Сен у Бургундији као Алис Прен (1901–1953), била је и заувек остала симбол боемског и уметничког живота Париза. С дванаест година отиснула се из родног краја пут престонице у потрази за бољим животом. У Паризу је први пут видела фијакер и запитала се чиме су улице премазане да би коловози блистали. С тринаест година већ је напустила Општинску школу у коју ју је мајка уписала како би научила да чита и пише. Каријеру је почела као радница у књиговезници, па у фабрикама које поправљају и производе опрему за војску на фронту. С петнаест година помаже у пекари, почиње да гарави обрве и загледа момке. Коначно открива да је позирати нага неком вајару много угодније од напорног рада у књиговезници или пекари. Откриће је за последицу имало разлаз с мајком, која је у кћеркином новом занимању видела врхунац неморала.
С друге стране, за Кики је то био пут без повратка у свет уметности. Често је мењала место становања на Монпарнасу, али је исто тако често тражила друштво сликара у „Ротонди”. Надимак Кики дао јој је први љубавник, сликар Морис Медјицки. Позира најпре њему, а потом Кислингу и Фужити. Лежећи Кикин акт који је насликао Фужита на Јесењем салону добија најповољније критике. Након успешне продаје слике, он део новца даје Кики, која иде у превеликим мушким ципелама и капуту покупљеном с ђубришта. После неколико сати она се враћа, али сад изгледом и одећом делује као права дама.
У тренутку кад се све то дешава, Монпарнас још памти трагичан крај свог харизматичног јунака Амедеа Модиљанија, у јануару 1920. године, после кога је уследио први долазак Саве Шумановића у Париз, у јесен исте године. Већ тада је Кики увелико постала звезда париских кабареа, заводљива и духовита, с урођеним нагоном за преживљавање и прилагођавање свакој прилици. Склопиће искрено пријатељство с Хаимом Сутином, у време кад је он боравио у некадашњем Модиљанијевом атељеу у улици Cité Falguière. Она позира Медјицком, Мојзе Кислингу, Перу Крогу, Александру Калдеру, Паблу Гаргалу, Лују Паскину и многим другим уметницима с Монпарнаса. Привући ће и пажњу критичара Андре Салмона и Флорана Фелза, дружиће се с Гертрудом Стајн и Ернестом Хемингвејем. Ипак, оно што ће легенду о Кики у пуном сјају сачувати до наших дана је низ фотографија које је снимио Емануел Радницки, познатији као Ман Реј, између 1921. и почетка четврте деценије.
 |
| Кики на прослављеној фотографији мана Реја |
Љубав између модела и авангардисте била је једна од најдужих и најчувенијих веза на Монпарнасу. Позирајући преко четрдесет пута пред објективом фотографског апарата Мана Реја, Кики је показала огроман дар за позирање и сву моћ претварања нагог и одевеног тела. Уз Мана Реја упознала је и круг авангардиста коме су припадали Тристан Цара, Андре Бретон, Филип Супо, Луј Арагон, Макс Ернст и Пол Елијар. Између 1923. и 1933. године играла је у три Ман Рејева филма, у чувеном „Међучину” Ренеа Клера као и у „Механичком балету” Фернана Лежеа, а срећу је окушала и у комерцијалним филмовима Жака Каталана, Андерса Вилхелма Сандберга и Анатола Литвака. Њена жеља да добије филмски посао у Америци 1923. године завршила се безуспешно. Разлог томе није било само непознавање енглеског језика – нигде се није могло живети тако слободно и опуштено као на Монпарнасу. Било би незамисливо да се у неком њујоршком пабу Кики попне на сто, задигне сукњу – а било је познато да ни лети ни зими није носила ништа испод – и запева бестидну песмицу „Девојке из Камарета”. Само на Монпарнасу она је могла да прерасте у сликарску величину, да јој за изложбу у Galerie du Sacre du Pritemps 1927. године предговор напише Робер Деснос и да отварање изложбе буде проглашено за догађај године. Једнако успешно Кики излаже и у галерији Жоржа Бернхајма у децембру 1930.
Кад се њена веза с Маном Рејем крајем треће деценије завршила, Кики се зближила с новинаром Анријем Броком. Њено име дотад је постало једна од знаменитости слободног Париза, у коме су туристи с истим ходочасничким жаром залазили у „Дом” или „Куполу” као што су разгледали Милоску Венеру у Лувру. У својим чланцима, Брока је прославио боемски живот Монпарнаса и, изнад свега, саму Кики. Врхунац атмосфере „лудих тридесетих” била је добротворна представа у корист сиромашних уметника, приређена у мају 1929. године у позоришту Бобино, у којој су учествовали Кики и већина њених пријатеља. Паскин је урадио програмску књижицу штампану у ограниченом тиражу, Фужита се маскирао у кловна, Терез Трез је с девојкама с Монпарнаса играла кан-кан, Мари Васиљева руске плесове, а Кики је певала бестидне песмице. На крају вечери проглашена је за краљицу Монпарнаса. Причало се да је њена фотографија с ружом међу уснама, која је том приликом снимљена, као разгледница продата у 100.000 примерака.
Дама и сликар
Управо те године Сава Шумановић у Паризу слика актове Кики и још једног чувеног модела, креолке Ајше. Кад је реч о Кики, у питању су слике „Јутро” (Лежећи женски акт), „Париски модел – Кики” и „Црвени ћилим”. У исто окружење сликар ће поставити и слику „Мртва природа”, на којој ће приказати чинију с јабукама, крушкама и орасима, који се својим облицима допуњавају с наглашеном осећајношћу Кикиног тела. У позама на Савиним сликама та осећајност, као и упадљива незаинтересованост за посматрача, имају сличности с фотографијама Мана Реја и одају искусног модела који ужива у самом позирању, без занимања за крајњи резултат.
Кики је свесна сопственог изгледа и чињенице да уметничко дело може да досегне само пресликавање, а никако да понови оно што је природа већ створила. Касније, у Шиду, Сава Шумановић ће дорађивати многе од својих „париских црнки” (црнке су по цртежима из Париза), али се то неће догодити с актовима за које му је позирала Кики. Штавише, њен акт са слике „Јутро” укључиће у величанствену композицију „Крај шумарка” (Купачице) коју ће насликати 1935. године, претходно разрадивши велики формат скицом угљеном на хартији. Тако ће, коначно, Кики доживети да „склопи посао” са Савом Шумановићем. Према његовим речима, она га је будући „добра познаница (сликарица, певачица великог имена) звала у шали ’Конт де Пари’ јер сам пребројавао ’паре’ француски речено ’конте’ бројити како сам јој растумачио, одбијајући чешће њене жеље да јој купим цвећа, када је цвећарица наишла”, као што је то, током њихове везе, свакодневно чинио Анри Брока.
После разлаза с Броком, Кики је у једном од кабареа срела Андре Ларока који је свирао хармонику. Почели су заједно да наступају у кабареима на Монпарнасу и на другој обали Сене. „Драги мој, све што ми треба јесте комад хлеба и боца црњака и увек ће се наћи неко да ми то пружи”, имала је обичај да каже. На крају је то био Ларок, с којим је провела остатак живота, до 1953. године.
 |
| Кики сликана у Паризу 1929. године |
Актови за које је Шумановићу позирала Кики, као и они за које му је позирала Ајша, а свакако и неки други чувени модели с Монпарнаса чије је ликове немогуће препознати према мутним фотографијама, осим изузетних слика, означавају део миљеа уметничког окружења данас познатог као Париска школа.
„Модиљани се појављивао с вечери са ешарпом магле или халоом електричне светиљке и владао као принц над нашим скупом, у који су се примали само Кислинг и његова жена Рене, Шумановић, Дерен и Папазоф, бугарски сликар јединствене даровитости, Растко Петровић, амбасадор балканске књижевности, Карс, Зак, доктор Баијен, који је дамама лечио срца, др Веншон, аутор дела ’Уметност и лудило’, Макс Жакоб, Салмон и Жана, Фужита и, тајновит и ироничан, Пабло Пикасо, коме је долазио да се придружи Кокто, Ремон, Радиге, Орик, Ирен Лагит, Серж Фера, једном речи довољно да се снабдеју уметнички часописи, позоришта, десет издавача и десет трговаца сликама целе једне генерације”, написао је ликовни критичар Флоран Фелз у сећањима на часопис „L’Аrt vivant”.
Мада није било могуће да се Модиљани и Шумановић сретну, како се стиче утисак на основу Фелзових речи, њих двојица били су део исте атмосфере, као и Фужитина тадашња жена, сликарка Фернанда Бареј, или јапански сликар који се позивао на своје самурајско порекло – Којанаги Сеи, сликарка Хермина Давид која се издржавала правећи крпене лутке, Паскин или модел и Кикина блиска пријатељица Терез Трез. И њу ће поменути Сава Шумановић у већ наведеном уводнику за изложбу 1939. године, као особу која ће од њега, кад је „у години 1930. јануара месеца криза новчана постала необично оштра”, откупити његов париски атеље „исплативши ми трошкове инсталације”.
Наши у Граду светлости
Сава Шумановић није био једини српски уметник који се касније сећао својих париских дана и учешћа у боемском животу на Монпарнасу. У првим послератним годинама у Париз је стигао и Ристо Стијовић и сместио се у атеље у улици Сите Фалгијер број 11, у непосредном суседству атељеа који је припадао Модиљанију, затим Хаиму Сутину, да би се на крају у њега уселио наш вајар Сретен Стојановић. Поред Сутина, Стијовић се осврнуо и на париске сусрете са Фужитом, Матеом Ернандезом, Леополдом Зборовским, Модиљанијем, с Пикасом, Коктоом, Дереном, Жоржом Аматијем, Италијанком Розали која је држала кантину за уметнике, Савом Шумановићем, Петром Добровићем, Марином Тартаљом, Зором Петровић.
Недалеко од Стијовићевог, у истој улици, атеље је имао и Мило Милуновић. Није немогуће да је управо код Сутина у атељеу, или у галерији Леополда Зборовског где су залазили многи од поменутих наших и страних уметника, Стијовић видео Кикину фотографију Мана Реја, која му је послужила као надахнуће за скулптуру „Каријатида”. О Сутиновом атељеу у „Сећањима на младост” писао је и Сретен Стојановић, као и о атељеу Емила Антоана Бурдела у коме је учио да ваја.
Сава Шумановић је три пута боравио у Паризу: први пут од јесени 1920. до пролећа 1921, боравећи у атељеу у Rue Bréа 15 и три месеца се усавршавајући у атељеу Андре Лота. У Париз поново одлази септембра 1925. године. Изнајмљује атеље у Rue Dauvil 5. Редовно излаже у Француској на салонима, као и у Југославији (у Загребу, у салону „Улрих”) и много ради. Слика „Доручак на трави” објављена је у часопису „L’Аrt vivant” 1927, исте године кад настаје и „Пијани брод”, кад Сава самостално излаже у Паризу и кад слика украсне композиције у новоотвореној кафани „Купола”. Јула 1928. године поново је у Шиду. У септембру је на изложби у Београду приказао париске слике, које је углавном откупио трговац Ђераси. У октобру се вратио у Париз и преуредио атеље у Rue Denfert-Rochereau 38, где је остао до краја марта 1930. године. Током последњег Савиног боравка у Паризу, у тамошње посланство Краљевине Југославије добио је премештај и дипломата Павле Бељански. Као колекционар, он управо тада склапа познанства с многим српским сликарима, поред Саве Шумановића чију је изложбу у Београду посетио, с Петром Добровићем, Петром Лубардом, Милом Милуновићем, Сретеном Стојановићем, Миланом Коњовићем и другима. Рад у дипломатији га ипак спречава да учествује у боемској свакодневици уметника. Тај део париског живота остао је намењен уметницима свих врста и нација, туристима, шароликој групи на чијем челу је једно од најзначајнијих места имала Алис Прен, познатија као Кики, некрунисана краљица Монпарнаса, „коју знају сви од Сан Франциска до Осла”, како је приметио Андре Салмон.
КИКИНЕ УСПОМЕНЕ
О животу Алис Прен, зване Кики, сазнајемо из њених сећања: првог аутобиографског текста објављеног под насловом „Kiki Souvenirs” 1929. године. Књига је под називом „Kiki’s Memoirs” и предговором Ернеста Хемингвеја штампана 1930. године на енглеском језику, али због забране није дошло до веће продаје у Америци. Године 1950. Кики је написала три аутобиографска чланка за париске новине. Сва четири текста, с предговорима Билија Кливера и Џули Мартин, који су их и приредили за штампу, Цугухару Фужите и Ернеста Хемингвеја, као и фотографијама Мана Реја и других фотографа, репродукцијама Кикиних портрета које су радили различити уметници, као и њеним сликама и цртежима, обједињени су у књизи „Kiki’s Memoirs”, објављеној у Америци 1996. године.
 |
Сава Шумановић се у пролеће 1930. године вратио из Париза у Шид. Заједно с њим дошла је и Кики. Захваљујући тој необичној Парижанки ведрог духа, вишеструко даровитој, веома инспиративној и пре свега актуелној, ми данас можемо да се похвалимо да смо двадесетих година прошлог века били равноправни учесници уметничког живота који се одвијао на Монпарнасу.
Кики је позирала нашем сликару у време кад је била најпознатија. Те, 1929, године била је проглашена за краљицу Монпарнаса, а два акта који се чувају у галерији слика „Сава Шумановић” у Шиду, и на којима се лако препознаје Кики, потичу управо из те године.
Прве слике које је Шумановић сликао у Шиду били су актови настали према скицама које је донео из Париза јер у Шиду није могао да нађе модел који би му позирао за акт. У галерији се чува преко двадесет слика на тему акта, које је уметник радио пуне две године. Ни на једној од тих слика не препознаје се Кики.
Да је она заузимала баш посебно место код Шумановића, које тек треба истражити, може се уочити на композицији „Крај шумарка”. Ова композиција изузетно великог формата, 250 х 190 центиметара, на којој се поред воде башкари пет женских фигура, настала је 1935. године. У
недостатку модела за акт уметник је искористио своје раније моделе и слике и компоновао их у целину. Међу фигурама главно место заузима Кики. Поновио је позу са слике „Лежећи женски акт”, осећајну и опуштену, само је уместо треперавог црвенкастог светла које је обавија, овај пут Кики положио на црвену простирку и тиме је још више нагласио према другим фигурама.Весна Буројевић
Аутор:
Јасна Јованов - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sat, 22/09/2012 - 20:33
#1
meetdress
you"re dead-ringer to have designer brand bridal gowns wedding gowns dresses prom dress clearance today many a bride plus clean can acquire their lower price bridal wear on the Internet. , you should save money on jewelry too. Don"t worry, a great deal on the net blouse websites will in addition deal in minimal wedding invitations goods, to get all things in the sole make short dresses for homecoming .Low cost big day products normally convey poorer top notch best bridal dress plus size evening dresses royal wedding reception party dresses . prom dresses formal gowns Diamond jewelry, shoes and boots, tiaras and as a result dog"s hair pinastre will certainly be found by going online no less.Therefore, a foregoing a designer wedding gown on an very (but just as charming) alternate evening gowns uk , deciding less expensive ceremony add-ons Wedding Dresses 2012, you are able to still need a stunning engagement cheaply. Wedding Dresses 2012sers. Another sleeveless outfit is the perfect alternate once you have appealing tattoo designs
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
