3320 25. 9. 2015.
Речи које прљају језик
РУЖНО ЈЕ РУЖНО ЗБОРИТИ
Да ли постоји оправдање и научно објашњење због чега људи псују? Откад потичу безобразлуци и које језике „красе”? Ако код нас непристојни глаголи могу да се чују и у позоришту, на филму, телевизији, како то да их нема у речнику матерњег језика?
драсли људи често уживају да малу децу, која још не знају течно да говоре, уче псовкама и то најнепристојнијим. Кад дете напокон превали преко језика неку погрдну реч, тај назовиуспех „учитељи” пропрате одушевљењем и смехом. Међутим, ако се догоди да малишан ту исту псовку касније употреби у некој прилици за коју одрасли процене да није примерена уличном говору, обруше се на децу најстрашнијим прекорима и згражавањем што се тако некултурно изражавају. Разумљиво је да се деца нађу у чуду. Тако мали, ипак су још неспремни за замке које друштво намеће, разумљиво је да не могу да разлуче кад ће неки изречени простаклук изазвати смех, а кад погрду.Стручњаци који се баве еволуцијом језика кажу да је псовање универзална људска особина. У сваком, али дословно сваком језику, било да се ради о живом или „мртвом”, оном којим говоре милиони људи или само шачица њих, постоје непримерене речи. А деца која још недовољно баратају језиком, како кажу психолози, баш те речи лако ће да запамте и да их употребљавају много пре него што схвате њихово право значење.
совање је, како даље наводе стручњаци, природна етапа у учењу и овладавању матерњим, или неким другим језиком. И она деца која су у почетку збуњена и не знају кад ће псовка коју изговоре изазвати смех, а кад грдњу, врло брзо ће схватити да су одређене речи „забрањене” и да није лепо да се користе. На том списку погрдних израза неки се сврставају у изразито простачке, често и увредљиве, док има и наизглед безазленијих псовки које, ако неком баш и склизну с језика, неће изазвати превелико згражавање, чак и кад се употребе у друштву у коме се непримерен говор сматра нечувеном увредом. Да ли људи могу да се поделе на „псоваче” и оне друге, који никад не псују? Стручњаци одмахују главом и тврде да малтене нема човека који никад није опсовао. Може да се уздржава, да то не чини наглас, већ у себи, да бира наизглед мање просте речи, али било би равно чуду да бар једном у животу, макар у себи, није опсовао.
Статистичари немају баш поуздане податке, али рачуница им је да у говору просечног човека псовке отприлике чине од 0,3 до 0,7 одсто изреченог. Иако изгледа да се људи не служе толиком количином погрдних речи, ухо већ навикло на псовке често не успева ни да их „чује” јер су, нажалост, постале саставни део књижевних дела, озбиљних позоришних комада, филмова, телевизијских емисија. Једном речи, што је можда и највеће изненађење, ако се псовање некад сматрало особином нижих и мање образованих сталежа, у последњим деценијама прошлог века и у ових једанаест година које трошимо, псовање је озбиљно заразило све слојеве друштва. Опсоваће, рецимо, човек на којој год да је страни тезге, урадиће то и неко из наших крајева, али и Енглез, Немац, Кинез, Кенијац...
Без обзира на то што се псовке разликују од језика до језика, могу се поделити у неколико група. Пре свега, дугачак је списак ружних речи које проистичу из сексуалног чина, било да су у питању глаголи који описују саму радњу, до „оног” мушког и женског дела тела и њихових непристојних назива.
Постоје, затим, псовке везане за неке физиолошке потребе, непримерене за јавно саопштавање. Своде се такође на грубе речи којима се описује оно што човек чини кад је у просторији у коју и цар иде пешке. Велики је „избор” и погрдних богохулних и безбожничких израза.
следећу групу могле би да се сврстају псовке које нешто или неког поистовећују с одређеним животињама. Ту има коња, паса, мајмуна, свиња и других домаћих животиња смештених у небројене околности. Ту је и читав појмовник псовки везаних за расну, етничку, родну припадност. У намери да се неко повреди, извлаче се најгоре предрасуде о припадницима одређеног народа, одређене групе и њихове, како је то сад уобичајено да се каже, верске, сексуалне оријентације.
Омиљене су и погрде које су упућују члановима уже и шире породице. Осим мајке, оца, маштовити псовачи неће презати да смисле непристојне изразе и са стринама, шурњајама, свекрвама.
Ако већ постоји таква ризница и богатство псовки, како човек зна кад коју да употреби? Без све шале, ни то није тако лако, ма како питање звучало као сасвим неумесно и недовољно вредно расправе. Иако ни на ово питање не може да се да само један одговор, обично се у недовољно познатом окружењу, мешовитом или већем друштву, више користе блаже псовке. Псовач може да се опусти тек кад је с неким... Овде би, као опис, следила одговарајућа псовка.
ад и зашто људи користе псовке? Изговарање погрдних речи може да се упореди са сиреном у аутомобилу. Сходно расположењу, човек ће да труби изражавајући тиме бес што, на пример, возач испред њега није кренуо чим се упалило зелено светло, трубиће и кад је изнервиран, из чистог мира, трубиће и од среће, ако се нађе у свадбеној колони, трубиће и ако га нешто непријатно изненади.
У све више аустралијских градова псовање на јавним местима
забрањено је законом. Отуд и овакав знак.
забрањено је законом. Отуд и овакав знак.
Да ли онда може да се каже да псовке помажу човеку да се смири и служе му као нека врста прочишћења, одагнавајући лоша осећања која су га преплавила? То је једно од објашњења. У животу се показало да, уместо да се с неким физички обрачуна, човек сочно опсује и као да се на тај начин „испразни”. Сасвим је друга прича ако се „прозвани” не задовољи и, уместо да на псовку одговори псовком, определи се за окршај.
сује се и кад неко жели да се нашали или ако хоће причу да учини што сочнијом, у немогућности да нађе прави израз како би исказао одушевљење неким филмом, песмом, књигом. Сасвим је у реду рећи „Какав сјајан спот!”, међутим, ако се испред сјајан још дода и онај неумесни глагол, чини се као да је одушевљење дигнуто на виши степен.У намери да објасне зашто људи псују, психолози нуде мишљење о некој врсти стекнутог понашања. Беба ће, ако је гладна, ако јој је хладно, ако жели да је неко узме у руке и љуљушка, у немогућности да изрази ту своју потребу, једноставно ударити у горак плач. Неко од родитеља (или особа која је чува), у највећем броју случајева, притрчаће да види шта малишану треба. Учиниће све да би девојчица или дечак престали да лију сузе. Будући да с тим обичајем деца настављају и кад увелико проговоре, створен је модел понашања који човек не заборавља ни кад одрасте.
Пошто им углавном не приличи да плачу, кад желе нешто да добију, одраслима псовка некад послужи као добра замена. Гласно се извичу, дреку зачине што погрднијим изразима, богораде на све и свашта и често се после тога осећају смирено, као бебе после подоја.
Да псовке стварно могу да помогну, доказао је један оглед. Истраживачи са британског универзитета Кил замолили су групу студената добровољаца да, један по један, руку убацују у дубоку посуду пуну леда и да је држе што дуже могу. Испоставило се да су они студенти којима је било дозвољено да псују дуже издржавали да им је рука зароњена у лед. Закључак? Погрдне речи су у вези с прагом осетљивости на хладноћу. Испитиваче је додатно уверило да псовање некад има благотворно дејство, јер се испоставило да су они добровољци који иначе веома ретко псују чак четири пута лакше подносили „ледени додир”.
Дакле, закључак је испитивача, псовање је у тесној вези с душевним, али и физичким реакцијама. Зато не чуди што су и наши далеки преци сигурно користили ружне речи, јер се псовање повезује с настанком првих цивилизација. Гај Дојчер, израелски лингвиста, једно време предавач на Универзитету у Лајдену, у Холандији, пише:
„У најстаријим откривеним записима, насталим пре пет хиљада година, могу да се нађу неки веома живописни описи, заправо сочне псовке.”
Дојчер није једини лингвиста који тврди да су погрдни изрази настали истовремено с људским говором.
Зна се, на пример, да је у Римском царству хуљење на бога било најстроже кажњиво, често и смртном казном. Шкотски кодекс из 9. века за псовање бога, али и владара, одређивао је казну сечења језика, ако би се изгред поновио, следила је смртна пресуда.
уј X (1314–1316), француски краљ, за погрдне речи одредио је казну жигосања чела, понови ли се исти преступ, следило је одсецање језика и усана. У Немачкој, пре Хитлера, била је прописана казна од три године затвора за особу која би опсовала на јавном месту.
Правни извори говоре о псовкама које се у нашим крајевима бележе још у 15. и 16. веку, иако се даље наглашава да се радило више „о грдњи него о сексуалној или блудној псовки”. Од 1878. године до Другог светског рата као да се осећа пораст псовки код нас. У источној Србији богохулило се од славског колача до мајке. Ништа није било боље ни у другим крајевима. Оно што забрињава, бар неке од чланова наше редакције, а није било саговорника који би нам понудио прихватљиво објашњење, следеће је питање: код нас се псује све и свашта, али зашто се толико често (можда и најчешће) богохули баш на Бога?
Аутор:
Весна Софреновић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Fri, 11/11/2011 - 21:55
#1
Није присутан
Da, na Boga, Bogorodicu, pa
Da, na Boga, Bogorodicu, pa do "svi sveti". Valjda je to iz istog razloga što volimo da tražimo krivce za sve muke, pa nam Bog , i pored svega, najbliži. A i u doba posle 2.Sv.rata je omiljeno bilo da se što snažnije pokaže koliko je Bog mrzak. Ja znam ljude koji ,kako su postali vjernici, nijesu mogli da se odreknu psovki, pa su počeli da govore "Boga ti ...(zastoj) POLJUBIM!" Ima i dobrih primjera.;)
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
