ДЕДИЊСКИ ДВОРОВИ – ПРВИ ДЕО

РАЈ НА КРАЈУ ГРАДА

На највишој тачки Дедињског брега у Београду налази се оаза историје, успомена и зеленила – дедињски краљевски дворови!

До венчања краља Александра I и румунске принцезе Мариоаре (Марије), кћери краља Фердинанда I из династије Хоенцолерн-Сигмаринген, српски двор, после децембра 1918. године двор Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, био је нека врста мушког клуба. Стари краљ Петар био је удовац још од 1890. године, брат му је био разведен, а његови синови и синовац неожењени. Кћерка, кнегиња Јелена, била је удата за руског кнеза Јоана Романова, и у Србију ће се вратити тек после трагичне мужевљеве смрти од руку бољшевика. Живот двора, и званични и приватни, водио се у здањима у самом центру Београда: Старом двору, подигнутом за владе краља Милана, и Новом двору, који се још градио и опремао. Стари двор служио је за службене потребе владара као шефа државе, Нови двор као његова резиденција. Данас се у Старом двору налази Скупштина града Београда, а у Новом је Кабинет председника Републике Србије.

Камени павиљон са скулптуром Ивана Мештровића

Доласком краљице, јуна 1922. године, знатно су се измениле околности живота и рада двора. Указала се потреба да се приватни живот краљевске породице, поготову после рођења престолонаследника Петра 1923. године, и званично раздвоји од јавних, свечаних и службених делатности суверена.

Једна стара разгледница

Краљ Александар тада доноси одлуку да започне градњу приватне резиденције. Избор је пао на у то време удаљено предграђе, познато по воћњацима и ретким летњиковцима – Дедињски брег. Знатан део земљишта на највишој коти налазио се у власништву Српске православне цркве. Краљ се с црквом споразумео око земљишта, углавном заменом имовине коју је поседовао у самом центру Београда, претежно на Врачару. Остатак је прибављен откупом од појединачних власника. Коначна величина парцеле од око 65 хектара створена је до 1941. године откупом мањих имања на ободу. Даље проширење парцеле извршено је после Другог светског рата, кад је – углавном поступком конфискације – њена површина готово удвостручена.

Алеја црвених кестенова

Прва зграда подигнута на раскрченом брегу била је скромна приземна вила, величине око 200 квадратних метара, с кровом прекривеним сувом барском трском. Захваљујући томе, названа је Сламнатом кућом. Првобитна намена била јој је да служи као привремено боравиште краљевској породици док се не заврши започети двор. Касније, кад је зграда двора завршена и усељена, у Сламнату кућу пренет је уметнички атеље краљице Марије, изванредно даровитог графичара и вајара. Од њених вајарских дела до данас је у дворској збирци, нажалост, сачуван само један рад. После 1930. године, кад је престолонаследник дорастао до школске клупе, у Сламнатој кући уређене су учионице нарочите основне школе у којој су полазници били краљеви синови, а одељења су попуњавана њиховим вршњацима како не би одрастали у друштвеној и генерацијској издвојености. Судбина Сламнате куће после Другог светског рата на необичан начин одсликала је корените промене које су се десиле. Наиме, после 1953. године, у њој су привремено биле смештане службе за везу шефова иностраних држава који су као званични гости Југославије боравили у краљевском двору. Тако су породични живот, уметничко стварање и школско васпитање заменили посленици тајних служби, шифранти, везисти... После 2001. године, у овој згради налазе се службе фондација престолонаследника Александра за образовање и принцезе Катарине за хуманитарну делатност. Крајем 2009. године Сламната кућа почела је да се користи и као изложбени простор – Педагошки музеј поставио је прву изложбу о школовању српске омладине у Француској током Првог светског рата.

Остаци француског врта Едуара Андреа

Градња краљевског двора почела је 1923. године. Решење је израдио архитекта Живојин Ђорђевић, али је уређење спољних делова дворца, тераса и платоа поверено двојици искусних руских емиграната – архитектама Николају Краснову и Сергеју Смирнову. У току градње двора упослен је још један у то време познати стручњак, француски парковски архитекта Едуар Андре, задужен за одржавање огромних историјских паркова Версаја. Он је поставио основно решење силвикултуре и хортикултуре дедињских дворова, које се данас, с изузетком арборетума, види само у траговима. Ипак, главна подела на геометријске (француске) вртове и на подражавање слободних облика пејзажа (енглески парк), опстале су до данас. Уређени део комплекса око дворских објеката данас заузима око 25 хектара, док је остатак под шумом. Некадашњи дворски расадници, у Улици патријарха Димитрија у Топчидеру, више нису у саставу дворског комплекса. Шуму дворског комплекса чини преко 180 различитих врста дрвећа и жбуња, међу њима шпанске јеле, аризонски чемпреси, секвоје, таксодијуми, јавори, кестени, црвенолисне букве, платани и липе, чак и веома ретки примерци северноамеричког дрвета Liriodendron tulipifera.

Свинга и Милош Обилић, скулптире Ивана Мештровића

Краљевском двору прилази се из Булевара кнеза Александра Карађорђевића, кроз велику капију од кованог гвожђа с две камене стражарске кућице. Одатле се, поред мале зграде намењене јединици дворске жандармерије, и поред касарне гардијске јединице на служби у двору, пут успиње ка улазу у двор. С десне стране остају Сламната кућа и, скривен у зеленилу, једини већи објекат подигнут после 1945. године – зграда затвореног базена – а с леве се пролази поред зграде дворске кухиње, која је с двором повезана подземним ходником дугачким готово сто метара. Наспрам главног улаза у двор, који штите стабла кедра и Мештровићеве бронзане урне, отвара се поглед ка глоријети, каменом павиљону у коме је смештена Мештровићева скулптура. У (сада оштећеном) базену који је служио као огледало, глоријета је добијала у погледу с даљине обрнути одраз на мирној површини воде. Нешто даље од ње, заклоњен зеленилом, налази се објекат некадашње Управе дворских имања и Маршалата краљевског двора, с коњушницама и гаражама, магацинима и канцеларијама, као и две слободно стојеће виле са службеним становима за особље двора.

Скулптура Вање Радауша

Краљевски двор има пространу терасу с које пуца поглед на Кошутњак, с Раковицом ка југу и реком Савом с Новим Београдом ка северу. На једном крају терасе је наткривени павиљон, испод кога се налази мањи базен и степениште с две величанствене скулптуре: бронзаном сфингом (камена верзија овог кипа, израђена од венчачког мермера, данас се налази на улазу у парк Буковичке бање у Аранђеловцу) и огромном идеалном статуом Милоша Обилића, а на нижем нивоу тениски терен окружен ружичњаком. На простору између тераса и глоријете, у зеленилу се крије отворени музички павиљон с бронзаном скулптуром виолинисте, рад Томе Росандића.

Сламната кућа

Главни прилаз Белом двору је из Улице Баја Пивљанина, кроз капију између две готово исте зграде, од којих се у једној налазила дворска кухиња Белог двора, а у другој гараже. Други прилаз води од главне капије из Булевара кнеза Александра Карађорђевића, алејом црвених кестенова, до свечаног улаза у двор. Баштенска тераса Белог двора уређена је као француски парк, с геометријским лејама, а испод ње се налази (данас веома оштећен) базен, потпуно окружен енглеским парком.

После 1960. године, део спољне ограде комплекса дворова на Дедињу ограђен је делом украсне ограде од гвожђа која се некада налазила око зграде Дома Народне скупштине у Булевару краља Александра у Београду.

(Наставак у идућем броју)

Аутор:

Драгомир Ацовић

Илустровао:

Силва Вујовић

Tue, 26/01/2010 - 09:26

JБ93

Није присутан

Придружио се: 31/08/2009

Овај чланак ми се јако свиђа

Овај чланак ми се јако свиђа, волео бих не само да објавите наставак у следећем броју, него и да објавите нешто и о Новом и Старом двору, можда нешто и о Версају, Шенбруну, Хофбургу, Шарлотенбургу, Нојшанштајну, Зимском дворцу, Петерхофу, Квириналу, Кремљу,...

Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре

ДЕДИЊСКИ ДВОРОВИ – ПРВИ ДЕО

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту