3320 25. 9. 2015.
Ни на небу ни на земљи
ПРОМЕТНА КУЋА БЕСКУЋНИКА
Без пасоша Насери не може да путује, без визе не може да борави у Француској. Не могу ни да га истерају јер је у земљу ступио с исправним документима. Остало је само једно место за њега. Аеродром.Све се своди на питање шта човек заиста жели. Да ли, испитујући сопствено постојање, тражи сличне себи, можда исте? Тражи ли припадност? Или можда прво испитује друге, њихове особености и постојање, да не би био ни налик њима? Све се своди на питање шта човек жели. А дешавања ће се дешавати и без њега. Догађаји желе да се догоде. Само им треба стати на пут.
Сер Алфред је навикао на буку. Време га је научило како да се односи према сметњама, како да их искључи, направи делом своје куће, делом себе самог. Време које се мери годинама. И пристиглим писмима. Научио је како да нагибе тела прилагоди ћудљивим избочинама свог пластичног кревета. Да се наговори и убеди да су дивовски сатови који читав свет обухватају брижљиво издељеним подеоцима под његовим надзором. Да су сви ти људи који пролазе замагљених лица и лењих погледа заправо његови гости. Успео је да победи разум и да помисли да заправо жели да буде ту, где брујање човечанства у трку потреса ваздух и тло. Занемарио је будућност. Измислио прошлост. Створио је мехур отпоран на жеље, а из одраза на заштитној мембрани га је гледао неко други. Неко кога се једва сећао. Сенка по имену Мехран Карими Насери.
Они који га знају као сер Алфреда често му пишу. Адреса коју стављају на коверте је необична, али не збуњује поштанску службу. Лако га је наћи. Постоји само један сер Алфред који живи на аеродрому Шарл де Гол у Паризу. Терминал број један. Црвена пластична клупа.
Бескрајно путовање докторовог сина
Измишљена прошлост може да буде згодно оруђе. Поготово ако је онај који је измишља вешт лажов. У супротном, брзо бива ухваћен у лажи и истина нађе пут до оних који је позову. Не увек. Мехран Карими Насери има неколико верзија своје прошлости. Бар оне о којој је спреман да говори. И досад нико није сигуран шта је од свега што о себи каже истина. Причу мења по потреби. Тек неколико чињеница појављују се као сталне и неупитне. Чак и ако одбија да их прихвати, не побија њихову веродостојност.
Насеријев дневни боравак на аеродрому Шарл де Гол
Рођен је у граду Масђед Солејиман у Ирану 1945. године. Отац му је био лекар, а мајка медицинска сестра. О детињству можемо тек да нагађамо. Када је напунио двадесет девет година, породица му је омогућила да се школује у Великој Британији. У Енглеску је стигао у септембру 1973. године. Похађао је Универзитет у Бредфорду и изучавао тадашњу Југославију. Све док породице више није било. Отац и мајка, који нису били венчани, растали су се, а прилив новца који му је омогућио живот у иностранству пресушио је.
Насери је морао да се врати 7. августа 1975. године. У Ирану није наишао на добродошлицу. Прво сазнаје да му жена која га је одгајила заправо није мајка. Испоставило се да је он дете очеве британске љубавнице. Потом је до њега дошла и иранска полиција. Док је био у Енглеској, учествовао је у протестима против владавине иранског шаха Мохамеда Резе Пахлавија. Шах такве ствари није праштао.
Права истина његовог хапшења никада није обелодањена. Он тврди да је у затвору провео четири месеца и да је био изложен мучењу. Нису нађени никакви докази који би подупрли ове тврдње. Оно што је сигурно је да је протеран из Ирана. Добио је необновљиви пасош који истиче за једну годину. И тада почиње његово путовање.
Кад табани засврбе
Европа се показала негостољубивом. Западна Немачка и Холандија одбијају захтеве за азил. Француска неће ни да чује. Југославија и Италија се праве луде. Мехран Карими Насери бесциљно лута док се коначно, 1981. године, Белгија није смиловала. Добија положај избеглице и, бар за тренутак, чини се да је лутању дошао крај.
Али, Насерија су сврбели табани. Желео је да оде у Велику Британију. Да нађе мајку. Доста му је било одбијања и самоће. Хтео је негде да припада.
У Енглеску је кренуо преко Француске, спреман и жељан свог циља. На прву препреку наилази у подземној железници. Бива покраден. Француски цариници нису превише желели да се баве човеком без докумената. Пустили су да о њему чешкају главу они преко Ламанша. Само што њих није сврбело. Без много размишљања послали су га назад. Право на аеродром Шарл де Гол. Тада бирократија уплиће дуге неумољиве прсте. Неразмрсиве.
Француска не жели да му да визу. Будући да није имао документа, нису могли ни на кога да свале терет његовог боравка. Нико га није желео. Јогунаста Белгија не жели да преговара. Тврде да је Насери изгубио право на азил оног тренутка кад је напустио њихову земљу. Да се одрекао положаја избеглице. О Ирану нико ни не размишља. Без пасоша Насери не може да путује. Без визе не може да борави у Француској. Не могу ни да га истерају јер је у земљу ступио с исправним документима. Остало је само једно место за њега. Ни на небу ни на земљи. Аеродром.
Од Овде до Где
„Молимо путнике да у сваком тренутку остану поред свог пртљага.”
Женски глас с разгласа љубазно моли кориснике аеродрома да пазе да не буду покрадени. У Паризу је шест часова ујутру. У Лондону пет. У Њујорку је поноћ, а у Токију два по подне. Глас се одбија дугим, готово празним ходницима. Све је мрешкаво и санолико. Као у очима спавача с клупе на Терминалу Један. Око њега је неколико кутија и кофера. Неке кесе. Мали радио на столу. И књига под клупом. Ништа необично, рекло би се. Дешава се готово сваки дан. Још један путник који је пропустио последњи лет за свој град и сад чека први следећи. Не одваја се од својих ствари. Женски глас га је тако љубазно замолио.
Кад се пробуди, ступа у необичан след активности. Рутина којом их изводи брише сваку сличност с обичним окаснелим путником. Његов биолошки часовник мудро је подешен. Буди га када је на аеродрому најмања гужва. Тад може да се одвоји од својих ствари. Одлази у тоалет који је обично празан. Ту се окупа. Обрије, по потреби. Одлази до оближње продавнице где га чека пошта. Ако је има, ставља је у унутрашњи џеп сакоа. Узима одело с хемијског чишћења. Брља по џеповима и вади некакве хартијице. Купони за храну. Купује помфрит. Готово увек купује помфрит или рибљи хамбургер. Потом се враћа својим стварима, укључује радио и чека. Чека своју жељу.
Када му је први пут од француског министарства стигло писмо у коме је био ословљен са „Сер, Алфред”, Мехран Карими Насери одлучио је да прихвати то име. Са све зарезом. Тада је, средином 1999. године, добио прилику да напусти аеродром Шарл де Гол. Одбио је ту могућност. Понуђено му је да се врати у Белгију као избеглица из Ирана. Он више није хтео да буде из Ирана. Чак се правио да не разуме персијски. Није хтео ни у Белгију. Није више прихватао ни своје име. Алфред. Сер, Алфред. Или ништа. Чекаоница је у том тренутку била његов дом већ пуних једанаест година. Терминал Један. Ниједном га није напустио.
После оштрих сукоба бирократских служби разних светских држава изгледало је да су сви били задовољни само борбом. Исход никога није занимао. Сер Алфред је остао на аеродрому, заборављен. Почео је да се сналази најбоље што уме. И није му ишло лоше. Од службеника с аеродрома је добијао купоне за храну. Од пилота и стјуардеса средства за хигијену која су путници из прве класе остављали за собом.
После неког времена и јавност је почела да се занима за његов случај, па је поштом почео да му пристиже новац. Одећу је слао на хемијско чишћење. Хранио се у „Мекдоналдсу” или у једној од многих продавница на Терминалу Један. Повремено је куповао књиге. И писао је. Писао је све до најмање ситнице која му се десила у току дана. Међу стварима које је поседовао налазило се неколико картонских кутија пуних рукописа. Сигурно не материјал за Нобела, али свакако дивљења достојан труд. Од једног путника добио је врећу за спавање и путнички душек. Никад није просио. Ствари које је примао нису биле милостиња, већ поклони. По цео дан је седео међу гомилом ствари. Увек код куће. И увек на путу.
Терминал
Кристијан Бурже, адвокат за људска права, ступио је у везу са сер Алфредом чим је чуо за његов случај. Покушавао је да му помогне на све могуће начине, укључујући и разговоре с многим организацијама које се баве људским правима. Случај сер Алфреда није их занимао. Једноставно, био је особа без икаквог значаја. Ипак, сав труд адвоката није био узалудан. После неколико документарних филмова и гомиле новинских извештаја о необичном становнику аеродрома Шарл де Гол, стигла је и холивудска понуда. „Дримворкс”, продуцентска кућа Стивена Спилберга, купила је права на ову причу. Филм „Терминал” приказан је 2004. године, а човека заробљеног на аеродрому Хитроу играо је Том Хенкс. Иако се филм само у основним цртама ослања на сер Алфредову причу, он нема сумње: „Тај филм је о мени.”
Не зна се колико је новца Насери добио од холивудске куће. О томе ћуте и он и продуценти. Јавност нагађа да се ради о суми од око три стотине хиљада долара. Једино доступно обавештење је оно које је наговестио сер Алфредов адвокат: „Ради се о мање од милион долара.”
Упркос новчаном добитку и светској слави коју је стекао, сер Алфред и даље је одбијао да потпише документа која би му омогућила несметано кретање по целом свету. На ужас свог адвоката, наставио је да живи на аеродрому, само што је овог пута трошио сопствени новац. Као да се ништа није променило. Није чак ни погледао филм иако су му стизале позивнице из Сједињених Америчких Држава да присуствује премијери. Наставио је да седи међу спакованим стварима, пуши лулу и чека. Мала погурена прилика, неприметна, као део Терминала, украс, необични орнамент.
Потонули времеплов
Слобода, ако је уопште можемо тако назвати, зграбила је сер Алфреда ненадано, из заседе, нежељена. Из непознатих разлога, средином јула 2006. године хитна помоћ је пробила заштитни мехур и одвела Мехрана Каримија Насерија на лечење. После тога је прослеђен париском огранку Црвеног крста, а од 2008. године борави у прихватилишту за бескућнике.
После осамнаест година у чекаоници, иза њега је остало више од хиљаду страна дневника које је британски писац Ендру Донкин претворио у Насеријеву биографију. Остао је сладуњави холивудски љубавни филм. И лекарска дијагноза која сведочи о сер Алфредовом духовном потонућу. После толико времена проведеног у изолацији, Мехран Карими Насери није био спреман да се суочи са спољашњим светом. Није му био потребан. Живео је у времеплову из кога је посматрао проток времена кроз велике екране. Не много другачије од остатка света.
Све се своди на питање шта човек заиста жели. Кад му не преостане ниједна жеља, бива изгубљен. У времену и простору. Заробљен у чекаоници. У свету који је изградио само за себе.
Аутор:
Стефан Костадиновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sat, 22/09/2012 - 13:25
#1
pat watches
cartier replica watches
Thu, 13/09/2012 - 20:12
#2
overwatches.com
You can change the design on our picture or even provide the picture that you. Various colors and styles are available rolex replica watch , Logo and models can be customized to be able to requirement, rolex replicas for sale replica watches tag Package to be able to customer"s requirement
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
