Рат у туђој униформи

ПOСЛЕДЊИ ЈУРИШ

Најбројнији странци у немачкој војсци били су грађани Совјетског Савеза: Руси, Украјинци, Козаци... Било их је око два и по милиона

ије познато где и када су основане прве добровољачке јединице састављене од грађана СССР. Њихови почеци обавијени су тајновитошћу, а све због страха од Хитлера који је категорички био против њиховог било каквог укључивања у рат с Русијом. Међутим, потребе војске и необуздани полет који су показале стотине заробљених официра и хиљаде војника, као и готово целокупно тамошње становништво, натерало је немачке команданте да прихвате добровољце у борби против Совјета, чак иако су тиме кршили наређења Врховне команде.
   У почетку су их постављали на места возача, радника у складиштима, чувара, али је овај оглед превазишао сва очекивања. У пролеће 1942. године било их је 200.000 у позадини немачких армија, да би до краја године број нарастао на готово милион људи. Названи су хивији (од Hillfswillige – добровољна помоћ). Наставили су да носе совјетске униформе, а често је једини знак распознавања била трака с натписом „Im Dienst der Deutchen Wehrmacht” (У служби немачке војске). За случај опасности, имали су лично наоружање.
   Следећи корак немачке команде на истоку био је окупљање војних добровољачких јединица, названих „Osttruppen” (источне трупе). Задатак им је био чување друмова, пруга и мостова, борба против совјетских партизана у позадини, а понекад су чак држали и неке мање важне делове фронта. Били су распоређени у батаљоне (Ostbataillonen), састављене од Руса, Украјинаца, балтичких и кавкаских народа, Козака и народа из Средње Азије. У новембру 1941. године првих шест батаљона окупљено је у позадини групе армија Центар, а ускоро је и Врховна команда Вермахта дала званичну дозволу за стварање оваквих јединица.

                                             Злочин у Варшави

Једна од првих руских добровољачких јединица била је РОНА (Руска ослободилачка национална армија), која је устројена у зиму 1941–1942. под командом совјетског капетана Каминског, кога су Немци унапредили у чин генерал-мајора. Његова армија (у ствари, никада није премашила величину дивизије) прво се борила против совјетских партизана, а касније и на фронту. У лето 1944. године, пошто је претрпела велике губитке, РОНА је повучена у Источну Пруску, где ју је Химлер преузео од Вермахта и распоредио у СС бригаду.
   Бригада Каминског стекла је најгори могући углед међу свима који су имали ту несрећу да је сретну. Зао глас нарочито је потврђен приликом гушења Варшавског устанка 1944. године. Једино је злогласна СС Дирлевангер бригада, састављена од добровољаца криминалаца из немачких затвора и концентрационих логора, могла да се мери по злу с Бригадом Камински. После Варшаве званични извори наводе да је Камински убијен у заседи пољских партизана, док они незванични тврде да је због злочина изведен пред немачки војни суд и потом стрељан. Остаци бригаде придружени су Власовљевој армији.
    Скоро у исто време када и РОНА, у Белорусији је настала Дружина (чета) Гил-Родионова и Руска национална армија, близу Смоленска. Прва, која је била СС формација, распуштена је 1943. године. Друга, позната као Бригада Бојарски, доживела је исту судбину крајем 1943. године. Поред ових јединица, постојало је још доста добровољачких батаљона, чета и водова. У почетку нису имали никакав положај, али касније су званично признати. Већина њих, састављена од Руса, касније је укључена у Власовљеву РОА, која није била армија у организационом смислу те речи, већ је то име коришћено за све руске добровољачке јединице које су признале Власова за вођу и команданта.
   У нешто бољем стању биле су Источне легије, тзв „Остлегионен”, које су се, према Розенберговој замисли, састојале искључиво од неруских добровољаца. Хитлер је то ограничио на нације које живе далеко од граница Великог рајха. Тајна депеша од 30. 12. 1941. садржала је наређење Врховне команде о стварању Туркменистанске легије, од добровољаца Туркмена, Узбека, Казахстанаца, Киргиза и Таџика. Друга, Кавкаско-муслиманска легија од Азера, Дагестанаца, Чечена и осталих народа с Кавказа. Трећа је била Грузијска, а четврта Јерменска.
   Насупрот незваничним јединицама, Источне легије од почетка су имале националне комитете као основ политичког деловања. Овде би требало да се напомене да легија није била тактичка јединица, већ се име односило на центар где су се добровољачке националне јединице обучавале.

                                    Степа без Црвене армије

   Немачки команданти гајили су велику наклоност према Козацима, иако ови нису скривали свој политички циљ – стварање независне козачке државе, Козакије. Њихова храброст, општепозната мржња према Совјетима, као и борба коју су од самог почетка водили против партизана, брзо су дали резултате. Већ средином 1942. године у Могиљеву је распоређена коњичка козачка јединица, под командом бившег совјетског мајора Коновова, који је пре тога с целим својим пуком пребегао на немачку страну.

Козачки заштитни корпус на улицама Шапца и у Загребу (доле)

Када се у лето 1942. године Јужни фронт брзо померао ка Кавказу и Волги, немачке армије ушле су на подручје које су настањивали Козаци. Састављени од многих племена, током Грађанског рата 1919–1922. године створили су шест козачких република: Донску, Кубанску, Теречку, Оренбуршку, Уралску и Астраханску. Републике су срушили бољшевици уз невероватну окрутност.
   Због свега тога Козаци су Немце дочекали као ослободиоце. Целокупно становништво градова, насеља (козачких станица) излазило је да дочека немачке трупе с цвећем и певањем дуго забрањених националних песама. Козачке јединице Црвене армије у целини су прилазиле Немцима, нове јединице ницале су буквално ниоткуда, у старинским униформама, наоружани шашкама (сабљама), пиштољима и пушкама који су годинама лежали закопани.
   Најстарији и најпоштованији атаман (козачки вођа) Кулаков, за кога се од 1919. године веровало да је мртав, изашао је из скровишта и, праћен стотинама Козака у живописним униформама и на величанственим коњима, победоносно умарширао у Полтаву. Хиљаде Козака у заробљеничким логорима ставило се на располагање за борбу против Совјета. Чак су се остаци народа Калмика, којих је било око 60.000, окупили у 16 коњичких одреда, који су без икакве милости очистили степу од Црвене армије. Немачки генерал Кестринг, који је добро познавао Русију и 1942. године постао гувернер Кавказа, изјавио је да је мислио да сања или гледа неки историјски филм. Таква је била козачка освета за године насиља које је спроводио НКВД, злогласни Народни комесаријат унутрашњих послова Совјетског Савеза.

                                    Стижу Черкези

   Регрутацију Козака за борбу против Совјета надгледао је Козачки национални ослободилачки покрет чији је циљ био поновно стварање козачке националне државе. У лето 1943. године окупљена је Прва козачка дивизија под командом немачког генерала Фон Панвица. Састојала се од шест коњичких пукова. Убрзо је проширена у Петнаести СС козачки коњички корпус, с око 50.000 људи. Потом су створене још две козачке бригаде и дванаест резервних пукова, као и један број мањих јединица, које су придружене немачким. Све у свему, Козака на немачкој страни било је око 250.000.

                                Атман Кулаков (''Лисица из Терека'') с немачким генералима

   Давање места козачком корпусу међу СС јединицама била је Химлерова замисао, која се доста често користила, како би се сузбио утицај војске на стране јединице. Немци су Козаке користили за борбу против партизана, покривање позадина армија, а понекад и на фронту. Касније, неке јединице пребачене су у Француску и Југославију. Козачка команда се бунила на основу обећања да ће се Козаци борити искључиво против Совјета, али узалуд. У Југославији су ратовали углавном у Хрватској, Босни и Срему, уз неке мање јединице на западу Србије, где су у борби против партизана имали приличан успех.
   На брдовитом подручју коњима су се лакше сналазили од механизованих јединица, били покретљивији и, према томе, далеко опаснији. Према цивилима су се понашали различито, у зависности од прилика, од немилосрдног уништавања села из којих је пуцано на њих, до помагања сељацима у пољским радовима. То су били они „Черкези” које су често помињали људи који су преживели рат у тим крајевима, познати по храбрости, суровости и по томе што су практично били срасли са својим коњима. Истина, Черкези су се налазили у малом броју у тим јединицама, али су ипак у питању били Панвицови Козаци. Једна јединица размештена у Француској извела је можда и последњи масовни коњички јуриш с голим сабљама на америчку артиљерију, после искрцавања у Нормандији.

СТЕПСКИ ВУКОВИ

Козаци су настали као заједнице слободних војника-коњаника. Појавили су се у 15. веку у степама јужне Русије, као одбрана од упада азијских номада. Чинили су их руски и украјински сељаци и известан број татарских пребега. До 18. века делимично су били независни од Руског царства, а после тога су служили као одабрана коњица. У царској Русији били су ослобођени плаћања пореза, али су зато увек били спремни за полазак у рат. Сами су бирали вође (атамане). Највише их је живело у областима око река Урал, Дон и Дњепар. По подручју у коме су живели, разликујемо: украјинске, донске, уралске, кубанске, запорошке, сибирске и друге Козаке. Уралски и оренбуршки Козаци одиграли су кључну улогу у освајању Сибира.
За време Другог светског у великом броју пришли су Немцима, уверени да ће им они помоћи да поврате стару славу и земљу прадедова. Остали су, у истом рату, јунаштвом прославили многе јединице Црвене армије.
Најпознатији Козаци о којима њихови потомци данас са сетом певају јесу Јермак који је почео освајање Сибира, атаман Богдан Хмељницки побунивши се против Пољака, затим гласовити Стјепан Стењка Разин, предводник устанка против руских бојара, као и Јемељан Пугачов коме је дозлогрдило малтретирање спахија. Не треба заборавити ни Семјона Дежњева који је на челу малог одреда први морем дошао до мореуза који раздваја амерички од азијског континента и по коме се крајњи источни рт Азије назива – Рт Дежњева. Међу њима је, свакако, и Гогољев литерарни јунак Тарас Буљба. П. М.

После капитулације, Источне трупе и Козаци, већина заједно с породицама које су их пратиле, предали су се савезницима, углавном Енглезима, у Аустрији. И поред обећања да ће им бити омогућен останак на Западу, ови су их испоручили Совјетима. Убијани су у пребацивању, стрељани, послати у уралске руднике одакле се мало ко вратио. Генералима Панвицу, Краснову, Шкуру и осталим вођама суђено је за издају и обешени су, што је иронија, јер уопште нису били грађани СССР. Панвиц је био Немац, а Краснов и Шкуро руски емигранти, са страним држављанством.

Завршићемо речима енглеског морнара који је учествовао у превозу Козака: „Присуствовао сам евакуацији из Данкерка, наши војници су се осећали лоше. Видео сам бомбардовање Малте, оглувео од експлозија.
Преживео сам потапање брода. Знам како је ноћу скакати у воду, у бездан, док около чујеш крике својих другова. То је ноћна мора. Возио сам немачке заробљенике после Нормандије, умирали су од страха. Али све то није ништа. Прави, ужасни, неисказиви страх видео сам у конвојима којима смо Русе изручили у СССР. Како их је страх обузимао, постајали су бели, зелени и сиви. Када смо пристали у луку и када смо их предавали НКВД, људи су нарицали и губили разум. Сада знам шта је страх човека који је прошао пакао, и то није ништа у поређењу са страхом човека који иде у пакао” .