Живот је бајка – Марсел Пруст

ПИСАЦ КОЈИ ИЗАЗИВА НЕСАНИЦУ

Жак Емил Бланш – портрет младог Пруста

Како би се заштитио
од полена и прашине, држао је затворене прозоре и навучене тешке завесе, а кад је почео да пише, заменио је дан за ноћ...

рема сведочанствима пријатеља, а потом и биографа, чувени француски књижевник Марсел Пруст, писац тринаестотомног дела „У трагању за изгубљеним временом” (како гласи превод Тина Ујевића, или „У трагању за минулим временом”, у преводу Живојина Живојиновића), пресудно је погоршао своје иначе лоше здравствено стање почетком јесени 1922. године. Тада је, упркос упозорењима да то никако не чини, Пруст одлучио да присуствује монденској вечери коју је приредила грофица Бомон. Од те ноћи стање болесника постало је веома тешко, до те мере да је његов организам почео безнадежно и незаустављиво да попушта. Следећег месеца, крајем новембра, Марсел Пруст заувек је склопио очи.
   Монденски пријем као предворје смрти! Права „прустовска” слика! Било је то својеврсно џентлменско опраштање од живота који је помало личио на маскенбал.

Чекајући собара

    А можда и није све било баш тако? Судећи према сећањима мадам Шејкевич, Прустове пријатељице, касно по подне 19. октобра 1922. године, неколико дана после забаве код Бомонових, опет не послушавши савет лекара, Пруст се упутио у тајанствену посету... Кад се вратио кући, имао је грозницу. Није могао да престане да кија и кашље. Те ноћи ништа није писао. Својој домаћици Селести рекао је:
    „Смрт ми је за петама. Нећу успети да пошаљем рукопис ’Галимару’.”
    Знао је да има упалу плућа. Тог 19. октобра упутио се у хотел „Ривијеру” где је требало да се нађе са својим бившим собаром и присним пријатељем Ернестом. Крупни млади Швеђанин је, пролазећи кроз Париз, свом некадашњем газди оставио поруку. Кад је сазнао да га је болесни писац узалудно чекао три сата у предворју хотела, Ернест се одмах упутио Прустовој кући. На прагу га је дочекала домаћица Селеста, крута и нељубазна, бледа попут духа. Није пропустила да му исприча о великим књижевним успесима његовог бившег газде. Такође му је саопштила да је пишчево здравствено стање врло лоше, посебно после тајног изласка у град где се задржао четири сата. Укратко, није га пустила у болесникову собу из које су изашли забринути лекари...

Спаваћа соба писца с креветом у коме је писао своје обимно дело

   Живот Марсела Пруста, током последњих тридесет година, личио је на дугу зиму. Зиму од које се ваљало штитити тешким капутима, шаловима. Па чак и у оковратнике стављати вату како промаја не би продрла до врата! То је и слика која је остала у сећању портира хотела „Ривијера” за време последњег изласка болесног приповедача: човек крупних тамних очију који дрхти иако на себи има топлу бунду и шешир.

Осетљиви дечак

Марсел као дечак

Марсел Пруст рођен је 10. јула 1871. године у старинском, 16. париском арондисману, у породици Адријана Пруста, познатог париског лекара (патолога и епидемиолога) и Жане Веил, кћерке богатог јеврејског банкара из Алзаса. Пруст је имао и млађег брата Робера. После завршеног лицеја, нежни и осетљиви дечак студирао је филозофију и права на Сорбони. Диплому правника стекао је 1893, а завршни испит из филозофије положио је 1895. године. Једно време радио је у управи уметничке књижаре, а затим, као добровољац (иако лошег здравља) кратко време служио је и војску. Отац му је умро 1903. године. Марсел се још више везао за мајку... Као образован младић истанчаног духа, кретао се у монденским и уметничким и племићким круговима.
   Постајући све затворенији, нарочито после мајчине смрти 1905. године, и не излазећи из собе, писао је прву књигу тринаестотомног романа „У трагању за изгубљеним временом”. Било је то 1912. године. Награђен је „Гонкуровом” наградом 1919. године за роман „У сенци процвалих девојака”, а нешто касније одликован и Легијом части.
   Најуочљивије на Прустовом лицу биле су његове веома крупне, округле црне очи које су деловале необично на увек бледом лицу. Носио је бркове, а пред крај живота и браду. И зими и лети, увек је био у црном капуту, понекад и бунди. Најчешће је преко капута имао и плишану пелерину.
    Први напад астме Марсел је имао кад му је било девет година. Могло би се рећи да му је од тада сваким даном бивало све теже. Како би се заштитио од полена и прашине, увек је држао затворене прозоре и навучене тешке завесе. А кад је почео да пише, заменио је дан за ноћ.    Ноћу би остајао у кревету пишући, а дању би спавао. Понекад је излазио, често посећујући париски кафе „Вебер”. Сви су знали да Марсел Пруст пије огромне количине црне кафе и келнере награђује неразумно великим напојницама. Годину 1917. провео је у хотелу „Риц”. Говорио је тихо, меким гласом и обожавао цвет дан и ноћ – једини који је могао да поднесе због алергије. Током последњих пет месеци живота искључиво се хранио сладоледом и пио кафу.

У немилости издавача

    Иако је по мајци био Јеврејин, одгајан је као римокатолик. Баш као и Емил Зола, стао је на страну капетана Драјфуса за време чувене афере и сакупио чак три хиљаде потписа за његово ослобађање. Премда је одавао рањиву и осетљиву особу, био је познат као храбар човек. Патио је од несанице и није крио хомосексуалне склоности.

Карикатура Марсела Пруста (рад Сајмона Бонда)

   Живео је у стану који је од буке био заштићен плочама каучука. Стан се налазио у кући његове тетке на булевару Осман у Паризу. Пишући у кревету, у ноћној кошуљи и дебелом вуненом огртачу, више пута је поправљао рукописе. Имао је увек десетак пера у резерви, у случају да му неко испадне из руке. Плашио се да се не зарази бактеријама. Никада ниједну оловку не би подигао уколико би пала на под.
    Први Прустови радови били су објављени у часопису „Le Banquet” (1892) и „La Revue blanche” (1893). Прва књига коју је написао била је „Ужици и дани”. Прустово ремек-дело, „У трагању за изгубљеним временом”, роман дуг 1,25 милиона речи, почиње сећањем које путем чула укуса у њему изазива колач познат као мадлена. Први том романа, „Du Cote de chez Swann” („Пут ка Свану”) из 1903. године, одбила су тројица издавача. Најгласнији у критици Прустовог романа био је уредник „Нове француске ревије”, писац Андре Жид. Издавач „Грасе” пристао је да му објави дело тек кад је писац обећао да ће платити све трошкове штампања.

Лепота је у сећању

    Лако је препознати студента завршне године књижевности који је одлучио да чита Пруста. Први знак је недолажење на предавања. Наиме, Прустов поклоник убрзо се поистовећује с приповедачем и мења дан за ноћ. Обузима га грозничаво читање, иако није лако пратити дугачку реченицу и сложени ток Прустових мисли. Млади читалац чак одустаје од сусрета с улицом. Остаје у кревету све док не прочита последњи ред.    Чак почиње и да кашље… Као да над њим бди сенка писца, ноћног анђела.

Марсел Пруст за време студија

    Дакле, у готово потпуној усамљености и одустајању од свих осталих послова, десетогодишњој трци с болешћу и смрћу, настало је једно од најособенијих и највреднијих дела светске књижевности, циклус романа под заједничким називом „У трагању за изгубљеним временом” („A la recherche du temps perdu”). Радња романа, који говори о односу времена и сећања, збива се у Комбреју, Паризу, Нормандији и Венецији. Пишући, Пруст се бави одгонетањем варљивих знакова из стварности и њиховим претварањем у свест, у језик, напослетку и текст. Естетичар осећајности, како књижевни теоретичари називају Пруста, закључује да се лепота крије у ономе што може да нам открије прошлост. Уосталом, последње реченице великог романа („Пронађено време”) гласе:
    „Ако ме снага послужи да напишем своје дело, бар нећу пропустити да у њему надасве опишем људе (макар због тога изгледали као наказе) како заузимају тако знатно место поред оног, тако скученог које им је додељено у простору, место које је, напротив, бескрајно продужено – јер истовремено додирују, као горостаси заробљени у дубину година, толико удаљена раздобља између којих се сместило толико дана – у Времену.”
    Пруст је умро од бронхитиса и упале плућа 18. новембра 1922. Имао је педесет једну годину.

       МАРСЕЛ ПРУСТ
       (1871–1922)
       француски књижевник

ВРЕМЕ, КОЈЕ ИНАЧЕ МЕЊА ЉУДЕ, НЕ МЕЊА СЛИКУ КОЈУ ЗАДРЖАВАМО О ЊИМА.

ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ И, МАЛО-ПОМАЛО, СВЕ О ЧЕМУ СМО ГОВОРИЛИ НЕИСТИНИТО ПОСТАЈЕ ИСТИНА.

ЉУБАВ ЈЕ УЗАЈАМНО МУЧЕЊЕ.

НИКАКВА СЕЛИДБА НА ЈУЖНИ ПОЛ, НИТИ ОДЛАЗАК НА ВРХ МОН БЛАНА НЕ ОДВАЈА НАС ТОЛИКО ОД ДРУГИХ, КОЛИКО СКРИВЕНИ ПОРОЦИ КОЈИХ СЕ НЕ МОЖЕМО ОДРЕЋИ.

БУДИМО ЗАХВАЛНИ ЉУДИМА КОЈИ НАС УСРЕЋУЈУ. ОНИ СУ ВЕШТИ БАШТОВАНИ КОЈИ ЧИНЕ ДА НАША ДУША ПРОЦВЕТА.

НЕ ЗБОГ ЧИЊЕНИЦЕ ШТО СУ НЕКИ ЉУДИ УМРЛИ, НАША НАКЛОНОСТ ПРЕМА ЊИМА БЛЕДИ ЗБОГ ТОГА ШТО И САМИ УМИРЕМО.

НА РАСТАНКУ ОНАЈ КОЈИ ЗАПРАВО НЕ ВОЛИ УВЕК ИЗГОВАРА НЕЖНЕ РЕЧИ.

АКО ПОВРЕМЕНО САЊАРЕЊЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ОПАСНО, ЛЕК НИЈЕ У ТОМЕ ДА ПРЕСТАНЕМО ДА САЊАМО, ВЕЋ ДА САЊАМО СВЕ ВРЕМЕ.

СВЕ ВЕЛИКЕ СТВАРИ НА СВЕТУ ПОСТИГЛИ СУ НЕУРОТИЧАРИ. ОНИ СУ СТВОРИЛИ НАШЕ ВЕРЕ И РЕМЕК-ДЕЛА.

СВЕ НАШЕ КОНАЧНЕ ОДЛУКЕ ДОНЕТЕ СУ У СТАЊУ СВЕСТИ КОЈЕ НЕ ТРАЈЕ ДУГО.

ЖЕНА КОЈУ ВОЛИМО РЕТКО ИСПУЊАВА СВЕ НАШЕ ПОТРЕБЕ, ТАКО ДА ЈЕ ВАРАМО С ОНОМ КОЈУ НЕ ВОЛИМО.

Аутор:

Мирјана Огњановић

Thu, 07/07/2011 - 03:55

gfad

Није присутан

Придружио се: 06/07/2011

In the color, improved

In the color, improved version of the Roman Manolo Blahnik Shoes sandals this season have break through the Cheap Manolo Blahnik Shoes traditional earth look, blended in more bright color, to Manolo Blahnik Pumps reflect this season of the 60 s pop color restoring ancient ways Discount Manolo Blahnik Pumps is agitation.

Tue, 19/04/2011 - 13:01

dubravka

Придружио се: 19/04/2011

Диван чланак !

Диван чланак ! :)