3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / О’Хенри
ОТКУП ЦРВЕНОГ ПОГЛАВИЦЕ
Тамо доле била је нека варошица равна као палачинка, а звала се, разме се, Врх. Становници су јој били најбезопаснији и најсамозадовољнији сој гејака који се икада окупио на каквој сеоској слави...
Бил и ја смо имали заједнички капитал од неких шест стотина долара, а требало нам је још тачно две хиљаде долара да с тим парама изведемо ујдурму с варошким градилиштима у западном Илиноису. Разговарали смо о томе на предњим степеницама хотела у коме смо одсели. Потомствољубљеније, кажемо нас двојица, врло је јако у полусељачким масама, па зато, а и из других разлога, отмица треба да уроди бољим плодом него у делокругу оних новина које разашиљу репортере у грађевинском оделу да распирују духове пискарајући о томе. Знали смо да нас Врх не може гонити ничим јачим од пандура и, можда, неким шмокљавим ловачким псима и нападом-два у Недељној фармерској торби. И тако, изгледало је добро.
Као жртву изаберемо јединца угледног грађанина Ебенезера Дорсета. Отац је био честит и циција. Финансијер залога за некретнине и строг и праведан скупљач милодара у цркви и имања којима је истекла залога. Дерану је било десет година и имао је испупчене пеге по лицу и косу дречаво црвену, као насловна страна часописа који човек, кад чека воз, купи код продавца новина. Бил и ја смо рачунали да ће Ебенезер исповртети откуп од две хиљаде долара до последњег цента. Али чекајте док вам испричам шта је било.
Ваљда три километра од Врха истурило се неко брдо покривено кедровом гуштаром. На падини са супротне стране од Врха зјапила је нека пећина. Тамо однесосмо залиху намирница.
Једне вечери, после сунчевог смираја, таљигама прођемо поред куће старог Дорсета. Деран се игра на улици. Каменицама гађа мачке на огради преко пута.
– Еј, малиша! – зовне га Бил. – Хоћеш ли да ти дамо кесу бомбона и лепо те провозамо?
Дечак комадићем цигле вешто погоди Била посред ока.
– То ће старога коштати још петсто долара приде – прогунђа Бил, силазећи с таљига.
Малишан се бори као мрки медвед тешке категорије, али напослетку га убацимо у таљиге и одвеземо. Однесемо га у пећину, а ја завежем коња у гуштари кедровине. Кад се добро смрачи, отерам таљиге у сеоце, пет километара одатле, где смо их узели у најам, па се пешке вратим у пећину.
Бил фластерима крпи огреботине и маснице по лицу. Иза велике стене на улазу у пећину пламти ватра, а дечак, са два пера из лешинаревог репа заденута у црвену косу, пази да кафа не покипи из лонца. Како ме угледа, упери штап у мене и дрекну:
– Ха, проклети бледолики! Зар се усуђујеш да крочиш у логор Црвеног Поглавице, страха и трепета Равнице?
– Смирио се – каже Бил, задигавши ногавице и прегледајући неке модрице на цеваницама. – Играмо се Индијанаца. У поређењу с овом нашом игром, циркус Буфала Била личи на пројекције Свете земље у градској већници. Ја сам трапер Стари Хенк, заробљеник Црвеног Поглавице, и треба да будем скалпиран у освит дана. Богами, ово дерле уме да се гадно рита.
Да, господине мој, тај деран као да је уживао не може боље бити. Тако му се допало то логоровање у пећини да је заборавио да је, у ствари, сам заробљен. Одмах ми приши надимак Змијско Око и прогласи уходом, изјавивши да ће ме његови ратници, пошто се врате из ратног похода, у сунчев рођај испећи везаног за колац.
Затим вечерасмо. Он напуни уста прженом сланином, хлебом и мочом, па се расприча. За вечером нам одржа, отприлике, овакву говоранцију:
– Ово ми се много допада. До сада никада нисам логоровао напољу, али сам једанпут имао питомог опосума, а прошлог рођендана напунио сам девет година. Мрзим школу. Пацови су појели шеснаест јаја испод квочке граорке од тетке Џимија Телбота. Има ли правих Индијанаца у овој шуми? Дајте ми још моче. Да ли ветар дува зато што се дрвеће њише? Имали смо петоро кучића. Хенк, зашто ти је нос тако црвен? Мој тата има пуно пара. Јесу ли звезде вруће? У суботу сам двапут измлатио Еда Вокера. Не волим девојчице. Имате ли кревете у овој пећини? Ејмос Мареј има шест прстију на нози. Папагај уме да говори, али мајмун и риба не умеју. Колико треба да човек добије дванаест?
Тек-тек сети се да је врашки црвенокожац, па узме своју пушку од штапа, одшуња се до улаза у пећину и истеже врат неће ли угледати извиднике омрзнутих бледоликих. Понекад заурла индијански ратни поклич од кога се трапер Стари Хенк сваки пут сав стресе. Тај деран је Билу од самог почетка утерао страх у кости.
– Црвени Поглавице – кажем дерану – би ли волео да се вратиш кући?
– Их, зашто да се вратим? – одговори Поглавица презриво. – Код куће ми је страшно досадно. Мрзим школу. Волим да логорујем напољу. Је ли да ме нећеш одвести кући, Змијско Око, је ли?
– Нећу те одмах одвести – кажем. – Неко време ћемо остати овде у пећини.
– Добро! – каже он. – То је фино. Никада нисам овако уживао.
Око једанаест спремимо се за спавање. На под пећине простремо широку ћебад и јоргане, па Црвеног Поглавицу метнемо између нас двојице. Нисмо страховали да ће побећи. Три сата није нам дао да заспимо. Скакао је на ноге, грабио пушку и дречао: „Пст, ортаче!” мени и Билу у уво, како тобожње пуцкетање какве гранчице или шуштање каквог листа изазове у његовој дечачкој машти слику одметника који се прикрадају пећини. Најпосле паднем у немиран сан и усним да ме је неки крволочан гуштер с црвеном косом отео и ланцима везао за дрво.
После доручка деран извади из џепа комад коже обавијен канапом и оде из пећине, одмотавајући канап.
– Шта ли сад спрема? – упита Бил забринуто. – Ваљда не мисли да клисне, Семе?
– Тога се не мораш бојати – одговорим. – Не изгледа ми баш неки љубитељ домаћег огњишта. Али морамо смислити како да дођемо до откупа. У Врху као да нису много узбуђени што је он нестао; или можда још нису схватили да га нема. Можда његови мисле да је остао на спавању код тетке Џејн или у комшилуку. У сваком случају, данас ће видети да се не појављује. Вечерас му оцу морамо послати цедуљу и тражити две хиљаде долара да га вратимо.
Уто чујем некакав ратни поклич какав је можда пустио Давид кад је нокаутирао шампиона Голијата. Оно што је Црвени Поглавица извукао из џепа била је праћка, којом је витлао око главе.
Ја се сагнем и истог часа чујем неки туп удар и Била, како некако уздахну, као коњ кад му скинете седло. Оштра каменица, отприлике као јаје, тресну Била иза самог левог ува. Он се сав некако опусти и опрући на ватру и тигањ пун вреле воде за прање посуђа. Ја га извучем одатле, па му станем главу поливати хладном водом.
После пола сата тог поливања, Бил седне, опипа се иза ува и каже:
– Семе, знаш ли која ми је личност из Светог писма најмилија?
– Само полако – кажем ја. – Убрзо ћеш сасвим доћи к себи.
– Краљ Ирод, онај што је помлатио сву ону децу – настави он. – Немој
отићи и оставити ме самог овде, молим те, Семе.
Одем напоље, ухватим оног убојицу и тако га продрмам да му пеге готово отпадоше с лица.
– Ако не будеш добар, одмах ћу те одвести кући – припретим му. – Дакле, хоћеш ли бити добар или нећеш?
– Само сам се шалио – одговори он дурновито. – Нисам мислио да умлатим Старог Хенка. Али зашто ме је ћушкао? Бићу добар, Змијско Око, ако ме не отераш кући и ако дозволиш да се данас играм Црног Извидника.
– Ја не знам ту игру – кажем. – То решите ти и господин Бил. Данас ће ти он бити друг у игри. Ја морам отићи да завршим неки посао. Е, ходи унутра, помири се с њим и кажи да ти је жао што си га ударио, иначе сместа идеш кући.
Натерам њега и Била да се рукују, а затим одведем Била у страну и кажем му да идем у Тополик, сеоце пет километара од наше пећине, да извидим шта у Врху мисле о отмици. Осим тога, чинило ми се најбоље да тог истог дана пошаљем старом Дорсету одлучно писмо са захтевом да нам безусловно плати откуп и наређењем како да га плати.
– Знаш, Семе – каже Бил – стајао сам уз тебе и не трепнувши у земљотресима, пожарима и поплавама... у покеру, обијању каса, полицијским рацијама, пљачкању возова и циклонима. Никад нисам изгубио храброст, док нисмо отели уву двоножну ракету, ово језиво дериште. Просто сам изгубио главу. Врати се што пре, молим те, Семе.
– Вратићу се негде после подне – одговорим. – Мораш забављати дерана и пазити да не диже дреку док се не вратим. А сад да напишемо писмо старом Дорсету.
Бил и ја узмемо хартију и оловку и бацимо се на писмо, а за то време се Црвени Поглавица, умотан у ћебе, шепурио тамо-амо чувајући улаз у пећину. Бил ме са сузама у очима заокупи да откуп смањимо на хиљаду и пет стотина долара, уместо две хиљаде.
– Не покушавам – каже он – да се бацим блатом на чувену душевну страну родитељске љубави, али, знаш, људи су људи, а није људски да ико пусти из руку две хиљаде долара за ту пегаву дивљу мачку од двадесет килограма. Ја сам за то да окушамо срећу са хиљаду петсто долара. Разлику баци на мој део.
И тако, да умирим Била, пристанем, па заједнички саставимо отприлике овакво писмо:
Господине Ебенезеру Дорсету,
Држимо Вашег дечака сакривеног далеко од Врха. Узалуд је да Ви, или највештији детективи, покушате да га нађете. Вратићемо Вам га једино под следећим условима: безусловно захтевамо хиљаду и пет стотина долара у крупним новчаницама да га вратимо; новац морате оставити ноћас у поноћ на исто место и у исту кутију као и Ваш одговор – према следећим упутствима. Ако пристајете на ове услове, пошаљите нам писмени одговор по само једном гласнику вечерас у осам и тридесет. С ону страну Совуљагиног потока, на путу за Тополик, стоје три велика стабла око сто метара једно од другог, недалеко од ограде стрњике с десне стране пута. Уз дирек ограде, насупрот трећем стаблу, стајаће мала картонска кутија.
Гласник нека стави одговор у ту кутију и одмах се врати у Врх.
Ако покушате да нам подвалите, или не испуните наш захтев како смо то навели, више никада нећете видети свога сина.
Ако положите новац како то захтевамо, вратићемо Вам га живог и здравог у року од три сата. Ови услови су коначни, па ако на њих не пристанете, више нећемо покушавати да ступимо у везу с Вама.
Двојица очајника
То писмо метнем у коверат на који напишем Дорсетову адресу, па га стрпам у џеп. Таман да кренем, кад ми деран приђе и пребаци:
– Уф, Змијско Око, рекао си да се смем играти Црног Извидника док се не вратиш.
– Дабогме, играј се – кажем ја. – Господин Бил ће се играти с тобом. Каква је то игра?
– Ја сам Црни Извидник и морам одјахати у утврђење да насељеницима јавим да Индијанци долазе – објасни Црвени Поглавица. – Досадило ми је да се играм Индијанца. Хоћу да будем Црни Извидник.
– Добро – пристанем. – Изгледа ми сасвим безопасно. Мислим да ће ти господин Бил помоћи да осујетиш те врашке Индијанце.
– Шта ја треба да урадим? – упита Бил, гледајући дечака подозриво.
– Ти си ми коњ – одговори Црни Извидник. – Спусти се на колена и руке. Како да одјашем у утврђење ако немам коња?
– Мораш му угађати – кажем Билу – док нам замисао не упали. Милки га.
Бил заузме положај четвороношца, а у очима му израз као у зеца у замци.
– Колико је до утврђења, деране? – упита некако стегнута грла.
– Сто педесет километара – одреже Црни Извидник. – Мораш добро нагарити да стигнемо тамо на време. Оха, де!
Црни Извидник скочи Билу на леђа и муне га петама у слабине.
– Тако ти бога – каже Бил – пожури натраг, Семе; немој се задржавати. Волео бих да смо тражили само хиљаду за откуп. Слушај, престани да ме комаш, иначе ћу устати и добро ти испрашити тур!
Одем у Тополик, заседнем у пошти и трговини и ударим разговор са качамакарима који су долазили да трампе своје производе за робу. Неки бркајлија рече да је чуо како сав Врх бруји да се синчић старешине Ебенезера Дорсета изгубио, или га је неко украо. Мени више није требало. Купим дувана, онако узгред упитам за цену шареног пасуља, кришом убацим писмо у поштанско сандуче и одем. Шеф поште рече да ће поштанска кола поћи за сат и однети пошту у Врх.
Вратим се у пећину, али од Била и дерана ни трага ни гласа. Претражим околину, на ризик викнем једаред–дваред, али нема одговора.
Најпре запалим лулу и седнем на маховином обрастао повијарац да чекам шта ће даље бити.
Ваљда пола сата касније, грмље зашушти и Бил ишепеса на мали пропланак пред пећином. За њим се шуња деран, опрезно као прави извидник и са широким осмехом на лицу. Бил стаде, скиде шешир, па црвеном марамицом обриса зној с лица. И деран стаде ваљда три метра иза њега.
– Семе, можда ћеш рећи да сам те изневерио – поче Бил покуњено – али није ми било друге. Ја сам одрастао човек са мушким склоностима и навикама самоодржавања, али наиђе час кад човека изда и стрпљење и сама жеља за животом. Деран је отишао. Ја сам га послао кући. Готово је. У стара времена било је мученика – настави Бил – који су радије дали главу него да се одрекну онога што су себи утувили у главу. Ниједан од њих није био ударен на тако нечовечне муке као ја. Упињао сам се да се дословце држим нашег договора о пељешењу, али свему има границе.
– Која ти је невоља, Биле? – упитам спокојно.
– Јахао ме је – вајка се Бил – свих сто педесет километара, тачно у сантиметар, до утврђења. Затим, пошто је спасао насељенике, дао ми је зоби. Знаш, песак није нимало укусна замена за зоб. А после тога сам цео сат морао да лупам главу покушавајући да му одговорим зашто су рупе празне, па како то да пут иде на две стране, па зашто је трава зелена. Кажем ти, Семе, човеку дође тренутак кад више просто не може издржати. Зграбим га за шију и одвучем низ падину. Уз пут ме он ишутира по ногама да су ми од колена надоле све плаве као шљива. А мораћу спалити и неколико уједа на палцу и руци да ми се не даду на зло.
Бил мало застане да ухвати даха, па настави:
– Али отишао је... отишао је кући. Показао сам му пут ка Врху и шутнуо га ваљда три метра ближе кући. Жао ми је што смо изгубили откупнину, али морао сам да бирам... или то, или Бил Дрискол у лудницу.
Сав се задувао од толике муке и говоранције, али зајапуреним лицем шири му се све блаженији израз неизрецивог мира и задовољства.
– Биле – почнем – да ли је ико у твојој породици патио од слабог срца?
– Није – одговори Бил изненађено. – Моји пате само од укорењене
маларије и баксуза. Зашто?
– Бојао сам се да те не удари кап – објасним – кад се окренеш и погледаш иза себе.
Бил се окрене и угледа дечака. Сав пребледе, скљока се на тле и некако изгубљено стане чупкати траву и купити суварке. То тако потраје ваљда цео сат, па се уплашим да није шенуо. Најзад му рекнем да сам намислио да цео посао свршимо одмах и да ћемо у поноћ добити откуп и здимити оданде, ако стари Дорсет прихвати наш предлог. И тако се Бил ипак поврати толико да се некако кисело осмехну дерану и обећа да ће играти улогу Руса у јапанском рату с њим чим му буде малко боље.
Сковао сам мудролију како да покупим откуп а да ме друга страна не ухвати у замку – мудролију достојну сваког поштовања отмичара од заната. Стабло под којим је гласник требало да остави одговор – а доцније и паре – било је недалеко од ограде што се пружала дуж пута и са свих страна окружено голим њивама. Ако какви пандури и наоружани гејаци направе заседу оном ко ће доћи по одговор, видеће га још издалека како иде њивама или путем. Али, јок море, господо моја! У осам и тридесет ја сам већ седео у крошњи тог стабла, скривен као жабица гаталинка, и чекао да се гласник појави.
Тачно у уговорено време, неки момчић на бициклу довезе се путем, нађе картонску кутију код дирека ограде, тутну неку цедуљу у њу, па одјури бициклом натраг пут Врха.
Чекао сам добар сат и најзад закључио да нема никакве подвале. Сасуљам се низ дебло, узмем цедуљу и опрезно се одшуњам дуж ограде све до шуме. До пола сата ето ме натраг у пећини. Отворим цедуљу, седнем код фењера и прочитам наглас да и Бил чује шта у њој пише. Била је написана мастилом и неким нечитким рукописом, а суштине, отприлике, овакве:
Двојици очајника:
Господо, данас сам поштом примио ваше писмо у погледу откупа који тражите да ми вратите мог сина. Мислим да сте малко претерали у свом захтеву, па вам стављам противпредлог, који тврдо верујем да ћете прихватити. Доведите Џонија кући и платите ми две стотине и педесет долара у готовом, па пристајем да вам га скинем с врата. Најбоље дођите ноћу, јер комшије верују да га више нема, а ја не могу одговарати за оно што би могли учинити кад би видели да га неко враћа кући.
С поштовањем
Ебенезер Дорсет
– Свети гусари дерикоже! – узвикнем згрануто. – Овакве дрскости још...
Али погледам Била и занемим. У очима му најмолећивији израз који сам икад видео у човека или животиње.
– Семе – он ће – и шта су, на крају крајева, две стотине педесет долара? У џепу имамо и више од тога. Још једну ноћ с дериштем навући ће ми лудачку кошуљу до краја живота. Осим што је господин од главе до пете, мислим да је господин Дорсет врло расипан што је дао тако јевтину понуду. Ваљда не мислиш да пропустимо такву прилику, је ли?
– Да ти будем искрен, Биле – отхукнем – то јагњешце, коме ни сви рогати ђаволи овога и онога света нису ни принети, дошло је и мени на врх главе. Одвешћемо га кући, платити откуп, и киднути одавде.
Исте ноћи одведемо га кући. Једва смо успели да га наговоримо да иде, лажући како му је отац купио пушку са сребрним шарама и индијанске мокасине, па ћемо сутра у лов на медведе.
Тачно у поноћ закуцамо на Ебенезеров предњи улаз. Баш у време кад је према првобитном предлогу требало да вадим хиљаду и пет стотина долара из оне кутије под стаблом, Бил одброји две стотине педесет долара Дорсету на руке.
Кад деран виде да ћемо га оставити код куће, диже дреку као парне оргуље и прилепи се горе од пијавице за Билову ногу. Отац га одлепи мало-помало, као лепљиви фластер.
– Колико га можете држати? – упита Бил неспокојно.
– Више нисам јак као некада – засопће стари Дорсет – али мислим да вам смем обећати десет минута.
– То је сасвим доста – одахне Бил. – У десет минута прелетећу Средње, Јужне и Средњозападне државе, и весело перјати пут канадске границе.
И мада је био мрак, Бил дебео, а ја добар тркач, успео сам да га стигнем тек добра два и по километра од Врха.
------------------------------------------------------------------------------
КАКО ЈЕ ПОСТАО
О’ХЕНРИ
 |
| Породица Портер раних деведесертих година 19. века |
„То је било за време мог боравка у Њу Орлеансу. Требало је да пошаљем неке своје текстове једном листу, али нисам био сигуран колико вреде па сам рекао пријатељу да бих желео да их потпишем псеудонимом. Пошто нисам знао којим, договорили смо се да узмемо неко име с првог списка на који наиђемо у новинама. Тако ми је, у извештају с неке модне ревије, за око запало име ’Хенри’. Пошто сам ово име желео да искористим као презиме, остало је још само да нађемо неко краће име. Пријатељ ми је предложио да то буде неки иницијал, па сам се на крају определио за ’О’, као најлакше слово за писање.”
Амерички писац и преводилац Гај Девенпорт (1927–2005) једном је понудио другачије објашњење за настанак овог уметничког имена. Имајући у виду да је Портер псеудоним први пут употребио док је био у затвору, Девенпорт је сматрао да га је он тамо и измислио, узимајући први слог из речи Ohio и други и последњи слог из речи penitentiarу (затвор).
Аутор:
(С енглеског превео Лука Семеновић)
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
If you love Coach Shoulder Bags, you will like to get the best price for this. You can try to find cheap coach wallet you can search Coach Outlet Online. There are many online coaching the best export price of this proposal you can love with a purse of different types. Cheap Coach Outlet Factory don 't means of false products. You can find the best online stores from the many cheap Prada Handbags like Amazon and eBay. But you don 't have to adhere to them, because you will find many Coach Wallets, if you watched the Google search about Coach Outlet Store. You can get a Puma Shoes or bum bag to carry a very low price. They are available Coach Purses, so try a lot of Puma Speed Cat in the Google search engine results will appear. Don 'because they may sell copies of the Coach Purses Factory, t get a new coach and some of the export. Prada Shoes with the other online stores like cheap prices proposed by Macy 's, or Dillard' s. They provide you with the site from looting their Coach Outlet Store. There is a good Coach Purses, you can purchase a new coach bag for much cheaper prices.