3320 25. 9. 2015.
„Повратак Џедаја” / „Прљави Хари”
ОПАСНИ ФИЛМОВИ
Да ли је моћ коју имају добри филмови опасна, а наш свакодневни живот досадан? Да ли је стварност већа или мања од филмова?
лади џедај Лук Скајвокер стоји испред окрутног властодршца и галактичког гангстера Џаба Д Хата који изгледа као да је настао укрштањем џиновске жабе, вруће пице капричозе и неког савременог тајкуна. Лук је окружен Хатовим опасним плаћеницима и чуварима којих има на десетине и сви су наоружани до зуба а он је голорук. Па ипак џедај гледа Џабу право у очи и одлучно му каже:„Одмах ослободи моје пријатеље.”
Џаба (смеје се грохотом): „Твоје џедајске моћи не делују на мене, дечко.”
Лук: „Свеједно, ја своје пријатеље водим са собом. Можеш на то да пристанеш или да будеш уништен. Избор је твој али, упозоравам те, не потцењуј моје моћи.”
Џаба: „Неће бити ценкања, млади џедају. Уживаћу гледајући како умиреш!”
У Лука су уперени ласерски пиштољи, а испод решетке на којој стоји је крвожедно чудовиште. Његов положај потпуно је безизлазан. Ипак, потпуно је прибран и сигуран у себе. „Star Wars: Episode VI – Return of the Jedi) у режији Ричарда Маркланда из 1983. године.
Плакат за филма 'Повратак Џедаја'
Џедај спреман да среди све негативцеДалеко одатле, на другој страни галаксије, инспектор Калахан жваће залогај „хот дога” с револвером у руци. Аларм у банци звони и пљачкаши истрчавају на улицу. Калахан викне: „Стани!”, један велики даса са сачмаром окрене се и опали ка њему, али хладнокрвни Хари га обори првим хицем и даље жваћући виршлу. Другог пљачкаша убија кроз шоферку, па овај колима налети на хидрант из кога сукне млаз воде, а кола се преврну. Трећег пљачкаша упуца тако да овај пролети кроз излог цвећаре. Тек онда прогута залогај и примети да је малко рањен у ногу. „Прљави Хари” (Dirty Harry) Дона Зигела из 1971. године.
Два добра филма и две велике херојске сцене из њих. Шта им је заједничко? Оно што ви понесете из биоскопа пошто их погледате.
Духови хероја
После гледања феноменалних филмова са оваквим јунацима, као да неки духови хероја уђу у вас. Док излазите из биоскопа, ходате усправно и беспрекорно стабилно, виши сте 20 центиметара него обично и нико вам ништа не може. Практично сте бесмртни. Уз то сте и испуњени божанском правдољубивошћу и сваки негативац који вам изађе пред очи у том тренутку неће добро проћи. Само да се неко усуди да вам се очеше о раме, само да вас неко погледа попреко... Или, можда бисте могли да, када изађете из биоскопа, станете на ивицу неког степеништа, полако раширите руке и направите лагани салто уназад који ће потпуно пркосити гравитацији. Као џедај или неки нинџа.
Ричард Марклан редитељ, са Џорџом Лукасом Џаба са заробљеном принцезом
на снимању 'Повратка Џедаја'
Ако не знате тај осећај, онда никада нисте били у биоскопу. Ако се никада нисте „набилдовали” оваквим филмским чудноватим „протеинима”, онда сте увек гледали неке погрешне, сувише модерне, „уметничке” филмове... Каква је то магијска моћ којом филмови улазе у вашу личност и чине је измењеном? Зашто једна обична пројекција на платну биоскопа има такав хипнотички утицај? Да ли се можда том особином филма користе неке државе, установе, продавци разне робе? Различита удружења која имају потребу да регрутују добровољце, на пример разне војске света? О томе свакако треба да размишљате, али овога пута „Забавник” вас упозорава на оне невоље које гледалац, хипнотисан снагом филмских хероја, може да има када се сретне са стварним светом.
Играрије оружјем и бомбама
Без обзира на то што је херој из филма „ушао” у вас, у стварном свету ван биоскопа нисте ни већи ни јачи него иначе. Пролазник који вас очеше раменом, вероватно може и да вас нокаутира. Ако пробате неки чудан скок или покрет, можете да паднете и озбиљно се повредите.
Насупрот ономе што можете да понесете у себи после гледања разних филмова, ми вас упозоравамо на разне опасности које сличне околности могу да имају у стварном животу.
Животиње су ужасно брзе па нема шансе измаћи се и избећи ударац гориле или елегантно одбити напад лава. Ваши рефлекси су као рефлекси мртвог коња у поређењу с кобром која креће на ујед, а ваша снага је снага мрава када медвед замахне шапом. Колико пута вам је „Забавник” писао да, на пример, било који слон може да победи светског шампиона у трци на сто метара.
Још горе су играрије с оружјем и бомбама. Људи месецима леже у болници непокретни када их метак погоди у ногу и нема шансе да само неколико минута после рањавања стиснете зубе и мало одшепате трчећи ка следећем обрачуну. Метак лети надзвучном брзином и наноси стравичне ране на људском телу. Људи погођени метком, ако већ нису мртви, углавном кукају, запомажу, плачу, призивају бога, а често попут мале деце траже своју маму. Десетине лекара и медицинских сестара месецима касније покушавају да поправе оно што један испаљени метак поквари у секунди. И све то (и погодак и поправка) стравично боли.
Плакат филма 'Прљави Хари'
У сурову стварност најглупље се уклапају они тренуци у филмовима када јунак стоји наслоњен на зид поред ћошка, сачека да рафал погоди малтер тик поред његове главе, а онда нагло искочи и запуца. Брзо се врати назад, а меци противника поново погоде зид. Колико ли је само момака погинуло у савременим ратовима, помисливши који тренутак раније да ће они сада да ураде ону феноменалну фору коју су видели у десетинама филмова?
Брус Ли није блокирао прва три метка. Први га је убио. Звук испаљивања метка који те погоди у главу никада нећеш чути. Због физике.
Насупрот филму у коме се ствари дешавају по сценарију, када пуцате на неког у стварности велике су шансе да промашите, а када неко пуца на вас огромна је вероватноћа да ће вас погодити.
Затим туче – када некога ударите, он може страшно да се повреди, а ви сигурно кидате кожу на песници. Прве кожне рукавице за бокс још у старој Грчкој нису се носиле да ублаже ударце на противнику него да заштите кожу на песницама ударача. У супротном, после сваке борбе, боксер би био неспособан неколико недеља, све док болни ожиљци на рукама не зарасту. Јурњаве и туче изразито су напорне. Знате да врхунски професионалци после свака три минута борбе имају минут одмора. Немогуће је трчати за неким, скакати преко зидова и онда се песничити десет минута. У филмовима о Џејмсу Бонду такве десетоминутне акционе сцене снимају се по неколико недеља, што на локацијама, што у студијима. Онда се то месецима монтира и на слику додаје 96 канала шумова и музике.
Живот без сценаристе
Када пада, човек углавном удари неким осетљивим делом тела у оштру ивицу или незгодну избочину. Нико, али баш нико, не пада као Шварценегер када га одбаци експлозија. Њега никада не погоди неки опиљак у око, а када после лета од десетак метара падне на леђа, то буде баш посред равне хаубе великог аутомобила. Његови бубрези увек избегну ретровизор или оштру ивицу фарова. Упозорење – у животу углавном ударите баш слепоочницом у ћошак од стола чак и када се саплетете о пертлу. Гравитација је безосећајна кучка, а геометрија стварности пуна оштрих углова и ивица. Уопште, ако вас у стварности предатор удари тако да одлетите 20 метара, сигурно имате поломљене кости и фрактуру лобање. А то мноооого боли. Или уопште не боли, као резултат чињенице да сте у потпуности мртви.
Клинт Иствуд у филму - још није приметио да је рањен у ногу
Сем тога, убити човека у стварном животу страшна је ствар. Немогућа је хладнокрвност и окрутност која је тако често саставни део филмских прича. У стварности сви људи који убију човека касније страховито пате, а читав живот бива им обележен неподношљивим душевним болом који увек носе са собом. И негативци и они који мисле да су убијали за праведну ствар. Убиство је у стварности огромно, дубоко и вишеслојно искуство. Ни налик оном тако често трошеном мотиву у већини филмова, а нарочито у добрим акционим, у којима су сценаристима за потребе приче неопходни час овакви а час онакви злочини. Зарад што бољег заплета о нашем главном јунаку десетине мајки ће плакати за својим синовима, али за њихове патње добар филм нема времена, то су за њега само неважни епизодни јунаци.
А у животу нема сценаристе да брине о свом јунаку. Сем тога, то што се гледајући филм идентификујете са главним јунаком а не са настрадалим епизодистом из трећег плана, не значи да сте и у правом животу ви у средишту дешавања. У стварности сви смо ми статисти и само великим трудом можемо да будемо изабрани за неку мало већу улогу. Али чак и у том случају, у сталном стварању филма свакодневице нема каскадера, нема вештачке крви и поновљених кадрова.
Јурећи на мотоциклу 200 на сат немогуће је извести маневре избегавања цистерни које вам иду у сусрет. После снимања „Матрикса”, Киану Ривс је свим каскадерима у знак захвалности за оно што су урадили за његов лик у филму купио по један „харли дејвидсон”.
Дванаест комада, толико га је професионалних каскадера дублирало (никада не заборавите) снимајући кадар по кадар, уз много трикова и падања на сунђере. А у стварности, знате и сами – свако јутро на вестима понеки несрећни „изабрани” Нео, погинуо у судару половног „сузукија” са зарђалим приградским аутобусом на обреновачком путу...
Дон Зигел редитељ филма Прљави Хари са Клинтом Иствудом
Скок преко провалије
Пре неколико година полицијска патрола налетела је на двојицу момака који су покушавали да обију паркирани аутомобил. Једнога су ухватили а други се дао у бекство (као на филму). Један полицајац потрчао је за њим. Момак је скренуо у мању улицу, па утрчао у улаз. Полицајац за њим. Потера уз степенице се наставља на крову петоспратнице у центру Београда. Задихани момак за тренутак застане, а онда се одлучно затрчи и скочи са ивице зграде на суседну зграду која је преко пута улице.
Погинуо је на лицу места, али за време те две секунде док је његово тело достизало брзину од сто километара на час којом је ударио о асфалт, могао је разочарано да закључи да он није Том Круз у оном филму који га је тако одушевио. Да л’ беше други или трећи наставак? А све је баш личило на те кадрове – ноћ, кров, суседна зграда таман преко пута улице.
Том Круз је уживао те ноћи снимајући кадар по кадар са паузама од по неколико сати у којима је пио цеђене поморанџе и причао вицеве. И за све то је добио неколико милиона долара. Несрећни момак из наше животне приче добио је секунду стравичног страха и смрскану лобању, зато што није знао да раздвоји уметност покретних слика од слика стварног живота. Понела га је лепота филмског језика, понела али недовољно да прескочи преко седам метара провалије... Мада је у оном филму који је гледао изгледало да је било и више... А Том Круз је успео да се... Трас! Крај филма. Заувек.
Препорука
Филмови могу да буду опасни. Нарочито добри филмови. Филмови су „већи од живота” у ствари зато што су мањи – филмови су живот из кога су избачени досадни делови. Хичкок је рекао: „Моји филмови нису парчићи стварности које снимим камером. Моји филмови су парчићи торте.”
Прљави инспектор Хари, опасни херој у акцији
Када год нам је досадно с парчићима наше свакодневне стварности, можемо да се вратимо „колачима” о џедајима, Прљавом Харију и њиховим херојствима. „Ратови звезда” и серијал о Прљавом Харију најпознатији су примери добрих и на овај начин опасних филмова, али за оне који су их више пута одгледали и од „Забавникове” кинотеке очекују „тежу” храну, ево препоруке за друга два филма истих редитеља – „Шпијун звани игла” (Eye of the Needle) Ричарда Марканда из 1981. године, и генијални филм „Телефон” Дона Зигела из 1977.
------------------------
Питер Богдановић је рекао (а то је и мото ове рубрике):Једино филмове често означавају као старе. Никада се не каже: „Да ли си прочитао стару књигу Достојевског?” Или: „Да ли си видео ону стару слику Рембранта?” Или: „Да ли си чуо стару симфонију Моцарта?” Ако нисте видели неки филм, он је за вас нов.
Поред осталог, видећете и како се ти „стари” филмови много боље носе са одговорношћу која произлази из велике моћи коју имају њихови хероји сачињени од светла.
Аутор:
Милутин Петровић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Upravo sam pročitala tekst Milutina Petrovića “Opasni filmovi” posle kojeg sam, najblaže rečeno, ostala zbunjena! Kad malo bolje razmislim i razočarana, pa sam zato i morala da napišem ovo… Iako ne kupujem baš svaki broj Zabavnika, ne sećam se da ste skoro objavili nešto tako bezvezno i glupo. Ne treba da oponašamo ono što vidimo na filmu, posebno ako nam se dopao… Ma nije valjda?! Koja je uopšte poruka tog teksta? I kome je namenjen? Onima koji pucaju na druge i beže pred policijom? I zašto se g-din Petrović stalno trudi da na silu izvlači neke etičke zakone u umetnosti? Vraća nas antičkim filozofskim pitanjima? Da ne govorim da sve vreme pokušava da bude duhovit, a ni to mu nije jača strana – počevši od prve rečenice u kojoj pokušava da dočara izgled “Jabba The Hutt”-a. Čini mi se da su vam tekstovi o filmu ranije bili mnogo bolji zanimljiviji i – duhovitiji. Pozdrav, Dejana.