Други царев долазак

ЉУБИЧИЦА У ОРЛОВОМ КЉУНУ

Савезници су се договорили да понизе Наполеона тако што ће му дати на управљање Елбу. Војсковођа пред којим су дрхтале крунисане главе Европе постао је владар малог острва

нглеска фрегата „Неустрашиви”, усидрена код Портофераја, града на Елби, највећем острву Тосканског архипелага, 4. маја 1814. године спустила је у море чамац с „драгоценим теретом”. На обали, становници Портофераја, дотерани, у оделима каква су носили само на недељним мисама, нестрпљиво су посматрали чамац који им се полако приближавао. Кад су угледали човека ниског раста у зеленој униформи француског Стрељачког пука и белим чакширама, повикаше углас: „Живео император!”
   Закорачивши на обалу, човек у униформи схватио је да је град који му се тог јутра, док га је посматрао с палубе „Неустрашивог”, учинио привлачним, у ствари оронуло, сиромашно месташце, прљаво и пуно мува. Помислио је како у тој вароши треба да проведе остатак живота, па су му се на лицу појавили знаци разочарења. Брзо се прибрао и пошао напред, да с осмехом на лицу прими кључеве града. Градоначелник му је невешто пружио кључеве, а човек кога су поздравили као императора рече: „Поверавам их Вама, господине градоначелниче, и боље не бих могао да учиним.” Као да је знао да су прави кључеви града одавно изгубљени и да му је градоначелник Традити пружио кључеве свог подрума, позлаћене нарочито за ову прилику.
   Тако је Наполеон Бонапарта, некадашњи господар Европе, стигао у Портоферајо са службеним звањем „цар и господар острва Елбе”.
   Савез европских држава решених да се ослободе француске превласти, створен после Наполеоновог повлачења из Русије, извојевао је одлучујућу победу код Лајпцига, у октобру 1813. године. Почетком следеће године савезничке трупе умарширале су у Француску. Наполеон их је дочекао спремно, добио је неколико битака у рату који многи сматрају његовим најбоље вођеним походом, али није могао да спречи продор ка Паризу.   Мислио је да пред Паризом заподене одсудну битку, али француски маршали су се успротивили – нису желели да главни град Француске доживи судбину Москве, која је 1812. године уништена у пожару. Наполеон их је храбрио, али маршали су тврдили да ће војска одбити да крене у такву битку.
   „Војска ће слушати мене”, узвикнуо је Наполеон.
   „Ваше величанство, војска слуша своје генерале”, одговорио је маршал Неј.
   Неј није говорио истину и Наполеон је то знао. Војска би слушала свог цара, као што га је слушала у пустињама Египта или снежним степама Русије. Могао је лако да отпусти маршале и замени их млађим генералима. Али, то су били његови ратни другови и најближи сарадници. Мада није увек поштовао њихово мишљење, сматрао их је оличењем Француске. Прошапутао је: „Шта желите да учиним?” Они су затражили абдикацију.
   Савезници су се договорили да понизе Наполеона тако што ће му дати на управљање Елбу. Војсковођа пред којим су дрхтале крунисане главе Европе постао је владар малог острва, површине 225 квадратних километара, са око 25.000 становника. Чак и бесмислена титула „цар и господар острва Елбе” сведочи о подмуклом смислу за хумор његових непријатеља. Новопечени господар Елбе одмах је постао мета подругљивих примедби и надахнуће карикатуристима.

Острво блажених

Овако је један карикатуриста видео Наполеонов долазак на Елбу

   Наполеонове радне навике и способности одавно су прешле у легенду. У току његове владавине (1799–1814), сви извештаји, неки од њих опширни као књиге, сливали су се у кабинет или, ако је био у рату, у логорски шатор, где је радио и по петнаест сати без прекида. Његови сарадници често нису могли да прате овакав ритам. У време када је био конзул, на некој вишесатној седници министар рата је заспао, а остали чланови једва су држали очи отворене.
   „Хајде, пробудите се, грађани, пробудите се!”, викнуо је Бонапарта. „Тек је два сата после поноћи. Треба зарадити плату коју нам даје француски народ!”
   Наполеонов секретар, барон Фен, једном приликом поверио се пријатељу: „Император леже у једанаест сати увече, устаје у три сата изјутра и ради до касно у ноћ, не одмарајући се ниједног тренутка. Треба с овим да престане, иначе ће упропастити и мене и себе.”
   Долазак таквог човека на Елбу морао је да промени живот њених становника. Већ у току пловидбе, преуређујући стару заставу Козима I Медичија, осмислио је заставу своје нове државице: црвену дијагоналу на белој основи, с три златне пчеле.
   „Елба ће бити острво мира”, рекао је када се искрцао на обалу. Ратоборни Корзиканац хтео је да се у Портоферају посвети писању и науци, али видео је да су људи око њега сиромашни и одлучио је да им помогне. По старој навици, почео је одмах! Покренуо је акцију узгајања поврћа: кромпира, зелене салате, ротквица, карфиола и лука. Увезао је млада стабла маслина с Корзике и посадио их поред винограда, уместо бројних смокви које су спречавале правилно зрење грожђа. Да би спречио ерозију, на планинским падинама посадио је кестен. Унапредио је руднике гвожђа и луку, преуредио царину и порезе, помогао развој трговине минералном водом из Пођа.
   Портоферајо се мењао живље него икада. Раније, ђубре је данима остајало на улицама града и привлачило ројеве мува. Наполеон је наредио да ђубретари пролазе градом и при том дувају у трубе, што је био знак домаћицама да треба да изађу из кућа и избаце своје смеће. Тако се град решио и смећа и великог броја мува. Затим је на ред дошло поплочавање улица, постављање уличних светиљки, уређење травњака и риве. Градске улице и друмови на Елби добили су прве дрвореде.
   „Садите само дудово дрвеће које је корисно у земљи без ливада, а касније оно може да храни свилене бубе”, говорио је својим новим поданицима. Давао им је лични пример: копао башту, опробао се у орању с воловима, излазио на пучину с рибарима и харпуном ловио туну. Устајао је у пет, радио до три по подне, потом јахао „да се одмори”, како је сам говорио.
   „Елба је почела да личи на острво блажених”, рекао је тада неки њен становник.

Ваше величанство, ви варате!

   Наполеон се уселио у стару кућу која је некада била млин. Нов „дворац” задржао је стари назив – Млинови. Овој кући, опремљеној старим намештајем, искрзаним теписима и избледелим тапетом, у којој је спавао на свом војничком кревету, надоградио је један спрат. Имао је војно домаћинство које су чинила седморица официра и цивилно домаћинство с два секретара и четири коморника.

Портоферајо на Елби, Наполеоново ново седиште

   Ма колико био скроман, двору је недостајала домаћица. Наполеон се надао да ће му се на Елби придружити супруга Марија-Лујза, с његовим јединим законитим сином Наполеоном II, кога су француски војници прозвали „Орлић”. Он тада није знао да никада више неће видети ни жену ни сина. Марија-Лујза, кћер аустријског цара Фрање I, у почетку се заиста противила оцу и желела је да пође на Елбу. Онда су је послали у Екс, с новим ађутантом, грофом Адамом Албрехтом Најпергом, који је постао њен љубавник. Последњи пут писала је Наполеону у јануару 1815. године.
   Мислио је Наполеон и на своју прву супругу, „неупоредиву” Жозефину. После развода, она је остала у Малмезону, својој омиљеној вили. Као да се надала да ће се Наполеон једног дана вратити, његове одаје у тој кући остале су нетакнуте: поред одеће спремне за облачење, лежала је књига отворена на страни коју је престао да чита 1810. године. За време окупације, Жозефина је остала у Паризу и одбила брачну понуду младог племића Фредерика Луја од Макленбург-Шверина. Онда се тешко разболела и умрла, 29. маја 1814. године. Кад је сазнао за њену смрт, Наполеон је једва изустио: „Сирота Жозефина. Она је сада срећна.” Био је толико потресен да два дана није излазио из куће.
   Понекад би, замишљен, узимао у руку златни медаљон с тајним прегратком, у коме се налазио увојак плаве женске косе, и натписом: „Кад престанеш да ме волиш, не заборави да ја тебе још увек волим.” Овај медаљон поклонила му је трећа велика љубав, пољска грофица Марија Валевска. Лепа Пољакиња посетила га је у септембру 1814. године, а повела је и њиховог сина Александра. Наполеон их је угостио у усамљеној кући на једном од највиших врхова Елбе, Монте Ђове. Био је одушевљен Александром, играо се с њим жмурке, ваљао по трави и носио га на раменима. Марија Валевска понудила је да остане на Елби, али Наполеон је то одбио и испратио своје госте за Напуљ, где им је раније обезбедио имање.
   Двор је коначно добио домаћицу кад се на Елбу доселила Наполеонова сестра Полина. Он је био веома срећан што је дошла у Портоферајо, али познавао је неодмерену природу своје сестре. Изузетно лепа, одувек је привлачила мушкарце и имала бројне љубавнике. Наполеон је од ње захтевао да се на Елби понаша пристојно и да не разбацује новац, јер то може да повреди осећања сиромашних мештана и изазове њихово незадовољство. Желела је да приређује балове и он јој је то дозволио, под условом да ниједан не кошта више од хиљаду франака. Наполеонова сестра приредила је шест балова, од којих су три била под маскама. Један део Млинова преуређен је у мало позориште, у ком је Полина приређивала аматерске представе. Убрзо су становници Портофераја пожелели право позориште, па је Наполеон наредио да се некадашња црква Светог Франческа, која је од 1801. године служила као арсенал, преуреди у театар.

             Не љути се, човече, једна врста ове игре коју су играли Наполеонови
војници на Елби

   На Елбу се доселила и Наполеонова мајка Летиција. Током година победа и славе, као да је наслућивала с каквим невољама ће се носити њен син, говорила је: „Само да то потраје.” Новац од апанаже брижљиво је штедела и улагала у некретнине и накит, тако да је стекла право богатство. Кад је дошло време пораза и изгнанства, била је уз сина. Током дугих вечери, Летиција и Наполеон играли су карте, он понекад непоштено.
   „Наполеоне, ви варате!”, рекла би строго Летиција.
   „Мадам, ви сте богати, можете себи дозволити да губите, али ја сам сиромашан и морам да победим”, бранио се војсковођа.
   Зар је могуће да је Наполеон био сиромашан? Понео је са собом око три и по милиона франака у злату и сребру, додељена му је годишња апанажа од два милиона, а приходи с Елбе износили су око 350.000 франака. Али, плаћао је малу војску: 650 официра и војника Старе гарде, који су пошли на Елбу, затим, 108 пољских коњаника, 300 добровољаца с Корзике и Елбе и 50 жандарма. Та војска годишње је коштала око милион франака. С друге стране, његово домаћинство прогутало је око 500.000 франака, а из Париза му нису послали ни сантим апанаже. Пошто француски краљ није поштовао договор, Наполеон је морао да примени строге мере штедње.

Чекајући пролеће

На Елби је у изгнанству била и читава Наполеонова стара гарда

   Тих дана, у једну париску крчму ушла су три војника и тражила четири чаше вина.
   „Па, вас је само тројица”, зачудио се крчмар.
   „Само ти донеси, четврти ће доћи.” Кога су чекали војници?
   Истог дана кад је Наполеон стигао на Елбу, краљ Луј XVIII, дебео и костоболан, у мундиру британске ратне морнарице, примио је кључеве Париза. С њим су се вратили племићи који су побегли пред вртлогом револуције. Повратници нису имали слуха за промене које су се догодиле у њиховој домовини. Тражили су старе повластице, а њиховој бахатости није било краја. „Ништа нису заборавили и ништа нису научили”, приметио је Таљеран.
   Понижени и увређени, многи Французи све чешће су маштали о повратку прогнаног цара. Фуше, искусни министар унутрашњих послова, упозоравао је: „Наполеон на Елби је за Француску исто што и Везув за Напуљ.” У дипломатским круговима озбиљно се размишљало о Наполеоновом прогону на неко тропско острво. Они који су се надали његовом повратку у Француску, за свој симбол одабрали су љубичицу.     Даме су облачиле хаљине љубичасте боје, а мушкарци су на сатовима носили љубичасте каишеве. Уобичајено питање било је: „Волите ли љубичицу?”, а одговор истомишљеника гласио је: „Вратиће се на пролеће.”
   Покрет је временом ојачао, па су се појавили и отворени позиви да се Наполеон врати у Париз. И он је одлучио да још једном заигра на све или ништа. Чим је британски повереник на Елби Нил Кембел отпутовао у Фиренцу код свог лекара, Наполеон је искористио прилику да побегне с острва. Дан пред полазак саопштио је мајци своју одлуку. „Иди, сине мој, и испуни своју судбину.” Било је нечег спартанског у тој жени.
   У зору, 1. марта 1815. године Наполеон се искрцао у заливу Жуан, близу Кана. Његов циљ био је повратак у Париз, али без проливене крви. У борби не би ни имао шансу – следило га је око хиљаду људи, а против њега била би бројна војска француског краља. У кратком прогласу саопштио је: „Победа ће доћи пуном брзином, орао и национална застава летеће од звоника до звоника, све до торњева на цркви Нотр Дам.”
   Знајући да је Прованса углавном склона краљу, одабрао је пут преко Граса, Гренобла и Лиона. Пре него што је ушао у Грас, пришла су му два сељака и пружила букетић цвећа. Биле су то љубичице – добар знак!   Становници села Сен Боне, у које је стигао 6. марта, били су изненађени малобројношћу Наполеонове војске, па су понудили да му се придруже. „Не. Моја жеља је да стигнем сам, имам поверење у осећања француског народа.” Да би такав наум успео, било је потребно чудо – и оно се догодило!

Краљев жал за папучама

   Пук из Гренобла добио је задатак да ухапси Наполеона. Његов командант наредио је покрет и послао батаљон у сусрет бегунцу с Елбе. Наполеон је строго забранио својим војницима да пуцају. Кад су се супротстављене војске приближиле једна другој, наредио је да се развије тробојка и свира најпознатија песма револуције, садашња француска химна, „Марсељеза”. Пошао је сам према пушчаним цевима. Пришавши сасвим близу, раскопчао је шињел и рекао: „Ако међу вама постоји војник који би хтео да убије цара, ево ме!” Капетан Рандон из Гренобла повика: „То је он! Пали!” Ниједна пушка није опалила. После неколико секунди страшне тишине, заорио се узвик: „Живео император!” Војници су појурили ка Наполеону, радосно вичући и машући капама, тражећи да га додирну.   Кад се вратио својим пратиоцима, кратко је рекао: „Све је сређено. За десет дана бићемо у Тиљерију.”
   Краљев брат, гроф Д’Артоа одјурио је у Лион да се стави на чело војске у том граду. Поред њега био је некадашњи Наполеонов маршал Жак Макдоналд. После смотре, маршал је одржао ватрени говор и повикао:   „Живео краљ!” Завладао је мук. Гроф је пришао једном од војника, поразговарао с њим и замолио га да поведе узвик лојалности краљу. Није вредело, опет мук. Гроф је сео у кочију и побегао у Париз. Исте вечери, грађани Лиона приредили су Наполеону свечани дочек.
Сад је Луј XVIII послао маршала Мишела Неја, „најхрабријег међу храбрима”, да зароби узурпатора.
   „Ваше величанство, донећу га у гвозденом кавезу”, обећао је маршал.
   „Нисам му тражио да то каже. Наполеон у гвозденом кавезу? Па, не бих волео да имам такву птичицу у својој соби”, рекао је краљ.
   Како се приближавао Наполеону, маршалова одлучност је слабила. У Паризу је већ почело колебање, а ни краљ није показао жељу да с војском пође у борбу. Поред тога, његова жена често се у сузама враћала с двора. Старо племство омаловажавало је добродушну маршалицу, јер јој је мајка била собарица. Онда је добио Наполеонову поруку: „Дођите к мени у Шалон. Примићу вас као оног дана после Бородина.” И маршал се вратио свом цару. Тих дана кружио је по Паризу шаљиви летак у коме Бонапарта поручује Лују да му не шаље више војника, пошто их већ има довољно.

Наполеонова војска на путу за Париз

   Током ноћи 19. марта краљ је напустио Париз. Један његов ковчег успут је украден, па се поверио Макдоналду: „Оно за чим највише жалим су моје папуче. Већ су се обликовале по мојој нози.” Путујући даље у Белгију, сигурно је помишљао на Велику револуцију и неуспело бекство свог брата Луја XVI у Варен.
   Ујутро, 20. марта 1815. године, стара Наполеонова послуга ушла је у Тиљерије да припреми царске одаје и с тепиха уклони љиљане (симболе краљевства) пришивене преко пчела (симбола царства). Увече, праћен светином, Наполеон је ушао у Париз. Почела је чувена „владавина од сто дана”, чији се последњи чин одиграо на бојном пољу код Ватерлоа.

Тако се завршио једини Наполеонов поход у коме није проливена ни кап крви, познат као „други царев долазак”. Била је то и револуција, која је по други пут срушила бурбонску династију, потврдила да се точкови историје не могу враћати и да се на друштвене и политичке промене мора озбиљно рачунати. У наше време такве револуције често добијају називе по цвећу, које револуционари бирају за симбол ненасилне борбе. Примери су португалска Револуција каранфила 1974. године, грузијска Револуција ружа 2003. године, па Револуција лала у Киргистану 2005. године и недавна Јасмин револуција у Тунису. Мада догађаје из марта 1815. године историчари не називају револуцијом љубичица, правде ради треба рећи да је љубичица прва међу цвећем била симбол једне револуције без крви.

РОЂАК ИЗ ШТАЛЕ
Од животиња, Наполеон је највише волео коње. Поносио се својом ергелом, од које се није одвојио ни кад је прогнан на Елбу. Био је принуђен да штеди, али коњима није смело ништа да недостаје. Чак је, уместо неког од најбољих француских доктора, као свог лекара на Елбу повео бившег хирурга царских ергела Фуроа.
На Елби су били Торис, сребрносиви персијанер, поклон руског цара, који га је носио за време похода на Русију, затим Интендант, бели нормандијски ат, на ком се појављивао на смотрама и парадама, а кога су војници одмила звали Коко, па андалузијски риђан Кордоба, миљеник Марије-Лујзе. Посебну пажњу Наполеон је поклањао Роатлеу, коме је у бици код Лицена ђуле откинуло комад коже са скочног зглоба. Увек би му мазио зглоб на коме никада поново није израсла длака. Више од других волео је Ваграма, сивог арапског коња кога је јахао за време истоимене велике битке. Сваки пут давао му је коцку шећера и уз пољубац говорио: „Узми, рођаче”.

Аутор:

Срђан Старчевић

Wed, 06/07/2011 - 10:04

lglg (not verified)

Manolo Blahnik

On design, multi-level crisscross weave and Manolo Blahnik around the ankle to bind belt is inherited the Rome of Manolo Blahnik Canada sexy enchanting and cool shoes are fashionable, send out the Manolo Blahnik Sandals people cannot be ignored the existence feeling, will be women's independence temperament Cheap Manolo Blahnik Sandals full expression.

Fri, 22/04/2011 - 10:15

Mirko_212