Наталија Обреновић у бајци с тужним крајем

ЛЕПОТИЦА И ПУСТОЛОВ

Живот и прикљученија прве нововековне српске краљице саздан је од младалачке устрепталости, озбиљне промишљености и дубоке повређености и бола, од раскошних балова до просјачења у париском Латинском кварту...

Наталија је за свог будућег мужа Милана Обреновића први пут чула кад је имала дванаест година.

Из самостана Нотр дам д’Сион у париском Латинском кварту излазила је ретко. Ујутру би ђацима на путу за школу делила бомбоне, пред вече би ишетала у околину Луксембуршког парка и хранила птице. У међувремену је штрикала џемпере за сиротињу.
    Да није било једног догађаја у јануару 1930, јавност би остала у убеђењу да одавно није међу живима, да јој је после убиства сина „препукло срце”. Наиме, тог зимског дана посвађала се с кочијашем који је пред њеним очима тукао коња, и то тако жестоко да је морала да се умеша и полиција. Није било друге, морала је да се представи органима реда и новине су брже-боље зграбиле сензационалну причу.    Некадашња „најлепша владарка Европе” описана је као просјакиња у похабаној одећи.
    Наредних неколико месеци штампа се утркивала да објави било шта везано за „грофицу од Рудника”, како су је звале њене садруге по мантији, париске калуђерице. Тако је, јула 1930, дописник „Санди експреса” писао: „Спустио сам новчић у чинијицу коју ми је пружила бивша краљица”. Бечка штампа је написе насловљавала са „Краљица Наталија просјакиња”, „Најтужнија од свих европских краљица”, новине у Софији распредале су о пролазности славе. Безмало да није било новина, чак и с оне стране Атлантика, које нису пренеле бар део ових текстова. У Краљевини Југославији, посебно у Србији, то нису сматрали за вест, или је посреди било нешто друго?!
    Наталија Обреновић, прва српска краљица после Косова, умрла је 5. маја 1941. у Паризу, доживевши и пети рат за осамдесет две године живота. Сама и одавно заборављена.

Гром у Паризу

    А с почетка је све наликовало бајци. Љубав је планула попут шумског пожара. Она, Наталија, кћи руског пуковника Јована Кешка и богате молдавске кнегиње Пулкерије Стурца. Он, Милан, млади српски кнез, син пуковника Милоша Обреновића чији је отац Јеврем био рођени брат кнеза Милоша, и Елене Марије, кћери румунског грофа Константина Катарџија Она рођена маја 1859. у Фиренци, он свет угледао четири године раније у Марашестију, близу Јашија у Румунији.
    Наталија или Дуду, како су је звали у породици, први пут је чула за Милана кад је имала дванаест пролећа. Догодило се то у Баумгарту поред Беча, где је тада боравила, кад су у посету стигле Миланова баба по мајци, а Наталијина баба-тетке, и мајка му Марија Катарџи. Касније, у својим Мемоарима, то је овако забележила:
    „Једнога дана госпођа Катарџи ми даде слику свог унука, кнеза Милана. Да ли пред тим лепим ликом, или због нелагодности што сам добила слику једног младића, то не бих знала рећи, тек поцрвенела сам до ушију и врло сам се збунила. Отад је та слика остала стално у мојој соби, па кад су ми поменули удају за тог рођака, ствар ми се учинила мање чудно но што би било да никад раније нисам чула за њега”.
Кад јој је, четири лета доцније, баба у писму предложила да се уда за кнеза од Србије јер је то лепа „прилика”, Наталија се у својој Одеси није много колебала. О томе је оставила овакав траг:
    „Нисам имала ништа против тог брака, сем можда снажног отпора при помисли да ћу напустити своју земљу да бих отишла у земљу о којој ништа не знам, осим да је тамо убијен кнез Михаило... Савладали су мој отпор говорећи ми да је реч о словенској земљи, истој раси људи, истој вери, итд...”.

Салон краљице Наталије и грб Обреновића

Уз то, девојачки усплахирено, сећала се: „ Једна Циганка ми је прорекла да ћу бити краљица и морала сам да окушам срећу”.
    Срели су се у лето 1875, по свој прилици у Паризу, где је њој учитељ српског језика био Ђуро Даничић. Двадесетједногодишњи кнез, „један од најлепших владара у Европи”, био је као громом погођен. Ни она, „лице – овал лепо обликованог поноса, зажарене очи, хладан поглед, високо подигнута брада лепотице и апсолутна чедност приказа”, није остала равнодушна. И све се одиграло муњевито: верили су се 25. јула, а већ 5. октобра у Београду је било венчање. Ни изненадни пљусак и назапамћена олуја који су их сачекали по изласку из цркве и буквално растерали окупљени свет нису успели да покваре свечарско расположење, мада су доцнији тумачи несрећног краја првог српског нововековног краљевског пара то узели као лош предзнак.
    Иако је јавност на престолу прижељкивала неку руску принцезу, била је задовољна овом полу-Рускињом чијем браку је кумовао руски цар.   Посебну наклоност поданика освојила је словенским опредељењем, али и бескрајном бригом о рањеницима у српско-бугарском рату. Још кад је, годину дана касније, родила и престолонаследника Александра, неопозиво је заслужила придевак „народна краљица”.

Неверства и остали јади

    Као и свака необуздана страст (он је њу звао „моја козакиња”, она себе „мала паланчанка”), ни заљубљеност брачног пара није била дугог века. И то не само из једног разлога. Наталија је изузетно тешко поднела смрт тек рођеног другог сина Сергеја, а онда су се, једна за другим, ређала отворена Миланова неверства. Од госпође Мице Протић, преко његове рођаке Марије Катарџи, посебно Артемизе Христић, до мноштва пролазних авантура с париским и бечким дамама и отвореног удварања другим женама на баловима које је, редовно и раскошно, приређивала Наталија. Строгих моралних начела, по некима исувише крутих, она то није могла да поднесе.
    Није јој, наравно, лако падала ни Миланова опседнутост картањем, као ни расипништво због којег се дешавало да двор остане без паре и динара. Постоје подаци да је она, из породице која је спадала у најбогатије у Русији, у мираз донела 18.000 фунти годишње и да је добар део одлазио на његове дугове, о чему сведочи и једно њено писмо њему у коме каже да не може да му да оно што тражи јер „ моја имовина није оно што мислите и за то сте и Ви криви”.
    Уз то, важан разлог неспоразума који су се претворили у бесомучне свађе и, на крају, изродили у праву мржњу био је и сукоб око тога на кога ваља да се политички ослони ново краљевство, проглашено 1882. Наталија је без остатка нагињала Русији, док је Милан будућност Србије видео у што тешњој вези с бечким двором. Разумљиво је и да су одређене политичке партије, односно виђеније личности у земљи подржавале и следиле једно или друго, довољно да јаз између њих двоје постане непремостив.
    Заједнички живот као немогућа мисија најочигледније се показао за време српско-бугарског рата у који је краљ кренуо безглаво, неприпремљен, и српска војска доживела пораз. Ојађени Милан хтео је да абдицира и да с породицом оде ван земље. Наталија се успротивила, понајвише да би осигурала престо малолетном сину, чак је постојао предлог да она преузме намесништво. Краљ је поверовао да краљице хоће да краљује и предомислио се. Уосталом, како је писао историчар и политичар Слободан Јовановић, она је „имала све врлине које су Милану недостајале – чедност, кураж, поноситост, и осећала је, иако туђинка, много љубави према Србији”.

Син за поткусуривање

    Непосредан повод за коначан крај брака збио се 17. априла 1887. на двору, кад је Наталија одбила да се рукује с госпођом Назес, женом грчког отправника послова, сматрајући је још једном Милановом љубавницом. Краљ, бонвиван и пустолов, изјавио је да је даљи заједнички живот немогућ и већ следећег дана склопљен је споразум по коме је престолонаследник уз мајчин надзор требало да се годину дана образује на страни, а краљица да напусти земљу, најпре на два месеца с могућношћу да лето проведе у Србији, а потом на годину дана.
Брак је, одлуком Архијерејског сабора, разведен наредне јесени, а краљици забрањен повратак у Србију, пошто је претходно, уз помоћ аустријске полиције и самог канцелара Бизмарка, у Висбадену Милан и буквално отео сина од мајке.

Део дворске стакларије породице Обреновић

   Краљица се потуца по иностранству, све док у Бијарицу, на нормандијској обали, није купила двоспратну вилу и назвала је по сину „Сашино”. А онда у марту 1889. краљ одлази с престола, препуштајући намесништву бригу о Србији до Александровог пунолетства.   Престолонаследник је препуштен себи, а историчар Душан Николајевић то овако описује:
    „...Заљубљени у своје дете, они неће да једно другом даду ту своју срећу и, у разбукталом родитељском егоизму и узајамној мржњи, они се гложе до бесконачности ко ће уграбити душу и осмех Саше. И „мали, несрећни Саша”, како му Наталија пише у једном тренутку навале бола мајке коју одвојише од детета, остаје код живих родитеља, и без оца и без мајке...”.
   У тим и таквим тренуцима већ помињана Артемиза Христић, лепа супруга Милана Христића, у Цариграду рађа Милану ванбрачног сина Ђорђа. Док светска штампа бруји о саблажњивом понашању краља у оставци који се настањује у Паризу под именом грофа од Такова, у Србији кључа. Наталија је успела да добије дозволу за кратке посете сину, али у Београд стиже и Милан. Он се даноноћно меша у политику, а она прикупља приврженике и на сва уста грди оца престолонаследника.
    Свестан да је таква ситуација погубна и по малолетног краља и по краљевину, Милан се договара с владом и, уз завидну новчану надокнаду, коначно одлази из Србије, испоставиће се заувек. Његов услов да и Наталија мора да напусти земљу испуњен је по цену великих немира у Београду. После интервенције војске један демонстрант из масе противника њеног одласка убијен је а неколико рањено, 18. маја 1891. године. Светска штампа је поново имала материјала за серију подругљивих текстова на рачун двора и земље где је тако нешто могуће.

Кобна дворска дама

    Повређена до бола, није дошла у Србију, чак ни после 1. априла 1893, кад се Александар прогласио за краља и кад је престала да важи забрана њених посета. Ипак, након краљеве посете у Бијарицу, Наталија је неколико пута накратко боравила у Београду. Све док није сазнала за озбиљност везе свог сина и своје дворске даме Драге Машин којој је, несвесно, и сама и те како допринела. Наиме, сведочећи о боравку краља Александра у Бијарицу, Миливоје Николајевић, члан његове пратње, касније је записао:
    „На доњем је спрату становала сама Краљица, а други спрат био је дат Краљу и нама – свима. На горњем спрату има једно одељење од 2 собе, једног ходника и других принадлежности, где је била једна соба госпође Драге а друга је била празна. Кад смо ми тамо стигли, та је друга соба дата Краљу! Замислите, соба Краљева до собе госпође Драге и у засебном одељењу.”
    Хтела је, ваљда, да од сина, несигурног и у себе и у женски свет, направи мушкарца. А кад је сазнала да ће њена дворска дама да буде краљица Србије, на све начине је покушавала да одврати сина од те „недоличне везе”, чак се жалила и руском цару. Син је узвратио готово бесрамно, и то објављујући у службеним новинама, оптужујући је за везу с њеним коморником, пуковником Александром Симоновићем.
    Више се никад нису видели. Крајем марта 1902. прешла је у римокатоличанство у Берк-сир-Меру. Колико је била повређена сведочи и податак да чак није присуствовала опелу које је одржано у Паризу после убиства њеног сина. О њеном каснијем животу мало се зна.   Говорило се да је, повучено и скромно, живела у својој вили у Бијарицу.      Зна се, пак, да је током Првог светског рата учествовала у добротворним акцијама за помоћ српском народу. Помагала је многима у невољи, и онда кад ни сама није имала, а своје целокупно имање у Србији оставила је Београдском универзитету.

                                                            * * *
    Краљица Наталија имала је важну улогу и у друштвеном животу Србије, посебно у еманципацији жена. Прво је наставила хуманитарни рад којим се бавила још у Русији, окупљајући два пута недељно „београдске госпође и госпођице” на рад за помоћ сиромашнима. Кад је требало, а често је требало, „ у послу око неговања рањеника није знала шта је умор и старала се да је добра и блага према свакоме”. Чак је том работом наљутила и краља који ју је назвао себичном јер је „његове најскупље кошуље исцепала за рањенике у српско-бугарском рату, а ни једну њену”.
    Чим је по удаји стигла, у Беграду је основано женско друштво, а четири године касније и први женски лист „Домаћица”, којима је била важна заштитница. Основала је Женско удружење за националну домаћу радиност, а Виша девојачка школа била је под њеним покровитељством. Уз то, одлучујуће је допринела стварању српске дворске елите, групе одабраних која је долазила на честе балове, ручкове и разговоре с краљицом.
    Иако је пратио глас да је хладна и неосетљива, у својим Мемоарима оставила је потресно сведочанство о једној неоствареној љубави, у времену кад је од Милана била раздвојена и трпезом и постељом. Реч је о наклоности према Антонију де Тозију, италијанском отправнику послосва у Београду. Кад је отишао из Србије и смртно се разболео, записала је, да би, уколико би оздравио, „све (бих) му жртвовала, дете, положај, све”.
    Иако је умрла сама и заборављена, мноштво писаца и, посебно, историчара бавило се њом и њеним животом у хиљадама страница романа, књига и свакојаких публикација. С правом.