3320 25. 9. 2015.
Франци на Балкану
КРСТАШИ У КОМШИЛУКУ
Војске Четвртог крсташког похода срушиле су 1204. године Византијско царство. Освајање престонице Цариграда један је од најзначајнијих догађаја средњег века
раткотрајно уједињење хришћанског света и труло Латинско царство у Цариграду остали су у школским уџбеницима и народној свести као највећа тековина овог наизглед краткотрајног раздобља које је трајало од 1204. до 1261. године.Темељи Латинског царства заљуљали су се само годину дана после његовог настанка. У бици код Једрена поражена је његова војска и пропао цар и оснивач Балдвин Фландријски. Један од његових наследника, Петар од Куртенеа, пао је у ропство епирских деспота из кога се никад није ослободио. Злосрећно царство опстало је у наредним деценијама пре свега зато што његови никејски, епирски и бугарски непријатељи нису могли да се договоре ко ће од њих да га сруши и како ће после бити раздељени његови све мањи поседи. Ипак, на Балканском полуострву настало је чак седам крсташких држава. Неке од њих одржале су се дубоко у 15. век, током више од четврт миленијума. Такве, оне су знатно утицале на историју осталих балканских држава.
Крунисање Балдвина Фландријског обавио је Јерусалимски патријарх
Већ 1204. године у близини Атине основан је маркизат Бодоница (данашња Мендница). У исто време у Филипополису (данашњем Пловдиву у Бугарској) настало је кратковеко војводство. Следеће 1205. године основана је Солунска краљевина, а на северу Пелопонеза Кнежевина Ахаја. Око Атине настало је војводство, а латинско господство успостављено је у важним пелопонеским градовима Аргосу и Науплији. Коначно, 1207. године и на острву Наксосу основано је ново војводство. Краљ беба
Све ове државе признавале су врховну власт латинског цара из Цариграда. Ипак, њихова самосталност често је била потпуна, а веза с царем формална. Свакако најзначајнија, мада не и најдуговечнија, међу „франачким монархијама” на Балкану, била је Солунска краљевина. Бонифације од Монферата, италијански племић и вођа Четвртог крсташког похода, био је најизгледнији кандидат за престо Латинског царства у Цариграду. Ипак, његова ратничка слава, моћ и утицај међу крсташима и углед код Византинаца, с чијим је царевима био у роду, учинили су Бонифација неприхватљивим кандидатом за свакако најзначајнију учесницу похода – Млетачку републику.
 |
||
| Хроника Рамона Мунтанера о каталонском ратовању | ||
Кад је на цариградски престо уздигнут Балдвин Фландријски, Бонифацију је остало да се избори за други по значају град царства. Зграбио је Солун и земље у његовој околини. Бонифације од Монферата никад није званично крунисан, али је било извесно да на западу полуострва настаје нова држава. Солунски краљ успео је да спречи покушај рестаурације коју је припремао бивши цар Алексије Трећи Анђео. Затим је освојио егејску обалу све до острва Еубеје, и помогао стварање крсташких држава у Атини и Ахаји које ће наредних година бити вазали Солунског краљевства, угроженог и од суседа са севера.
Иако је неуморни Бонифације од Монферата успео да одбије нападе из Епира, где је привремено била обновљена византијска царевина, рат с Бугарском показао се као много тежи и неизвеснији. Бугарски цар Калојан, коме је историја наденула надимак Ромејоктонус (убица Грка), иако је његово ратовање било погубније по латинске државе на Балкану, успео је да потуче солунске трупе у једној великој бици. Бонифације од Монферата пао је као жртва моћног бугарског цара, баш као што је неку годину раније у његовом ропству нестао цар Балдвин Фландријски. На челу Солунског краљевства нашао се тада његов мали син Димитрије. Будући да је још био беба, Димитрије се нашао у сенци моћних заштитника пристиглих из Италије.
Димитријеви намесници покушали су да свргну свог штићеника и уместо њега закраље најстаријег Бонифацијевог сина, Вилијема. Енергични Хенри Фландријски – други по реду цар Латинског царства – успео је да осујети ове планове. Од 1209. године Солунска краљевина животарила је под заштитом Латинског царства. Иако је успео да је заштити од напада из Епира и Бугарске, Хенри Фландријски није могао вечито да јој пружа помоћ. До 1224. године енергично деловање епирског владара Теодора Анђела довело је Солунску краљевину на ивицу пропасти. Иако је до тада Димитрије већ постао пунолетан, његови поседи свели су се на престоницу. Ускоро је солунски краљ био принуђен да бежи. На Западу су званични – титуларни краљеви Солуна – очекивали обнову своје власти током следећих стотину година.
Трубадур на трону
Пропаст Солунског краљевства учинила је Кнежевину Ахају неко време најмоћнијом државом грчких земаља. Значај и величина ахајске државе, успостављене на изолованом полуострву Пелопонезу, постао је известан још у време њеног оснивања. Тада су француски витезови Виљем од Шамплита и Жофроа од Вилардуена на челу петсто витезова и хиљаду пешака – у име солунског краља а у славу Христа – за кратко време потчинили готово читав Пелопонез. И поред одлучне победе над византијским трупама коју су извојевали код Кундуросових маслињака поједина упоришта пркосила су новим крсташким господарима све до средине 13. века, деценијама после смрти оснивача Ахајске кнежевине.
Кнежевина Ахаја широм европског Запада сматрана је једном од најславнијих и највитешкијих држава у Европи. Од самог почетка темељно позападњачена, она је подељена између кнежевских вазала на 12 баронија и све заједно на 76 световних феуда. Кнежева власт ипак је била изузетно велика. Вазали су током четири месеца годишње морали да му буду на служби, а без његовог допуштења нису смели чак ни да напусте подручје државе. На трону Кнежевине Ахаје током 13. столећа смењивали су се принчеви из лозе Вилардуен. Један од њих, Виљем Други Вилардуен, остао је познат као славни песник – трубадур. У биткама одани латинским царевима трпели су тешке поразе од византијских војски Никејског царства. После војног слома који му је обновитељ Византијског царства Михајло Осми нанео у бици код Пелагоније, Виљем Други Вилардуен допао је ропства, али је касније постао један од главних царских непријатеља који се успешно одупро обнови Византије у, вероватно, најхеленскијим земљама Балкана. Током 14. века око поседа у Ахаји борили су се потомци кнежевске династије Вилардуен и анжујски краљеви Јужне Италије. Цар Латинског царства из Цариграда Балдвин Други подржавао је придошлице из Италије, против вилардуенских кнегиња Марте и Изабеле. Коначно је 1404. Ладислав Напуљски за кнеза Ахаје уздигао локалног господара Чентурионеа Другог Закарију. Последње деценије „франачког” присуства на Пелопонезу прошле су у борби између Чентурионеа Другог и деспотâ византијске Мистре. Последњи тријумф Византије 1430. године није био дугог века. Пропаст латинске Кнежевине Ахаје догодио се управо те године, готово истовремено с османским освајањем Солуна. Византијска деспотовина одржала се чак неколико година дуже од Цариграда – пала је 1458. године. На Пелопонезу су преостала само млетачка упоришта у лукама Кротон и Модон.
Џамија уместо Акропоља
Латинску власт над Атином и Тебом установио је 1205. године бургундски племић Ото де ла Рош који је, као господар Атине и Тебе, управљао из утврђења у које је претворио древни атински Акропољ. Војводска титула озваничена је тек више од пола столећа касније. До тада био је познат као господар Атине или „мегаскир” („велики господар”), како су га назвали његови грчки поданици. Више од стотину година после оснивања, породица Ла Рош престала је да влада Атинским војводством.
Нови војвода Валтер Пети од Бријена, потомак шампањских племића, домогао се власти 1308. године, у време једне од најпустоловнијих деценија у средњовековној историји Балкана. Неколико година раније византијски цар Андроник Други позвао је у помоћ најамнике из Шпаније. Снажан одред од 6000 Каталонаца, прекаљених у ратовима широм западног Средоземља, стигао је у Цариград. Током неколико месеци Каталонска компанија сатрла је војске турских емирата и продрла до планине Тауруса. Али, управо кад се чинило да ће Византија у Малој Азији повратити границе из великог доба династије Комнина, показало се да остарелом царству недостају владар достојан тако великих циљева и, наравно, новац који је за њихово остварење неопходан.
У сукобу око новца који је царство обећало најамницима избио је вишегодишњи рат између Каталонске компаније и Византијског царства. Пошто су заједно с турским одметницима и разним другим пустоловима опустошили већи део Балканског полуострва, па чак опседали и пљачкали светогорске манастире, међу којима и Хиландар, Каталонци су стали у службу управо Валтера Петог од Бријена. Ни атински војвода није имао новца. Намеран да се, попут Византинаца, обрачуна с најамницима којима је остао дужан велики новац, сукобио се с њиховом војском у бици код Халмироса. Каталонска војска однела је у овој бици потпуну победу. Атински војвода је убијен.
Током наредних седамдесет година Атинским војводством владали су Каталонци. У држави је уведен нови тип феудализма у складу с обичајима из далеке Шпаније. Каталонски језик потиснуо је француски. Једна друга група пустолова, овог пута из француске Наваре, успела је да преотме делове Атинског војводства крајем седамдесетих година 14. века. Арагонски краљеви, земљаци Каталонаца, успели су да заузму Атину 1381. године да би је седам година касније продали фирентинској породици Ачиоли. У наредним деценијама око власти над војводством отимали су се Млетачка република, византијска Морејска деспотовина и надируће Османско царство. Коначно је 1444. године Атина дошла под власт османских султана. Закратко, пошто су османске трупе после пада Цариграда 1453. године започеле поход на југ Грчке. Последња упоришта на Атици пала су 1456. године. Древни Акропољ претворен је у џамију. Титула војводе Атине и Неопатраса до данас је сачувана у сложеној званичној титули шпанских краљева.
 |
| Архиепископ Данило |
Архиепископ брани манастир
У Филипополису, данашњем бугарском граду Пловдиву, крсташи су основали једну од својих најмањих и најкраткотрајнијих држава. На челу Филипопољског војводства нашао се витез Реније од Трита (места које се данас налази у Белгији). Већ 1207. године страшни бугарски цар Калојан Ромејобојец преотео је Пловдив. Током наредних година крсташи су успели да поврате овај град, али их је коначно протерао славни цар Јован Други Асен. Из времена владавине Ренијеа од Тирта остао је спомен на одбрану Филипопоља од прве опсаде цара Колојана. Латини и Грци заједно су се грчевито одупирали бугарском нападу. Неки мештани, припадници секте павликијанаца, покушали су да предају град, али је Реније одлучно деловао срушивши до темеља њихов део града.
Крсташке државе на Балкану имале су извесне везе са средњовековном Србијом. У време успостављања Латинског царства српски велики жупан Стефан Немањић затражио је и добио краљевску круну од римског папе Хонорија Трећег. Управо је латин – „Фруг” у Драчу отео жену свргнутом српском краљу Радославу. Од каталонских пљачкаша српски манастир Хиландар одбранило је неколико стотина оклопника краља Милутина, а одбрану је водио будући архиепископ Данило Други. Атинско војводство било је током две деценије сусед Српског царства. Деспот Стефан Лазаревић оженио се 1402. године Хеленом, кћерком Франческа Гатилузија, припадника моћне ђеновљанске династије, господарâ острва Лезбос.
Аутор:
Чедомир Антић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Wed, 06/07/2011 - 10:02
#1
Manolo Blahnik
On design, multi-level crisscross weave and Manolo Blahnik around the ankle to bind belt is inherited the Rome of Manolo Blahnik Canada sexy enchanting and cool shoes are fashionable, send out the Manolo Blahnik Sandals people cannot be ignored the existence feeling, will be women's independence temperament Cheap Manolo Blahnik Sandals full expression.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
