Деца писци
КРИСТОФЕР И ЊЕГОВЕ




Може, наравно, уколико јој се посрећи да нађе издавача који би јој објавио књигу!
Један славни књижевник својевремено је рекао да писац објављује књигу да на њу не би више мислио! Можда године ту и нису пресудне. Извесна деца овладавају појединим уметничким вештинама на изненађујуће добар начин – од свирања клавира до писања поезије. Ако се сетимо само Моцарта и Рембоа, могли бисмо одмах да престанемо да сумњамо у позне године као гаранцију за велико дело.
Још је грчки песник Хомер, за кога се верује да је живео у 9. веку пре наше ере, сматрао да писци поседују нешто тајновито, нешто што је приписивао музама, кћерима Зевса и Мнемосине.

Осим примера из историје, постоје и бројни други који потврђују да и деца могу успешно да се ухвате укоштац са књижевним стваралаштвом. Да ли ће остати велики писци и за будуће нараштаје, процениће управо будући нараштаји. Један од најзанимљивијих примера врло младих и успешних писаца свакако је Американац Кристофер Паолини, рођен у Калифорнији 1983. године. Први роман „Ерагон” (преведен и на наш језик) написао је када му је било четрнаест-петнаест година. Ово дело, које су књижевни критичари назвали изворним изданком књижевности фантастике, објавили су Кристоферови родитељи о сопственом трошку. Било је то пре десет година. Није лоше знати да су мама и тата били заслужни и за Кристоферов прилично угодан и неуобичајен дечачки живот. Није ишао у школу. Полагао је само завршне испите…

Било како било, судбина је хтела да роман младог Паолинија прочита Карл Хиасен, амерички писац криминалистичких романа. Књигу је сасвим случајно открио у малој књижари у Монтани. Одлучио је да је купи. А када је прочитао, предложио је свом пријатељу, славном издавачу „Кнопфу”, да је објави јер ће то бити прави погодак. И био је... Остатак приче многима је познат. „Ерагон” је 2005. године дошао на врх листе бестселера „Њујорк тајмса”! Паолини је објавио наставак „Ерагона”, роман „Ерагон – Прворођени”, а 2008. године трећи из серије, „Ерагон – Брисингр”. Крајем прошле јесени у Америци изашао је четврти, последњи наставак серије „„Inheritance” ” („Наслеђе”).

Како је некадашњи дечак-писац, данас двадесетдеветогодишњак, наставио да живи као особа која је продала милионе књига у свету? У сваком разговору за различите часописе, Паолини увек истиче да живи исто као када је био мали. У својој кући брижљиво чува многобројне играчке, посебно змајеве, као и „змајево” јаје, потом и копије викиншких мачева. У том окружењу најбоље се осећа. Признао је да га највише опушта када од гвоздене жице плете кошуље-оклопе. Иначе, Кристофер и даље живи с родитељима у Монтани. Са њима у кући станује и његова сестра Анђела, која га је надахнула да створи истоимену јунакињу романа. Тврди такође да и сам има музе. То су писци, пре свега Толкин, Тери Брукс, Филип Пулман.
Када је слава младог Паолинија толико порасла, догодило се нешто занимљиво. Интервјуисао га је његов идол – писац Филип Пулман! Том приликом књижевно чудо од детета признао је да је Рајска долина у Монтани, где иначе живи, заправо највеће његово надахнуће. Додуше, и музика му много значи. Док је писао први роман, стално је пуштао музику Марка Ишама из филма „Водени свет” Кевина Рејнолдса, а у глави су му биле сцене борби из филма „Конан” Џона Милијуса. Занимљиво је да своје јунаке, вилењаке, описује као агностике (!) и вегетаријанце, премда истиче да он сам није вегетаријанац.

А да писац крими-романа није дошао у Монтану, да није случајно посетио ту малу књижару, ко зна да ли би свет икада сазнао за Кристофера Паолинија!? Према његовом роману „Ерагон” чак је снимљен и истоимени филм. Није био успешан као књижевно дело… Дакле, да писац кримића није предложио свом издавачу, да је издавач имао предрасуде према деци писцима… Можда би Кристофер и даље био у Рајској долини и наставио да пише. Али, само за своју душу. Можда би и престао? Можда би се обесхрабрио без подстрека? А сада има обавезу према милионској читалачкој публици!


Али, наша тема су деца писци. Посебну пажњу, такође у Америци, привукла је књига Кристофера Билија „Ова и последња сезона екскурзија”. Кристофер је написао књигу у пет поглавља у шестој години! Ненси Ли Фан објавила је роман „Swordbird”” 2007. године кад је навршила тек тринаесту. Грејс Темплтон пре три године написала је роман „Katherines’s Quest”, причу о девојчици која спознаје да је чаробница. Мала чаробница списатељица имала је тада једанаест година. Наша најмлађа књижевница била је рано преминула Круна Рас која је од четврте до дванаесте године вредно и надахнуто писала и објављивала…
Велику пажњу привукла је и Џејслин Ешли Чен која је објавила сликовницу „A Child’s Fantasy” када је имала четири године. Будући да живимо у времену виртуелних истина или неистина, можда би неко могао да помисли да се иза Џејслин крије нека друга, старија особа. Зато има прилику да је види на светском сервису за размену видео-снимака путем Интернета – популарном „Јутјубу”. Само укуцајте име Jaclyn Chan.
Није лако изабрати књигу, онда када решите да је купите, јер имате довољно времена и жеље да је прочитате. Да ли да одаберете сасвим младог писца или некога ко није међу нама већ дуго, а његово дело једнако живи? Од грубог насртања реклама данашњи читалац с муком може да наслути о чему нека књига уопште говори. О стилу и да не говоримо. О преводима који искрсну током једног продуженог викенда, још мање. Права збрка.



Аутор:
Мирјана Огњановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Mon, 26/03/2012 - 09:01
#1
lunettes de soleil
dans toutes ses lunettes de soleil phases; au lieu de se ramollir, ils lunette de soleil acquièrent plus de dureté, ils se lunettes de soleil pas cher convertissent en masses crétacées, ray ban pierreuses, et même osseuses. Bayle en avait fait ray ban aviator une espèce de phthisie particulière sous lunette ray ban le nom dephthisie calculeuse. Mais lunettes ray ban M. Broussais, en le réfutant dans carrera son premier Examen, avança que ces lunette carrera concrétions n'étaient autre chose oakley que de la matière tuberculeuse dépouillée lunette oakley par la résorption de sa partie la plus lunette chanel liquide et de sa matière animale. Depuis lors cette opinion a http://www.ilunettesdesoleil.com/
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре