3320 25. 9. 2015.
Рипли на Карабурми
КОМАНДОВАО СОПСТВЕНУ
Официр Васа Мијатовић подигао је сабљу и дао знак стрељачком воду да пуца у осуђене за смрт кнеза Михаила. Следећег трена и сам се нашао на земљи, мртав. Овај призор детаљно је описан у роману „Убише књаза” Жике Лазића. Да ли је писац имао упориште у стварном догађају?
ржавни тужилац, члан варошког београдског суда, г. Никола Г. Недељковић, овако је на седници тог суда од 14. јуна 1868. године почео читање оптужнице против завереника оптужених за убиство кнеза Михаила М. Обреновића III које се догодило у Кошутњаку, петнаест дана раније, 29. маја:„Пред вече око 6 сах. Кнез Михаило оде у Топчидер и управо у Кошутњак, где су на скоро са њим дошле његова стрина г-ђа Анка Константиновић, кћи г-ђе Томаније, и њена ћерка г-ђица Катарина. С овом родбином својом упути се право к обичном месту, где га зликовци очекиваху, не имајући у пратњи својој никога више до једног ађутанта г. капетана Светозара Гарашанина и једног послужитеља Миту Тимарчевића. Кнез иђаше напред с г-ђицом Катарином. Мало за њима ишла је г-ђа Анка, за овом на дванаестину корака г-ђа Томанија, коју са старости њене вођаше под руку ађутант г. Гарашанин. А послужитељ Мита беше иза њих заостао још за десетину корака.
На глас Ђоке Радовановића да кнез иде к њима, она су тројица – Марић, Рогић и Коста Радовановић – пошли стазом у сусрет кнезу, а Ђока је стао напред у честу, као што је распоређено. Како су угледали кнеза на близу, стадоше одмах покрај стазе Рогић и Марић с једне и Коста Радовановић с друге стране малко напред; па дочекавши кнеза у своју средину поздраве га, но тек што их је он отпоздравио, а одмах на првом кораку опали на њ револвер први Коста Радовановић а за њим и Марић и Рогић, који једаред а који и дваред. Од тих пушака кнез је пао мртав на место посрћући на колена. Али убици Кости Радовановићу – овој хијени у облику човечијем – то не беше доста већ и оним великим ножем својим удари оштримице кнеза по глави остраг баш при падању (У публици жагор, чују се гласи: Звер! Звер!). Сам зликовац казује: 'Посрнуо беше кнез од пушака да падне као нички на једну страну, па када га ја ударих ножем по глави, преврте се на леђа и више не маче'.
Па ни то овом зликовцу не беше доста, него истим ножем нагрди кнеза и по лицу, ударивши га сечимице и туда на неколико места. Чим су припуцали на кнеза, Рогић се окренуо на ађутанта Гарашанина, који је био потегао сабљу да брани кнеза, па и на њега опали револвер дваред и рани га у руку, од чега рањени се онесвести; али се брзо освешћен дигао а убице су већ умакли били. Кад је зликовац Коста почео сећи мртва кнеза, налетила је г-ђа Анка на њега и на Марића, а у тај мах Марић опали на њу револвер и убије је на месту.
Кад се ово ужасно позорје свршило, убице одмах побегну у честу, а Ђока Радовановић и даље вијаше с револвером г-ђицу Катарину и послужитеља Миту, који су били побегли у честу чим се на кнеза припуцало, па пуцајући на њих ранио их је опасно, као што лекарска уверења о томе сведоче. Одмах при првом нападу г-ђа Томанија је срећно умакла од ових зликоваца и прва огласила да су кнез и њена кћи убијени...”
Пречица преког суда
У стенографском извештају с поменуте седнице варошког београдског суда бележник детаљно, као да даје упутства и редитељу и сценографу за какав будући позоришни комад, исписује место, људе и атмосферу. Па каже:
„Због недовољног простора у судској згради за судницу је узета велика шупа у авлији управитељства варошког. У пространој шупи и с десне и с леве стране стоје клупе а с преда столице за публику; у прочељу уздигнута трибина са столом за судије, на столу крст, јеванђеље и свеће. С десне стране клупа за комисаре, а с леве поузвишена ограда с клупама за злочинце. Пред судским трибуном стол за сценографа.
На неколико минута пред 9 сах. доведени бише злочинци, редом један по један, сви у окову: Лазар Марић (погледа разбојничка), Љубомир Радовановић (гледа презрено, чисто бесно, уздигао главу), Сима Ненадовић (немарно наслонио се на клупу и окреће се по публици), Ђока Радовановић (погледа преког), Коста Радовановић (испод очију погледа намрштено), Станоје Рогић (сасвим сед, злопамтиловачка погледа), Богосав Петровић (снужден), Атанасије Атанацковић (набусита, подмукла погледа), Видоје Ивковић (укрућен, укочио главу), Таса Јеремић (у сељачком оделу, снужден), Благоје Петковић (оборио главу) и Љубомир Тадић (просед, немарно наслонио се на ограду и глади брке). Последња петорица стоје, а остали седе, између сваког по један жандар без пушке, а иза њих за оградом жандари с пушкама.
Тачно у 9 сах. дођоше судије са секретаром, с комисарима и с државним тужиоцем и заузеше своја места.
Председава члан београдског варошког суда Никола Стојановић, преседавају чланови варошког београдског суда: Ђорђе П. Булић и Иван Томић, секретар Јован А. Максимовић, државни тужилац, члан варошког београдског суда Никола Г. Недељковић.
Тишина мртва.
Председник: Сад ће почети да се извиђају кривице злочинцима, који су радили да кнез Михаило М. Обреновић III буде убијен и да се ред законитог наследника насилно промени... Господине Никола Недељковићу, дајте тужбу...”
Тужилац је, користећи се извештајем истражне комисије, до детаља образложио тужбу.
Спомен-обележје у Кошутњаку где је убијен кнез Михаило. Његови земни остаци налазе се у Саборној цркви, поред кнеза Милоша, оца.
Претрес је завршен истога дана а председник је изјавио да ће пресуда бити донета у понедељак. Не зна се због чега је седница београдског варошког суда одложена све до 11. јула. Ни тада није донета пресуда, мада је свима оптуженима утврђена кривица. Пресуда је донета 15. јула по подне. На смрт стрељањем прво су осуђене убице: Лазар Марић, Станоје Рогић, Коста и Ђока Радовановић.Иста казна одмерена је и њиховим саучесницима: Павлу и Љубомиру Радовановићу, Љубомиру Тадићу, Богосаву Петровићу, Атанасију Атанацковићу, Благоју Петковићу, Видоју Ивковићу, Сими Ненадовићу, Андрији Вилотијевићу и Светозару Ненадовићу.
Претходно, већ средином јуна – одлуком преког војног суда – на Калемегдану су заједно стрељани капетани Ђорђе Мрцајловић и Младен Ненадовић.
По одлуци варошког београдског суда казна је морала да се изврши 16. јула у зору. Тако је и било.
За књаза о отаџбину
„Стигавши на Карабурму, осуђенике извукоше из тесних дрвених сандука.
Неки су малаксало чекали, други тихо цвилели, молећи још увек за милост, мада их нико није ни слушао, нити сажаљевао.
Падала је кишица, поган дан, ваљало је обављати посао брзо, требало је толико њих послати Богу на истину.
Прочиташе поново пресуду. И приступише спровођењу пресуде у дело. Према упутствима суда, стрељаће се по реду како у пресуди стоји.
Одвојише четворицу убица... привезаше уз кочеве, брзо им намакоше црне мараме на очи, а потом официр Васа Мијатовић подиже сабљу увис.
– Готовс, нишани!
Војници подигоше пушке, циљајући у првооптуженог Лазара Марића. Он је за који трен имао заказани састанак са женом коју је убио.
– Па-ли!
После плотуна Марић се сруши.
Онда напунише пушке, па уперише у другог!
Све је текло како ваља, војници су пуцали, а осуђеници падали. Лекари и судије су се уверавали да се пресуда извршава по закону.
Андру Вилотијевића су однели до колца јер га ноге нису држале.
После једног плотуна тане фијукну, а са криком се сруши официр који је командовао стрељањем. Васи Мијатовићу притрча лекар, али му више није било помоћи. У магновењу сви схватише чудо: тане се одбило од коца или камена и усмртило официра који је командовао стрељањем. Његов заменик преузе команду, док су два војника носила официра према једној од празних кара. Он неће лежати са осуђеницима. Биће свечано сахрањен на гробљу, као војник који је пао у борби за књаза и отаџбину...”
Новинска вест?
Какав податак! Да ли је господин, планетарно познати Рипли чуо за ово чудо на Карабурми? А исписао га је од речи до речи Живорад Жика Лазић (1933–2009) у роману „Убише књаза”, романескној причи о данима који су тог лета 1868. потресли Кнежевину Србију, потпуно слободну тек годину дана. Мукотрпно пребирајући по овдашњим архивама, Лазић је до танчина упознао то време и безмало не постоји спис који се дотиче тог доба а да није прошао кроз његове руке. Да би роман био уверљив, посебно кад се прича односи на један општепознат историјски догађај, неизоставно је коришћење поузданих података.
На својевремено питање овог новинара о истинитости тог готово запањујућег збивања на губилишту с погледом на Дунав, односно његовој веродостојности, писац је одговорио да је тај податак нашао тек у три реченице у једном часопису, тада се више није сећао ком јер га је преписао на један папирић и касније, кад је градио причу, искористио. Може ли да се сматра веродостојним? У приличној мери да, био је категоричан Лазић, јер је тада, с обзиром на изразит степен цензуре кад је у питању била штампа а и присуство мноштва посматрача извршења казне, било готово немогуће објавити такво нешто а да се оно заиста и није догодило. Посебно кад се знају околности у којима се то збило, кад је било потпуно неизвесно ко ће наследити убијеног владара који није имао наследника. Писац је још додао да је врло могуће да су зато о томе објављене тек те три реченице. Дакле, догађај је забележен али се прича више није ширила да се у народу не би стварала додатна нервоза.
Дугогодишњи покушаји да сазнамо још неки детаљ о животу и прикљученијима злосрећног официра Васе Мијатовића нису уродили плодом. Нисмо успели ни гроб да му пронађемо јер су у међувремену београдска гробља пресељавана с једног на друго место. А и ко зна да ли је „војник који је пао у борби за књаза и отаџбину” имао ближу родбину да му, како је то махом чињено, пренесе кости и бар за једно време сачува успомену на његово овоземаљско трајање?
Ово је, уједно, и позив свим нашим читаоцима који, могуће, знају бар један податак више о официру Васи Мијатовићу да се јаве редакцији (politikin.zabavnik@politika-ad.com) да бисмо некако успели да заједнички склопимо коцкице за мозаик о човеку чија је невероватна смрт засад позната само са страница једног романа. Ко зна, можда ударимо још један каменчић у темеље Србије као земље истинских чуда.
Аутор:
Петар Милатовић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sat, 07/06/2014 - 15:12
#2
RE: Вин Плин
Poštovani instruisani licemerniče,
Što se tiče “dva skoro pa identična komentara” – u pitanju je bila moja tehnička greška prilikom ostavljanja prvog komentara. S obzirom da se taj originalni komentar nije ni video na sajtu, ulogovao sam se ponovo i ostavio drugi. E sad, s obzirom da se prvi i dalje ne vidi, već samo drugi koji Vi ovde citirate, očigledno se nikad nije ni video te s toga zaključujem da ste Vi deo ovog medija, a predstavljate se kao nekakav neutralni posmatrač. Koliko je to jadno, kako se sami izražavate, govori samo za sebe. Što se tiče samog dela, nadam se da ćete na sudu dobiti adekvatno obrazloženje za sankcije koje će, iskreno se nadam, uslediti.
Za eventualni stvarni auditorijum ovde, digitalizovan lik koji je prvi u nizu u lancima (a to je i prvi tekst kad se otvori sajt zabavnika - koincidencija verovatno) je jedan od najpriznatijih strip stvaralaca na ovim prostorima gospodin Marko Stojanović. Dakle nema nikakvog govora o istorijskim ličnostima, ovo je tipična osveta g. Stojanoviću koji ima nerešenih problema sa Zabavnikom.
Na kraju mi je drago što se možemo složiti u jednom, a to je svaka čast Zabavniku što ne cenzuriše komentare.
Fri, 06/06/2014 - 16:02
#3
Sramota
Izuzetno je primitivno, nečasno, nemoralno i krajnje malograđanski stavljati digitalizovane slike ljudi u vase novine, u negativnim ulogama kao što je to slučaj sa ovim tekstom. Sramite se, novinari Zabavnika i gospodine gl. i odg. uredniče Grasi.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Обраћам Вам се са ,,боте'' због тога што сте оставили два скоро па идентична коментара,
који су све, само не коментари на прочитан текст.
Објаснићу.
Цитирам: ,,Izuzetno je primitivno, nečasno, nemoralno i krajnje malograđanski stavljati digitalizovane slike ljudi u vase novine, u negativnim ulogama kao što je to slučaj sa ovim tekstom.''
О_о ?!!!
Обрзиром да СВИ медији на планети стављају ,,дигиталиѕоване слике људи'' у ,,своје новине'', коментар је мега ботовски, а ово са ,,негативним улогама'' , треба да ѕначи да у новине треба да стављају само историјски по Вама исправне личности?
Јадан си колико си тежак, а ,,Забавнику'' свака часто што не цензурише те полумозгашке нападе.