Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Убиство које је потресло Нови Сад


КOБНО ПИСМО
Чим је угледао Јашу Томића, Миша Димитријевић машио се за енглески боксер који је носио у џепу, али није био довољно брз. Томић га је ухватио једном руком, а другом замахнуо ловачким ножем...



    Последњих деценија 19. века, пошто се народни трибун Светозар Милетић, духовно и телесно сломљен од дугих робија у мађарским тамницама, повукао, замајац политичке борбе у Новом Саду, па и целој Војводини, постају Либерална странка Мише Димитријевића и Михаила Полит-Десанчића и Радикална странка Јаше Томића. Ове две партије настале су из два завађена крила Милетићеве Српске народне слободоумне странке. Врло брзо почео је сукоб око тога ко је прави наследник Милетићевог великог политичког завештања. Томићеви радикали задржали су уредништво Милетићевог дневника „Застава”, која је претходних година била најутицајније политичко гласило међу Србима у Аустроугарској царевини. Либерали су се окупљали око новооснованог Димитријевићевог „Браника”, чији је уредник одлучно покушавао да преотме првенство „Заставе” у политичком утицају.
    Борба за превласт између ове две партије постајала је све огорченија. Чињеница да је Томић био ожењен Милетићевом кћерком Милицом полако је почела да скреће политички сукоб на поља која су све мање имала везе с политиком.

Уз жену и „Застава”

    Бар три године пре крваве трагедије на Туциндан 4. јануара 1890. године, која се завршила тако што је Јаша Томић ножем убио Мишу Димитријевића, „Браник” је почео да објављује алузије да се у поседу редакције налази извесно писмо тако незгодног карактера да може у потпуности да угрози углед Јаше Томића и да га натера да се повуче из јавног живота. Јавна тајна била је да је у питању било писмо које је Томићева жена, а Милетићева кћерка Милица, писала свом првом веренику правнику Бранку Петровићу само шест недеља пре него што ће се удати за Јашу Томића. Писмо није сачувано, тако да данас можемо само да претпоставимо шта се тачно у њему налазило. На суђењу Јаши Томићу писмо је читано на затвореној седници, а тадашњи председник новосадског првостепеног суда Лобмајер, правнички уздржано, прокоментарисао је да оно баца тавну сенку на име Милице Томић.   Томићев фанатични присталица Сава Стојковић изјавио је касније да има у садржини писма још много гадних и прљавих ствари и много друго шта безобразно и гадно што се не да изговорити.
    Оно што ипак знамо из неких сведочења јесте да у писму Милица позива Бранка Петровића да је што пре узме за жену, да она види да је њен заручник у лошим новчаним приликама и да му је вољна помоћи колико сама може. (Милица се тада налазила у доста тешкој материјалној ситуацији, а отац јој је био већ тешко болестан.) Могуће најшокантнији део писма је чињеница да Милица Бранку обећава место главног уредника „Заставе” оног часа кад је узме за жену.
    Њихове заруке раскинуте су убрзо после тог писма, а место уредника је заиста добио Миличин муж, само што је то био Јаша Томић. Иако је Томић био способан политичар, не без публицистичког дара, и изузетно вешт говорник, ипак је цео случај бацио тешку сенку на његов политички положај и место уредника „Заставе” које је, изгледало је, добио у мираз. Али то није било све. Димитријевић се није задовољио само алузијама на постојање писма у „Бранику”, он га је у препису послао и Јаши Томићу, и многим својим познаницима. Причало се да је оно чак читано и на дамским чајанкама госпође Димитријевић. Садржај писма био је познат огромном броју људи у Новом Саду и Зрењанину, оно се преносило усмено и у преписима. Велика срамота пала је на Јашу Томића и, можда и више, на Милицу Томић. У једној полемичкој политичкој брошури Милица Томић покушала је да се разрачуна с Димитријевићем и његовим сарадницима оптужујући их да је једино што су икад хтели било да се домогну „Заставе” и да њеног оца „збришу”, те да су му пријатељи били само док им је то било од користи.
    За то време на све јаче нападе из „Браника” Јаша Томић дуго није одговарао ништа, потпуно занемарујући заједљиве коментаре на рачун писма чији је садржај већ препричавала половина новосадске чаршије.

Сусрет на перону

    Све је кулминирало пошто је Томић најзад одлучио да јавно одговори Димитријевићу. У тексту Да им запушимо уста који је изашао 15. децембра 1889. године у „Застави”, Томић тврди да не постоји никакав документ који би њега на било који начин осрамотио и блеферски захтева од „Браника” да објави дотично писмо ако оно постоји, надајући се да се Димитријевић ипак неће усудити да тако нешто и уради. Димитријевић то заиста није учинио, али је у свом последњем чланку, објављеном 15. децембра 1889. године, уз оштар одговор Томићу, позвао све читаоце који желе да дођу у редакцију „Браника” да прочитају писмо!



    Догађаји се захуктавају ка неминовној трагедији. Томић позива Димитријевића на двобој, што овај одбија. Убрзо затим Томић купује један, па други нож, које потом један за другим баца, делом на наговор Јована Јовановића Змаја.
    У суботу, 4. јануара 1890. године, на православни светац Туциндан, Томић излази из редакције „Заставе” у којој је припремао уводник за божићни број, само да купи цигарете. Среће познату Новосађанку Амалију Стратимировић која га, збуњена његовим унезвереним стањем и леденом руком коју јој је пружио, пита да ли има грозницу. Томић је као у бунилу јер готово да није спавао четири ноћи, слушајући своју жену како кришом плаче.
    Одмах после тог сусрета, несрећном игром случаја Томић угледа Димитријевића на другој страни улице како с пратњом седа у фијакер и одвози се ка железничкој станици. Томић се враћа журно у канцеларију и узима капут и трећи нож, ловачки (Hirshfãnger), који је последњи купио и није га бацио. Зауставља први фијакер и тражи да га одвезу на станицу. Нож вади из корица још у фијакеру. Чим је стигао на станицу, улетео је у чекаоницу и почео унезверено да тражи Димитријевића. Овај је са женом и неким пријатељима чекао воз за Сенту који је требало да га одвезе у тазбину да тамо проведу празнике. Чим је угледао Томића, Димитријевић се машио за енглески боксер који је носио у џепу, међутим, није био довољно брз. Томић је насрнуо на њега, ухвативши га једном руком, а другом је замахнуо ловачким ножем, претходно одгурнувши Николу Јоксимовића, одговорног уредника „Браника”, који је покушао да заклони Димитријевића и који је и сам био окрзнут ножем. Историчар Младен Лесковац напомиње као битан податак (који је тужиоцу промакао на суђењу) један одломак из Томићевог текста у коме он прича о свом искуству у затвору где је боравио као политички затвореник. Између осталог, Томић пише и ово: „...па сам научио и то како ваља ухватити нож, где треба њиме ударити и како га заокренути у распореној утроби.”  Змај је касније с очајањем писао да је било кобно то што је Димитријевић стајао леђима прислоњен уза зид.
    Још увек с ножем у рукама, Томић се окренуо од прободеног Димитријевића, прескочио перонску ограду, пришао првом забезекнутом конштаблеру и предао се полицији.
    У првом тренутку изгледало је као да Димитријевићева рана није озбиљна. Све се догодило сувише нагло. „Ударио ме бандит”, рекао је, стојећи још увек усправно. Убрзо је пребледео и изгубио равнотежу. Међу присутним путницима била су чак тројица лекара. Кад су му пружили воде и раскопчали га, могло се видети колико је рана дубока.   Ударац је био жесток: нож је пресекао зимски капут, сако, прслук, круту кошуљу, поткошуљу и исекао главну срчану аорту. Димитријевић је за тренутак дошао себи и упитао да ли је рана опасна. Последње што је рекао било је: „Је ли влак ту? Ми ћемо отпутовати.” Издахнуо је на перону десетак минута касније.


Епилог

    Сахрана Мише Димитријевића на први дан Божића била је једна од највећих које је Нови Сад до тада памтио. На гроб су положена 52 венца, али говора није било. Власти су се плашиле немира.
    Догађај је изазвао општи шок и згражавање не само у Новом Саду, већ и у европској штампи. Јаша Томић је прво осуђен на доживотну робију, али му је касније виши суд смањио казну на само шест година. Смањењу казне допринело је залагање Новосађанки које су сакупиле више од три хиљаде потписа за његово ослобођење, сматрајући да је Томић, иако сурово, ипак бранио част своје жене.
    Данас у Новом Саду постоје улице које носе имена Мише Димитријевића и Јаше Томића (Томић је недавно чак добио и споменик). Улице су, наравно, далеко једна од друге.

---------------------------------------------------------------------------


ТУ ПРЕСТАЈЕ СВЕ

Одломци из сведочења Јована Јовановића Змаја на суђењу Јаши Томићу 1891. године

...
Председник: Кад сте били последњи пут са Јашом Томићем?
Др Јовановић: 31. децембра 1889. године. Ја сам 30. децембра дошао у Нови Сад да уредим последњи број свог тадашњег листа, а сутрадан, 31, дошао ми је г. Томић са г. Лукићем. Ја нисам још ни обучен био.
Председник: Дакле, онда је то било?

Др Јовановић: И још истог дана састали смо се у Тошиној пивници.
Председник: Јесте ли тада приметили да је Томић раздражен, немиран?
Др Јовановић: Кад је г. Томић код мене био, у почетку нисам то приметио; доцније пак у разговору примећивало се јако.
Председник: Како и на који начин?
Др Јовановић: Он ми је више пута долазио, у неким стварима мене је он прво питао за савет. Кад је последњи пут био код мене, говорили смо о ономе што се уопште у вароши говорило. Тако смо дошли и на писмо. Ја сам питао је ли истина да је све тако, а док смо разговарали, приметио сам да чешће немирно хода по соби тамо-амо, па најпосле рече: „Јесте, јесте, збогом!” И још нешто више сам приметио. Кад је отишао од мене, одем Тоши, а дође тамо и г. Милетић са госпођом Томићком. Тек око пола 12 сати пред подне дошао је и г. Томић и поздрави нас не са: „Добар дан!”, већ са: „Добар вече!” На то ће рећи гђа Томићка: „Видите само како је мој Јаша збуњен, да нам каже ’добар вече’ место ’добар дан’.” Он је био тада миран и врло је мало говорио, и ја сам приметио да се нешто у души његовој збива. Наравно да ми је било јасно да се не претвара.
...
Др Јовановић: Молим, још нешто бих имао да споменем. Кад је (Јаша Томић) полазио од мене, рекао ми је: „Ви, дакле, престајете са вашим листом! Знао сам ја то”, рече више тужним гласом „цика-Јово”, тако ме је он увек звао. „Имате потпуно право, где се онако оружје у борби употребљује, сасвим је природно да човек изгуби вољу да се даље бори, ту престаје све.”
Председник: Шта је тиме мислио?
Др Јовановић: То не знам.
Бранилац: Дакле, рекао је, молим, досетке престају где се онако оружје употребљује у борби?
Др Јовановић: Не досетке. Рекао је: „Ту престаје све”.



КО ЈЕ БИО БРАНКО ПЕТРОВИЋ АРГУС


Бранко Петровић и Милица Милетић упознали су се у Будимпешти, кад је она отпратила свог оца у завод доктора Швајцера. Иако су били верени неко време, он је на крају одбио њену понуду да се венчају и да као мираз добије место уредника „Заставе”. Његове амбиције биле су веће од уређивања листа са 1300 претплатника, у малом Новом Саду.
Петровић је био најпре ђак Оријенталне академије у Бечу (студије за дипломате), а касније је студирао право. Као правни помоћник запослио се у адвокатској канцеларији др Милоша Ђурђевића у Великом Бечкереку (данашњи Зрењанин). Његова каријера у овом граду била је врло кратка, и то због, како наводи „Застава”, „деликатног сукоба који у Бечкереку није никаква тајна”. Наиме, Петровић је завео жену свог добротвора (Ђурђевић не само да га је запослио, него је Петровића претходно и школовао пошто је остао сироче) и с њом и њеним дететом убрзо побегао у Београд где је постао шеф Пресбироа. Кобно писмо је том приликом остало у Зрењанину, али никад није откривено како се касније нашло у рукама Мише Димитријевића.
Сјајно обавештен о српским приликама у целини, способни Петровић радио је и као стални дописник једног од најутицајнијих немачких листова, „Келнише цајтунга”, где је објављивао под шифром Аргус.  Младен Лесковац скреће пажњу да о Петровићу има доста података у књизи Владана Ђорђевића „Крај једне династије”. На једном месту Ђорђевић пише: „...Бранко је научио широко да живи, да има скупе љубезнице, и њему је све било мало што му се нуди.” Краљ Милан га, наводно, није нимало штедео, карактеришући га битангом, новинарском лолицом, зликовцем и способним псетом.

Аутор: 
Настасја Писарев
Илустровао: 
Горан Горски
број:
theselee (not verified)
Слика корисника theselee's
coach store
lii
If you love Coach Shoulder Bags, you will like to get the best price for this. You can try to find cheap coach wallet you can search Coach Outlet Online. There are many online coaching the best export price of this proposal you can love with a purse of different types. Cheap Coach Outlet Factory don 't means of false products. You can find the best online stores from the many cheap Prada Handbags like Amazon and eBay. But you don 't have to adhere to them, because you will find many Coach Wallets, if you watched the Google search about Coach Outlet Store. You can get a Puma Shoes or bum bag to carry a very low price. They are available Coach Purses, so try a lot of Puma Speed Cat in the Google search engine results will appear. Don 'because they may sell copies of the Coach Purses Factory, t get a new coach and some of the export. Prada Shoes with the other online stores like cheap prices proposed by Macy 's, or Dillard' s. They provide you with the site from looting their Coach Outlet Store. There is a good Coach Purses, you can purchase a new coach bag for much cheaper prices.
pmonclers
Слика корисника pmonclers's
User offline. Last seen 12 years 43 недеља ago. Није присутан
Придружио се: 26/08/2011
handbags

I love that replica bags cheap is back in since I am starting to see some bags I really like. replica handbags cheap has a number of metallic gold bags including the Soho Dusted Suede Small Tortilla. Though I looked at this replica bags in the store today and it looks like the kind of suede that would scuff and look worn quite easily.

By the time Canada Goose Jackets had reached its high for the year on April 29th, the S&P 500 had doubled from its March 2009 low. A Canada Goose Jackets Sale was only to be expected, especially since government-bond yields (outside the euro-zone periphery) have been falling in recent months, marking concern about the economic outlook of Canada Goose Parka.

doudoune moncler pas cher sont vraiment lisse quand vous vous sentez et ce contact et c'est la raison pour laquelle les femmes de tous ages qui aiment acheter ces vestes. Les caractères les initiales de l'Clermont monoester de rendre la marque moncler vente à la fin. Le père Moncler particulier - Ramillon commencé à développer des doudoune femme moncler de tous ages par des skis grands et aussi des tentes en 1950. Il aime sa patrie et les montagnes tellement. Alors que la Seconde Guerre mondiale moncler enfants, le résultat direct d'en faire le duratif forte fournis aux armées fran?aises alpines.

chaussure louboutin soldes fonctionnalités de signature, Chaussures Louboutin n'est pas seulement le plus populaire aux états-Unis, il est aimé par la plupart des gens dans d'autres pays autour du monde en years.which récente est livré avec un talon qui importe environ 120mm approximately.No où vous allez, si vous portez des Chaussures Christian Louboutin.